Obicaji koji odredjuju odnose prema zivotu i ljudima, usvojeni u ranoj mladosti i poneti iz rodnog kraja, traju u nama ponekad onoliko koliko zivimo. U to sam se uverila kad sam pocetkom devedesetih iz okoline Knina otisla u Toronto, da se od nadolazeceg rata sklonim kod ujaka i drugih rodjaka. Oni su takozvana „stara emigracija“ i nisu nikad dolazili kuci, pa ih nisam ni poznavala. Docekali su me srdacno, nestrpljivi da cuju price „iz kraja“, govoreci jezikom koji sam slusala od bake u ranom detinjstvu. Ujak je, kao glava porodice, bio neprikosnoveni gazda i svi ostali su, iako vec u srednjim godinama, bez pogovora izvrsavali njegova naredjenja. Na isti nacin se postavio i prema meni, pa je nekoliko dana po mom prispecu u ogromni grad, jos svu isprepadanu od rata koji je kucao na vrata moje zemlje, odlucio da me uda. Nije me pitao sta ja zelim, kako se osecam i kakve planove imam. Sa dvadeset godina, po njegovom misljenju, bila sam na granici da ostanem usedelica. Ostali rodjaci su ga u tome podrzali, a naravno, imali su i momka za mene. Kako rece moj ujak Pero, „onaj bratanac Nikolin je vredan i dobar, zavrsio je zanat i moze da izdrzava porodicu, a to je i postena familija“.
Ujna mi je kupila novu haljinu i cipele, a rodjaka mi je uredila kosu i prvi put u zivotu me nasminkala. Odveli su me na piknik koji je organizovan u blizini nase crkve da se vidim sa momkom. Jos i danas secanje cini da osetim istu mucninu kao onog dana kad sam prvi put videla Djura. Zdepast, mastan i sa proredjenom kosom, gledao me je onim njegovim sitnim ocima poput dobrog zalogaja u tanjiru. Neke njegove tetke su me zagledale kao junicu na stocnom pazaru, odmeravajuci me i komentarisuci kako sam malo previsoka za njihovog „mulca“, ali da je to dobro za buducu decu. Tog dana sam napravila skandal jer sam pobegla, ne zeleci da me daju u nepoznatu kucu, proklinjuci cas kad sam krenula iz rodnog sela.
Ujna i njene cerke su me danima lomile, pricajuci da je Djuro izvanredna prilika koju ne smem da propustim, kupovale su mi spremu i darove za svekrvu i zaove i poducavale me buducim obavezama. Plakala sam neutesno, svesna da im se ne mogu odupreti. Nepuna dva meseca nakon sto sam otisla od roditelja, stajala sam pred maticarom, okruzena gomilom polupijanih muskaraca, smernih zena i njihove bucmaste dece. Gorcinu koja mi je tog dana nalegla na dusu nosim jos uvek u sebi. Posto je na crkveno vencanje trebalo cekati jos tri sedmice, Djuro i ja smo ziveli sa njegovom majkom i sestrama, koje su pazile da ne ucinimo greh pre nego sto dobijemo svestenikov blagoslov. On se ponasao razuzdano, a majka ga je opravdavala, govoreci da je to normalno za muskarca. Svakodnevno sam slusala tirade o obavezi zene da bude trpeljiva i krotka, poslusna i dobra domacica. Zelela je da od mene stvori sopstvenu kopiju, pa me je stalno terala da sto vise jedem, da svet ne bi pomislio da sam jefticava kad sam toliko mrsava. Ideal lepote je za sve njih imao okrugao oblik i rumene obraze, osecanja se nisu smela pokazati, a nije bilo pozeljno ni da se prica kad su stariji tu.
Moju Anicu sam rodila godinu dana nakon udaje. Bolelo me je sto joj se nisu obradovali od srca i sto nisu videli da je prelepa beba. Nije bila musko, a za to sam, naravno, bila ja kriva. Djuro se opijao, a ruka je sve cesce znala da mu poleti prema meni. Modrice su postale redovna dekoracija mog lica, ali ih niko nije komentarisao u familiji, smatrajuci da zena treba da istrpi muzevljeva neraspolozenja. Svekrva je likovala jer joj sin lici na pokojnog cacu, a zaove su me gledale pakosno, sapucuci da cu napokon spustiti glavu i prestati da se ponasam drugacije od njih.
Bes u meni je rastao, otpor prema Djuru je bio gotovo opipljiv, a odluku da izadjem iz pakla sam donela u trenu. Pokupila sam dete i nekoliko najosnovnijih stvarcica i uputila se u ujakovu kucu. Sta da kazem sem da sam bila zaprepascena kad mi je ujak Pero strogo naredio da se vratim muzu, a modrice i krvni podlivi po telu koje sam mu pokazala nisu ga ganuli. Rekao je da nece dozvoliti da ga osramotim, pa je rekao da samo do jutra mogu da sa Anicom ostanem kod njega. Te noci mi je mlada rodjaka krisom dosapnula da treba da se obratim za pomoc socijalnoj ustanovi koja stiti majke sa decom. Dala mi je adresu i dvadeset dolara, pa sam se sledeceg prepodneva nasla pred vratima doma za nezbrinute majke. Odveli su me u veliku prostoriju gde je bilo jos puno nevoljnica, a kako nisam znala engleski, samo sam im se osmehivala. Osecala sam da me tu nece niko povrediti, da me nece tuci ni psovati, pa sam bila mirna. Tu je pocelo sledece poglavlje mog zivota. Vec nakon nekoliko dana sam dobila zadatak da pohadjam kurs engleskog, dok su mi druge majke u prihvatilistu cuvale dete. Kad su one bile zauzete, ja sam cuvala njihove malisane. Zajedno smo kuvale, druzile se, docekivale prve zubice i teturave korake nasih beba, a ponekad smo se i smejale. Kad sam dovoljno savladala jezik, upisali su me na koledz, a mogla sam i da radim nekoliko sati nedeljno, pa sam se vec osecala mnogo bolje. Proceduru razvoda su pokrenuli socijalni radnici, koji su mi pricali da je Djuro besneo, pretio i trazio da se vratim kuci. Naravno, to niposto nisam zelela. Bila sam sama u belom svetu sa svojim detetom, ali okruzena ljudima koji su mi pomagali.
Negde pred kraj skolovanja sam upoznala Boba. Prvo sam ga krisom posmatrala dok se smeje, jer me fascinirao blesak njegovih zuba na tamnoputom licu. On je crnac sa Jamajke. Znao je da me otprati nakon predavanja, da me pozove na kafu i da se ljubazno raspituje o mojoj zemlji, o detetu i planovima za buducnost. Nosio je u sebi toplinu i pozitivnu energiju, pa mi se uvukao u misli. Nisam uocavala vise razliku izmedju belila moje ruke i njegovog tamnog dlana dok smo nedeljom moju Anicu setali po parku. Jednog dana je ona pala, povredila je koleno i, dok se placuci privijala uz njega, rekla mu je „tata“. Te veceri me je zaprosio i ja sam pristala da se udam za njega. Preselile smo se u njegov mali stan, postali smo porodica. Time sam konacno izgubila rodjake, koji ni do danas nisu zaboravili sramotu koju sam im nanela.
A ja sam srecna. Anica je dobila brata. Zove se Robert, ali ga svi zovemo samo Srbin. Prelep je, sa ogromnim crnim ocima i kozom boje svetle cokolade. Smeje se lepo kao njegov tata, a naucila sam ga srpski. Moj Bob je divan otac i podjednako se brine za oboje dece. Posto je Anica vec devojcurak, trudi se da je obraduje sitnicama, na sta mu ona uzvraca iskrenom privrzenoscu. Lepo nam je sa prijateljima, sa Bobovom velikom familijom, mada me ponekad stegne tuga zbog mojih koje sve ove godine nisam videla. Kako rekoh na pocetku, starinski obicaji i nacin vrednovanja zivota su duboko ukorenjeni u njima i ne mogu ih pobediti. No, mozda ce ipak jednog dana shvatiti da je svet siri od okvira u koje su sami sebe zatvorili.
