**
Stihovi za decu Ljubiša Simić
MARATON
MAČE NAOPAČE
Ima jedno malo mače,
mače zvano Naopače.
Zna po blatu da se kalja
i po pesku da se valja.
Krovovima hoda, šeta
i vrapcima gore smeta.
Njegova se mama ljuti,
brižan tata samo ćuti.
Došli čika, tetka, strina,
sastala se sva rodbina,
svi ga redom savetuju,
govore i kritikuju.
Šta govori baka stara
ne da mače ni pet para.
Odjednom se deka javi
pa ispriča neke stvari…
Svi su onda tu priznali
kad su nekad bili mali,
da su isto takvi bili,
samo su zaboravili.
STONOGA
Da l ste čuli za stonogu —
prebila je jednu nogu.
Toliku je digla buku
dva je puža kući vuku.
Silna jeka šumom stoji,
stonoga se grdna boji:
Izgubi li nogu svoju
nisu onda sto na broju!
Kako će je onda zvati?
Koje će joj ime dati?
Da l će biti tad stonoga
kad joj fali jedna noga?
Puževi je ućutkuju,
teše, bodre i smiruju,
a ona se tolko gica —
izginuće obojica!
ŠUMSKI MARATON
Sastaše se jednog dana
ispod gustih šumskih grana
sve trkači, konji rasni,
maratonci prvoklasni:
šest puževa, pet golaća,
sedam — osam zelembaća,
dve kornjače, jedna glista,
žutih mrava došlo trista,
nekoliko vrsta žaba,
čak i jedna bubašvaba.
Na startu se okupiše,
u redove postrojiše.
Kad je svraka zakreštala
bratija je potrčala,
jedno drugo kad prestiže
prašina se silna diže.
Žabe skaču ko kenguri,
kao strela glista juri,
žuti mravi sve su brži,
kornjača se dobro drži,
puževi se ne predaju,
da pobede često znaju.
Tumba, jeka i galama,
od buke se brdo slama,
zelembaći sada vode,
al da vidiš te nezgode:
spotače se bubašvaba
o žilicu jednog graba,
levo — desno zatetura
pa trkače sve pogura.
Velika se zbrka stvori,
bubašvaba sve obori.
Kornjača na leđa pala,
glista sva se ugruvala,
povređeno više mrava,
zelembaću leđa plava,
golać se u glavu tuče,
jedna žaba creva vuče.
Povređena ova masa
zapomaže iz sveg glasa,
pa se trka kraju svede —
ovog puta bez pobede.
LENJI MRAV
U mravinjku vrednih mrava
nešto čudno se dešava.
Danima se već zaseda
zbog kršenja kućnog reda
sve od strane jednog mrava
što izmišlja nova prava
i stalno se pričom vadi:
nije stvoren on da radi!
Nikako mu rad ne godi,
njemu teret samo škodi,
radit neće u životu,
rad utiče na lepotu.
Svi se mravi bune, ljute,
dokle to da trpe, ćute.
Tu sud mora da presudi,
lenjost ovu da osudi.
Sastaše se činovnici,
sudije i porotnici,
po zakonu i po pravu
da presude lenjom mravu.
Celoga se dana muče
kakvu kaznu da odluče?
Odlučiše svi na kraju
Da ga smesta proteraju
pa nek živi dragi Bože,
od lepote, ako može!
RADOZNALI MIŠA
Rukom Miša kosu suče,
pitanja ga neka muče,
pa svog tatu pita Miša:
„Zašto, tata, pada kiša?
Što se noću zvezde roje,
što je nebo plave boje?
Kako morem lađa plovi,
zašto mačka miša lovi?
Gde se noću Sunce krije,
zašto sunđer vodu pije?
Kolko tona ima brdo,
što je gvožđe tako tvrdo?
Šta će zecu duge uši?
Zašto deda lulu puši?
Da l je baka bila mlada
i zašto je seda sada?
Odakle nam mali bata,
odgovori meni tata?“
Tata se po glavi češka,
pitanja su dosta teška.
MOJE ŠKOLSKE GODINE
Prvi razred beše lak,
jer sam bila vredan đak.
Drugi razred beše teži,
više uči, manje leži.
Treći prođe kao šala,
al’ se mera za sve znala.
U četvrtom krenu bolje
sa porcijom dobre volje.
Štali se u petom uči?
Pitanje me novo muči.
