LJubiša Stanković ili kako ga u Frankfurtu svi znaju i zovu Tiša, objavio je ovih dana svoju prvu knjigu poezije „U dolini snova“. Sreli smo se na fudbalskoj utakmici, a Tiša viče svom drugaru: „Željko, molim te, odnesi dve gajbe piva, za prvu i drugu ekipu Tempa, juče sam dobio trećeg unuka, Dimitrija Atanackovića, pa slavim“.
Tiša, koji inače igra za veterane „Tempa“ kaže nam da su juče pobedili, a on je, za novorođenog unuka, dao gol Hrvatima („Blau-gelb“) .
Vraćamo se poeziji i knjizi „Dolina snova“. Zar u 52 godini snovi ne prestaju. Da nije malo kasno za snove?, pitamo ga.
– Ne, ne, nikad nije kasno. Ja sam večiti optimista i maštar – kaže naš sagovornik.
Ali u njegovoj poeziji, mnogo je tuge.
– To je u čoveku, to se ne može sakriti – priznaje Tiša.
Neko je davno, rekao da je „pesma čitko prepisana duša“. To je napisao i Milutin Alimpijević u svojoj recenziji i naznačio, da Tiša koji je večiti optimista, zadužen za smeh, u stvari kroz pesme izražava ogroman bol, tugu i setu.
Pesma je očigledno lekovita, a kod Tiše, tamo gde se završava poezija, počinje pesma. Dvadeset i nešto godina je profesionalni pevač, a tako je i stigao u Nemačku 1993. Došao je sa suprugom na ugovoreno gostovanje u Frankfurt i ostao. Do sada je snimio 18 CD-ova i kaseta, a što je gotovo neverovatno svih 206 pesama koje se nalaze na ovih 18 nosača zvuka, sam je napisao, komponovao, napravio aranžman i otpevao. Kompletan autor. U svetu poezije i pesme događaju se čudotvorne stvari. A kod našeg sagovornika, tamo gde se završava pevanje, počinje fudbal.
Prvo je bio profesionalni fudbaler, pa poluprofesionalni i sada je rekreativni. Sa 13 godina, je odigrao prvu utakmicu, a kasnije je igrao za sve fudbalske klubove Timočkog regiona. U „Tempu“ igra od dana kad je stigao u Frankfurt, gotovo 15 godina. Bio je najbolji strelac Srpske lige i „Tempa“. Sledeće godine slavi 40 fudbalskih godina.
Tiša je rođen u Borskoj opštini, Donja Bela Reka, ali Salaš kod Zaječara je mesto gde je živeo i radio.
– Moj ujak živi u Salašu. Nije imao dece i njegova sestra, a moja majka, podarila mu je svoje četvrto dete, a to sam bio ja, Tiša.
Rastao je razapet između ljubavi pravih roditelja, i njihove griže savesti, a ujak ga je voleo i čuvao kao malo vode na dlanu.
– Imam pesmu i o tome, upravo sam je prekjuče napisao-, kaže Tiša, prvi put u toku ovog razgovora s tugom u očima.
– Meni moj ujak znači sve, neka mi Bog oprosti što njega stavljam ispred moga rođenog oca, ali je tako u mom srcu. Bio bih neiskren, kad bi rekao drugačije. Za mene je moj Milan, moj ujak, nešto najsvetlije.
Sve zemno je prolazno i bolno, a Tiša je uspeo da na njegovom licu ostane večiti osmeh, a tugu, bol i setu smestio je u svoju poeziju i u svoje pesme.
