*
SEĆANJE NA KRILATO DETINJSTVO
Svakog čoveka vuče zavičaj. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina, kaže poznati pesnik
Ljubivoje Ršumović, jedan od naših najpoznatijih pesnika za decu, uspešno je započeo i 2008. godinu. Ršumović je 29. dobitnik nagrade „Politikinog Zabavnika“ za najbolju knjigu za mlade, objavljenu u prethodnoj godini. Priznanje mu je pripalo za autobiografsku zbirku priča „Tri čvora na trepavici“ koju je objavio povodom 50. godišnjice književnog rada.
Nekako u isto vreme, i za istu knjigu, Ršumoviću je uručena i novoustanovljena nagrada „Duško Radović“ za najbolje delo za decu u 2007. godini, koju dodeljuje Nacionalna kancelarija za dečju književnost.
Svoju prvu pesmu „Sava bukova glava“ Ljubivoje Ršumović napisao je u trećem razredu osnovne škole. Najpoznatije knjige stihova s kojima rastu brojne generacije dece, između ostalih su i „Ma šta mi reče“, „Još nam samo ale fale“, „Vesti iz nesvesti“… Ršumović je i autor Bukvara dečijih prava, napisao je, režirao i snimio preko šest stotina televizijskih emisija…
Knjiga „Tri čvora na trepavici“ donela Vam je u januaru dva priznanja. Šta Vas je podstaklo da je napišete?
■ Takvu vrstu autobiografske knjige o detinjstvu, ili sećanje na krilato detinjstvo kako sam u podnaslovu nazvao knjigu „Tri čvora na trepavici“, trebalo bi da nam podari svaki umetnik. Književnik, pisac, pesnik da napiše knjigu, filmski stvaralac snimi film, kao što je Kusturica snimio ostvarenja „Sjećaš li se Doli Bel“ ili „Otac na službenom putu“. Da se na taj način svaki umetnik oduži svom detinjstvu, jer detinjstvo je otac čovekove ličnosti, da citiram Frojda. U svojim razgovorima koje vodi u Porodici bistrih potoka dr Vladeta Jerotić stalno to ponavlja — da, u stvari, dete treba početi vaspitavati još dok je u majčinom stomaku, da majka mora da razgovara sa svojim detetom, da taj kontakt mora da počne od začeća pa do, Jerotić tvrdi, treće godine, neki do devete, desete… Ja mislim do 15. godine. Da taj prelaz iz dečijih snova i mašte u neki stvarni život, takođe, treba da pokrije porodična briga, lepi odnos, komunikacija, razumevanje.
Pred kraj prošle godine objavljena je i zbirka ličnih sećanja, pesama, priča, anegdota, fotografija… „Ršumdani“ u čast 50 godina Vašeg umetničkog rada. Kako je nastala?
■ „Ršumdane“ je uradila „Moba“, okupljena u izdavačkoj kući „Prvo slovo“. Moba je u srpskoj tradiciji a znači okupljanje ljudi da urade ono što ne može čovek sam. Oni su odabrali fotografije, od tekstova napravili kolažnu knjigu, od mojih hobija napravili rubriku… Moj hobi je fotografija, pa sam ljude s kojima sam se družio fotografisao i pravio portrete. Imao sam već nekoliko izložbi pod naslovom „Ljudi koje srećom srećem“.
Intimno ste, ipak, najviše vezani za knjigu „Sjaj na pragu“. Zašto?
■ To je, opet, jedna vrsta vraćanja duga. Ne toliko detinjstvu koliko roditeljima, zavičaju, ljudima, Zlatiboru koji je moj drugi zavičaj, moja druga otadžbina, tom jeziku (ijekavici) koji se tamo čuje i koji me je formirao, ali koji se danas sve manje koristi. Knjiga „Sjaj na pragu“ je vraćanje duga mom dedi Stevanu Simoviću i njegovom bratu Božu Simoviću, koji su svirali uz gusle. Tako sam, od prve svesti da nešto treba slušati, slušao njih dvojicu kako pevaju narodne junačke pesme.
Sonetni venac „Kuća“ posvetio sam roditeljima Mihailu i Milesi. Savete koje sam dobijao od roditelja, dede i bake, iz narodnih junačkih pesama, puni su moralnih normi, etičkih kodeksa. Oni su čitav jedan bonton koji bi, po mom mišljenju, trebalo prenositi deci. Danas deca ne vole gusle, ali treba naći novi način da im se to govori. Da im se recituje; ne moraju deca odmah da razumeju šta je poruka pesme, recimo „Banović Strahinja“, ali je dobro da im sve to negde ostane u svesti. Odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. Oni će jednoga dana prepoznati šta ta pesma znači i šta je to lepo što oni treba iz te pesme da prihvate i kako da se ponašaju.
Drugi sonetni venac u knjizi „Sjaj na pragu“ je posvećen mojim sinovima. Ono što sam dobio od svojih roditelja i što je iskazano u sada malo arhaičnom jeziku, znači ijekavicom i u obliku poslovica, deseterca, pokušao sam da prenesem svojim sinovima, ali u modernoj formi, jezikom kojim oni danas govore.
Vaša neiscrpna inspiracija je Zlatibor, rodno selo Ljubiš. Vaše priče iz detinjstva liče na bajke.
■ To je ono što Frojd nije rekao, a što je dosta važno. Tamo gde sam formiran kao ličnost, tamo me i danas emocija vuče, svestan sam toga. Svakog čoveka vuku detinjstvo i zavičaj, tamo gde je proveo detinjstvo želi i da završi. To sam video i u kaubojskim filmovima. Kauboja neko pogodi metkom i on onako puzeći ide ka svom ranču i tamo umire. To je nešto iskonsko. Vladeta Jerotić tvrdi da kada se stariji čovek seća svoga detinjstva više nije važno da li je nešto verodostojno — sve je istina. Ako se sećamo detinjstva kao bajke, kao mitologije, to je ta istina.
Meru Vaše slave postavljaju deca koja Vam šapuću stihove kada ih zaboravite. Kažu da je najteže pisati za decu. Delite li to mišljenje?
■ Teško jeste, ali čovek profesionalac, ako se bavi pisanjem za decu onoliko dugo koliko se ja bavim, ne može reći da je teško. Dovoljno sam ovladao zanatom da mogu to da radim lagodno. Drugo, to radim iz zadovoljstva pa onda to ne mogu nazvati mukom ni teškoćom. To je neka vrsta privilegije, jer mi koji radimo za decu smo privilegovani. Deca odmah uče ono što im se sviđa, znaju pesme napamet, od obdaništa, preko škole. Imam slučajeve da mi mlade bake prilaze i kažu da su i one kao deca čitale i volele moje pesme, a sada ih čitaju svojim unucima.
I suprugu Natašu osvojili ste stihom „Bela pahulja u čađavom gradu“?
■ Kada smo počeli da se zabavljamo, i kada je to bilo važno, napisao sam sonetni venac. To je bila, takođe, narudžbina, ali jedne emocije koja je univerzalna i koja je velika. Postoji i ta vrsta narudžbine.
Postoji li podatak koliko ste do sada pesama napisali, odnosno objavili?
■ Teško da postoji. Često me deca pitaju koliko sam pesama napisao. Jednog dana sam seo i sabirao. Ispalo je da sam napisao više od 15.000 pesama, u knjigama se nalazi između 3.000 i 4.000. Nije svaka pesma vredna da se nađe u knjizi, postoji vežba, nešto nije dovoljno kvalitetno, pa se baci ili prepravi, kasnije koristi u nekim prilikama.
Da li će se neke od tih pesama naći u zbirci koju najavljujete „Pesme koje sam pisao dok nisam bio pesnik“?
■ To je nova ideja. Pitali su me urednici u „Prosveti“ šta bih novo mogao da im ponudim. Predložio sam im da napravim kritički izbor od onih pesama koje sam pisao dok nisam bio pesnik, a koje vredi štampati danas.
Koliki je uticaj na Vašu karijeru imalo druženje s Duškom Radovićem?
■ Utoliko mi je draža nagrada Nacionalne kancelarije za decu i mlade koju sam dobio posle nagrade „Politikinog Zabavnika“, jer su joj dali ime „Duško Radović“. Tako sam postao saradnik Sunca, to je Duškova sintagma. On je napisao da vedro misliti i vedro pisati, dakle jasno, razgovetno, dobrim jezikom, znači biti saradnik Sunca. Duško Radović je pored mojih roditelja, dede i bake, učiteljice Milice Vođević, pored Branka Ćopića koga sam prvo počeo da čitam, odredio moj stvaralački put jer je neke daleke, šezdesete godine podržao moj put tako što me je prihvatio, primio, zaposlio u Radio Beogradu, kasnije u Televiziji, u redakciji časopisa „Poletarac“.
Tih 15-20 godina koliko mi je Duško Radović bio ne samo urednik, već i prijatelj i drugi otac u Beogradu, za mene je vrlo značajno, to veoma cenim i ne mogu da zaboravim.
Bili ste 15 godina upravnik pozorišta „Boška Buha“. Ko je kome pomogao: upravnik pesniku ili pesnik upravniku?
■ Nema velike dileme. Ako je pesnik upravnik, onda pesnik pomaže upravniku. Sada pričam koliko je upravnik pomogao pesniku, mislim da je pomogao mnogo. Uostalom, život pomaže pesniku, sve što se čoveku događa, sve što čovek sanja, sve je to materijal za ono što stvara. Jedino onaj ko pokušava da pesmu, priču ili roman isisa iz malog prsta a ne iz života, mislim da mora da promaši. Onaj ko život propušta kroz sebe i transponuje ga, oneobiči ga, učini ga zanimljivim po formuli Volterovoj, da je dozvoljena svaka vrsta literature osim dosadne, taj će morati da uspe.
A Vaša posvećenost travarstvu?
■ To je u genima. Pomalo sam mitoman i u velikoj meri ekolog. Majka je nastavila tu porodičnu liniju travarstva, a i deda je uticao da se posvetim travama. Za apsolutnu sam saradnju čoveka s prirodom, s biljkama, sa životinjama i obratno. Neke životinje ne vole ili neće da sarađuju s čovekom. To je njihovo legitimno pravo: da ga ujedu ako im se ne sviđa ili ih uplaši. Mislim da je čovek onaj koji kvari tu saradnju. S biljkama je to mnogo bezazlenije, ali ni biljke neće da sarađuju s čovekom koji im loše misli, a hoće da kažu onome ko je dobronameran od čega su lek. Travarstvom se bavim malo instinktivno, malo u samoodbrani, malo koristoljubivo jer meni lično koristi. Pijem čaj od kore divlje kruške da ne bi šećer nadvladao u organizmu, jer volim slatkiše. U svom dvorištu imam dve divlje kruške, odsečem grančicu, oljuštim koru i to je to. Zanimljivo da se u mojoj avliji uvek nađe lekovita biljka koja mi je potrebna. Jedno vreme imao sam probleme s plućima i razmišljao sam gde da nađem oman i, onda, primetim da u mom dvorištu rastu tri struka omana! Tako se dogodilo i gavezom, poručivao sam ga iz Požege od rođake, ona mi ga je slala, dok jednog dan nisam video da u mom dvorištu raste i cveta gavez.
SPORT I KNJIGA
Autor ste i himne Crvene zvezde „Sve što smo želeli, sve što smo hteli…“ Sport je još jedna stranica Vašeg života…
■ Sport je još jedna disciplina kojom sam se aktivno bavio. Osnivač sam Karate kluba Crvena zvezda i prvi predsednik Karate saveza Srbije… Mogu da kažem da mi je sport, karate, druženje sa sportistima pomoglo u stvaralaštvu, čak sam i knjigu „Koš“ napisao u saradnji s Ducijem Simonovićem, košarkašem, i Dušanom Petričićem, ilustratorom.
Borka Trebješanin | 03.02.2008 | Politika
