*
Intervju — Akademik Ljubomir Simović
SRBI NA KRAJU MILENIJUMA
Šta se dešava u pesničkoj radionici tvorca „Istočnica“? — Zašto Beograd, iako duhovno i materijalno osiromašen, ostaje evropski grad? — Kakav je učinak političara na vlasti i kuda će ih odvesti trka za privilegijama? — Na koji način se može popraviti položaj naroda koji je izgubio svoje mesto u svetu?
Ljubomir Simović nije od onih pisaca koji se ustežu od izjašnjavanja o glavobolnim nacionalnim, državnim i političkim poslovima. Poznat po odrešitim i preciznim formulacijama, on je govorio najčešće sa jakim razlozima, u izrazito lepim ili izrazito nelepim prilikama.
Ni sada Simović ne govori radi govorenja. Ovo što sledi jeste, u stvari, odgovor velikog pesnika i dramatičara na pitanje: Ima li nade za Srbe i Srbiju na izmaku dvadesetog veka.
Jedna od Vaših pesničkih knjiga, „Istočnice“, bila je svojevremeno politički slučaj. Šta ste kao pesnik doživeli na putu od „Istočnica“ do najnovijih knjiga, „Snevnika“ i „Ljuske od jajeta“?
■ Godine 1992, u knjizi Igla i konac, objavljena je, kao što je uobičajeno, i Beleška o piscu. Dopunjena i proširena, ta beleška će biti ponovljena i u mojim Sabranim pesmama, koje treba da izađu krajem januara. Tu belešku pominjem zato što su u njoj naslikane okolnosti u kojima sam proveo svoj život i pisao svoje knjige. A te su okolnosti zajedničke svima nama. Na neki način, u toj belešci o piscu dat je i žalosni rezime naših života.
To je, dakle, i kratka istorija opšteg propadanja?
■ U toj belešci ukazujem na činjenicu da grad u kome sam se rodio, Užice onakvo kakvo je nekada bilo, više ne postoji. Ni tablica od škriljca, na kojoj sam u prvom razredu osnovne škole učio da pišem, takođe više ne postoji. Ni računaljka na kojoj sam učio račun, ne postoji. U Beogradu sam kasnije diplomirao na katedri za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Ni taj jezik, ni ta književnost, danas ne postoje. Godine 1983, posle hajke na Istočnice, koju pominjete, tadašnji organizacioni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, hvalio se, u jednom intervjuu, kako je ta hajka bila odlično organizovana. Danas ne postoje ni taj Savez komunista, ni taj Centralni komitet, ni taj organizacioni sekretar. Za svoje knjige sam, pored ostalih, dobio i Oktobarsku i Sedmojulsku nagradu. Ni te dve nagrade više ne postoje. Ni država u kojoj sam se rodio, i dugo živeo, Jugoslavija, danas ne postoji. Mnogi delovi te države postali su inostranstvo. Sve oko nas se raspada i nestaje bez traga. U tom sveopštem raspadanju svega izoštrava se Helderlinov stih, koji kaže da „ono što traje zasnivaju pesnici“.
Hoćete da kažete da vas pesnički posao spasava od rđave svakodnevice?
■ U svetlu tog Helderlinovog stiha, a ne u svetlu hajki i incidenata, čiji inventar nikada nisam pravio, treba gledati i pesnički posao. Što se mene lično tiče, posle Istočnica, i svega što se sa njima događalo 1983, nastavilo se ono što je počelo davno pre svega toga. Nastavio je da se proširuje raspon mojih interesovanja i tema. Grubo govoreći, taj raspon bi išao od knjige Galop na puževima, koja govori o našoj realnoj stvarnosti, do knjige Snevnik, koja govori o snovima. Tu su i drame, napisane posle 1983, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu, kao i knjige pesama, Gornji grad, Igla i konac i Ljuska od jajeta, koje sve te stvarnosti pokušavaju da obuhvate, i izraze.
Ima veoma darovitih pesnika koji sjajne slike i prosvetljenja u svojim stihovima zatrpavaju rečima bez nosivosti. Kod Vas nema nepotrebne reči, nepotrebnog znaka. Kako se to postiže? Postavljajući Vam ovo „nepotrebno“ pitanje, u stvari, pitam o Vašoj književnoj radionici.
■ U našem narodu postoji lepa izreka, koja kaže da voda nema praznika: ona nikad, ni na Božić, ni na Uskrs, ne prestaje da teče. Tako je i sa pesničkom radionicom: ona se nikad ne gasi i ne zatvara. Setite se one čuvene anegdote, koja se, ako se ne varam, vezuje za Sen Pola Rua. Kad bi polazio da spava, on bi na vrata okačio papir na kome je pisalo: „pesnik radi“! I to nije nikakav vic, nikakva ekstravagancija. Pesnik je, na neki drugi način, budan i kad spava. U svom pesničkom iskustvu, i u svom razumevanju pesničkog stvaranja, kao vrlo važan trenutak smatram onaj u kome sam shvatio da je inspiracija u stvari permanentna koncentracija…
Inače, pesnička radionica je u isto vreme i isposnica, i raskrsnica. Ona je i neko veliko skladište, u kome se skuplja sve, sa svih strana. U toj radionici pesnik čuva sve što nađe, jer nikad ne zna šta će mu za šta zatrebati. Nikad se ne zna u kakvo se blago može pretvoriti neka bezvredna stvar. Nešto, što ne treba nikome, u pesmi se tako preobrazi da postane potrebno svima… Pesnik ne zna gde mu se šta u toj radionici nalazi, i čega sve u njoj ima. Ali neka davno zaboravljena slika, baš onda kad je potrebna, sama izađe na videlo i dođe na svoje mesto.
I biva, kao što kaže Branko Miljković: „Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio…“
■ U mojoj pesmi Sveta zemlja, u knjizi Gornji grad, pojavljuju se merdevine naslonjene na stog sena. Lestvice su naslonjene na stog sena i u jednoj Mandeljštamovoj pesmi. Vidimo ih i na Bošovoj slici Kola sena. Ali te merdevine u moju pesmu nisu došle ni iz Mandeljštamove pesme, kako bi mogli pomisliti istoričari književnosti, ni iz Bošove slike, kako bi mogli reći istoričari umetnosti. Merdevine, naslonjene na stog sena, video sam, po srpskim selima, nebrojeno puta. Ali ove, koje sam uneo u pesmu, video sam, jednog leta, naslonjene na jedan od stogova u livadi Momčila Savića. I ko zna koliko je dugo slika baš tih merdevina, naslonjenih baš na to seno, čekala, da izroni iz sećanja, da bi ušla baš u tu pesmu! Između života i poezije funkcioniše jedan sistem gustih veza, koji je potpuno nepredvidljiv, ali u kome nema ničega proizvoljnog. Duboko sam ubeđen da u procesu pisanja poezije deluju neki vrlo promišljeni zakoni, koje mi samo slutimo, i kojih se možda držimo po intuiciji.
Vaše pesme i Vaše zbirke bile su radost za čitaoce i prilika za neke kritičare da budu bolji od sebe u tumačenju poezije. Da li su Vam kritičari rekli o Vama ono što niste znali?
■ Nedavno preminuli poljski pesnik, Zbignjev Herbert, u svojoj sjajnoj knjizi o Holandiji, kaže, na jednom mestu, da je Torencijusova slika Mrtva priroda s đemom vekovima služila kao poklopac za bure sa suvim grožđem. Onda je neko došao da iz bureta uzme šaku grožđa, podigao je poklopac, zagledao ga, i shvatio da u ruci ne drži poklopac, nego slikarsko remek-delo!
Slična iznenađenja možemo da doživimo i kad se radi o slavnim delima, kao i o delima za koja smo ubeđeni da su nam potpuno poznata. Čitajući neku pesmu, mi ne vidimo odjednom sve što je u njoj napisano. Čak ni onda kada smo to što čitamo napisali mi sami. Pripremajući to izdanje Sabranih pesama, koje sam maločas pomenuo, morao sam ponovo da pročitam svoje ranije knjige. I mnoge pesme sam i sam doživeo na nov način. Video sam u njima nešto novo u odnosu na ono što sam video, ili što sam verovao da vidim, kada sam ih pisao. Ne samo svaki novi čitalac, nego i svako novo čitanje, predstavljaju mogućnost novog razumevanja i tumačenja. U svakom slučaju, pesma sa novim čitaocem može da živi neke nove živote. Kad to kažem, uzimam u obzir i činjenicu da ona može da zadovoljava i vrlo različite potrebe svojih čitalaca, čak i one koje nisu čisto estetske. Slika, na primer, može da bude i deo oltara, ali i poklopac. Naši seljaci islikavaju preslice, košnice, sanduke, kapije, nadgrobne spomenike. Ni jednu od službi u kojim se pesma ili slika mogu naći ne treba prezirati. Da slika, kao ona Torencijusova, ume da govori, možda bi kazala da nije tako loše biti poklopac za bure sa suvim grožđem!
Svom rodnom gradu, Užicu, hronikom „Užice sa vranama“, podigli ste veliki literarni spomenik. Kakvi su Vaši današnji odnosi sa zavičajem? Pitam to zato što znam da je u našem dobu tužna osrednjost na mnogim stranama porazila i prognala gotovo sve što jeste elita i što je moglo da postane elita. Ali tu nije kraj pitanja. Kako se osećate u Beogradu, koji je, kažu, postao stecište svakojakih navika i običaja, različitih znanja i mnogostrukih neznanja, dobrih manira i (još češće) velikih neodgovornosti?
■ Užice je grad u kome sam se rodio i školovao, u kome sam proveo detinjstvo i mladost. Sama činjenica da sam napisao Užice sa vranama kazuje šta taj grad za mene znači. Sve ostalo je sporedno.
Mnogo veći deo života proveo sam u Beogradu. Beograd danas prolazi kroz velika i teška iskušenja, i to se na njemu vidi. Kada sam u njega došao definitivno, 1. septembra 1955, to je bio grad-gospodin. A danas je to grad-prosjak, grad-đubrište. On je izgubljen i zapušten, kao što je izgubljena i zapuštena cela ova naša rashodovana zemlja, koja se raspada. Pa ipak, i u takvom Beogradu, ja lakše dišem. Bilo kuda da odem, bilo od kuda da se u njega vratim, u njemu osetim olakšanje. Kad me je jedna švajcarska novinarka, pred premijeru Šopalovića u Lozani — a to je bilo vreme rata u Bosni, koji je pretio da se prenese i na ovu obalu Drine – pitala da li ću Beograd napustiti, i skloniti se na neko bezbednije mesto, rekao sam da ću u Beogradu ostati, čak i u slučaju da bude bombardovan. Beograd, srećom, nisu bombardovali, što ne znači i da neće, ali se on i bez bombardovanja ruši i propada. Međutim, i kad bih želeo, i kad bih imao priliku, nekud da odem, to što je Beograd danas u ovakvom stanju obavezivalo bi me da u njemu ostanem. I ovako posiveo, i pocrneo, on ima neke boje koje se nigde drugde ne mogu naći. I ovako oronuo, i osiromašen, Beograd je ipak evropski grad.
U junu 1992, u manastiru Gračanica, primajući Zlatni krst kneza Lazara, izgovorili ste jedno gorko slovo, i naše doba nazvali nečovečnim. Da li ova vaša priča o Beogradu, ovaj vaš odgovor, svedoči o smanjenju gorčine?
■ Razloga za gorčinu, nažalost, danas je mnogo više nego u junu 1992. godine. Za svega nekoliko godina poništene su tekovine vekovnih napora ovoga naroda. Izneverene su njegove tradicije, razorene su njegove institucije, nestala je njegova etika, poništen je sistem vrednosti, poljuljan je njegov ugled, izgubljeno je njegovo mesto u svetu. Doveden je u pitanje i njegov državni, i njegov biološki opstanak. U ovom sveopštem obezvređivanju i propadanju svega, ne vidim ni jednu jedinu stvar za koju bi se moglo kazati da je ostala pošteđena.
Političari na vlasti reći će vam da to nije tačno. Ili da pesnik u vama preuveličava nevolje…
■ Naši rezultati su sjajni samo u očima i izjavama naših vođa. Inače su katastrofalni. Što je još gore, ne vidi se kako bi se ti loši rezultati, u ovakvim okolnostima, mogli promeniti i popraviti. A ne vidi se zato što mi nemamo snage da se suočimo ni sa jednom činjenicom, i ni sa jednom istinom. Jugoslavija se, kao i jugoslovenska ideja, definitivno raspala, a mi i tu činjenicu odbijamo da vidimo, i ovo što je od nekadašnje Jugoslavije ostalo, Srbiju i Crnu Goru, i dalje nazivamo Jugoslavijom. To ime je verovatno zadržano zbog pretenzija da se nova država predstavi kao naslednik stare. Od toga se očekivala neka dobit. Ali, dok smo čekali tu dobit, gubili smo nešto mnogo dragocenije od onog što smo se nadali da ćemo dobiti: gubili smo vreme! Insistiranje na jugoslovenstvu i Jugoslaviji samo produžava naše iluzije. Jugoslavija je definitivno prošlost, a mi uporno pokušavamo da živimo u toj prošlosti.
Ta upornost deluje tragikomično. Današnji režim, na primer, insistira na tome da kao državni praznik, kao i u bivšoj državi, slavi 29. novembar. Ali on sada ne slavi 29. novembar 1943, kada je u Jajcu, na zasedanju AVNOJ-a, stvorena avnojska Jugoslavija, nego slavi jedan drugi 29. novembar, onaj iz godine 1945, kada je, na zasedanju Ustavotvorne skupštine u Beogradu, ukinuta monarhija! A samo dva dana kasnije, taj isti režim, tek što je proslavio ukidanje monarhije, praznuje 1. decembar 1918. godine, dan kada je stvorena kraljevina! Ovo bi možda dobro zvučalo u nekoj komediji. Ali loše zvuči u političkoj zbilji.
Zašto srpski račun i rezultat, koji ste ovde precizno izveli, nije bolji?
■ Taj račun i taj rezultat su onakvi kakvi u ovakvim okolnostima jedino i mogu da budu. Mi kao da ništa ne vidimo i ne shvatamo, u svemu kasnimo, i stalno upadamo u nove nesporazume. Nije nikakvo čudo što nas drugi doživljavaju ili kao anahronizam, ili kao incident. Mi izgledamo kao neko ko je na prvenstvo u košarci poslao vaterpoliste. I dok svi igrači istrčavaju na parket između koševa, naši skaču u vodu!
Srbi su neprestano govorili u prošlosti, govore i u sadašnjosti, o tuđim odgovornostima i krivicama za sopstvene poraze i promašaje. Krivi su nam Turci, krivi su nam Austrijanci, Nemci, Englezi, Rusi… Sada i Amerikanci. Opisujući jedared naše nesporazume sa svetom, rekli ste: „Umesto da smo se opredelili za strpljenje, mi smo se opredelili za inat“. Zalagali ste se za reviziju svih nacionalnih pojmova i svih odnosa, za novu definiciju našeg položaja. Kakav je odjek imalo to zalaganje? Kakav odjek može imati ovo vaše sadašnje izjašnjavanje, u NIN-u?
■ Nikakav! Da bismo nešto popravili u svom nezavidnom položaju, morali bismo prvo jasno shvatiti koliko je on nezavidan. Međutim, mi nismo spremni da se suočimo ni sa čim. Ni sa svojim teškim položajem, ni sa razlozima koji naš položaj čine toliko teškim, ni sa ovim ponižavajućim izopštenjem u kome smo se našli. Mi, naprotiv, sve te neprijatne istine pokušavamo da sakrijemo, i stalno oko sebe podižemo neke kulise, i farbamo ih, i buljimo u njih, pokušavajući da sebe ubedimo da su te kulise svet. Mi neke zemlje neovlašćeno proglašavamo svojim bezrezervnim prijateljima. Setite se one neverovatne najave ujedinjenja sa Grčkom, o čemu Grčka nije imala pojma. I pogledajte ovo neprijatno nuđenje Rusiji i Belorusiji, koje bi verovatno bile srećnije da do takve ponude nije ni došlo… Ili, pak, idemo u drugu krajnost, pa sve oko sebe okrivljujemo kao neprijatelje, i kao krivce za sve što nam se događa. Naši odnosi sa nekim državama nisu tako jednostavni, a pogotovu nisu tako srdačni, kako mi ponekad želimo da verujemo. Niti je neko u nas posebno zaljubljen, niti neko ima razloga da nas posebno mrzi. Ne radi se tu o ljubavi i mržnji.
Šta biste vi želeli da čujete umesto večnih i jalovih tirada o ljubavi i mržnji?
■ Umesto da se zaljubljujemo u neke narode, i umesto da očekujemo da se oni zaljubljuju u nas, mi treba da se suočimo sa nekim istinama. I o nama, i o drugima. I o međudržavnim i međunarodnim odnosima uopšte. Države nisu ljubavnici, nego saučesnici. I nisu prijatelji, nego partneri. Saučesništvo i partnerstvo traju dok za to ima razloga. A danas niko nema razloga da nama bude partner ili saučesnik. Odnosi među državama, i kad izgledaju najbolji, ne moraju da budu ni logični, ni razumljivi. Nas su eskadrile nekih država bombardovale čak i onda kada smo bili ratni saveznici. Jedna od vodećih antikomunističkih zemalja pomogla je uspostavljanje komunističkog režima u Jugoslaviji. Neke demokratske zemlje ne zaziru od toga da u drugim zemljama podržavaju diktature. A, kad im to odgovara, i teroriste. Interesi su jači od principa, pogotovu su jači od ljubavi. I opasno je ne biti toga svestan.
Pomenuli ste Amerikance. Svetu, pa i samoj sebi, Amerika bi mnogo više koristila ako se ne bi osećala obaveznom da, bilo kuda da pođe, obuje čizme i stavi šlem. Obuveni u čizme, i sa šlemovima na glavama, Amerikanci se već nalaze na našim granicama. Kad budu ocenili da treba da uđu u našu zemlju, ne verujem da ćemo ih ubediti, a još manje da ćemo ih naterati, da čizme izuju. Tamo gde je sila jedini argument, mi smo, objektivno, bez argumenata. Pretnje da ćemo se Americi suprotstaviti silom veoma su opasne, ali ne za Ameriku.
Mi moramo da tražimo neki drugi izlaz, i drugi način.
Koji?
■ Ne znam koji. Znam samo da ovo što radimo nije pametno. I znam da ovu našu orahovu ljusku ne možemo naterati da plovi uz bujicu. I znam da moramo pokušati sve da ovu orahovu ljusku, i sve što je u njoj, nekako sačuvamo, i privedemo je u neke mirnije i manje opasne vode. Ako ne možemo biti moćniji nego što jesmo, treba da pokušamo da budemo pametniji nego što smo dosad bili.
Ali šta može da postigne pametna reč u našim prilikama? Šta je postigao Slobodan Jovanović svojim zabrinutostima i savetima? I zašto velika većina Srba radije sluša galamu i pretnju nego razložnu i odmerenu misao?
■ Ovde se odavno ne traže oni koji su pametni, nego oni koji su poslušni. Da nam je do pameti, ne bismo pustili toliko mladih i obrazovanih ljudi da svoja znanja odnesu u tuđe zemlje.
Kazali ste svojevremeno da je nezreo narod koji pristaje da jedan čovek, što nikome ne saopštava svoje ciljeve i planove, i nikome ne polaže računa o rezultatima svoje politike, odlučuje o njegovoj sudbini i sudbini zemlje. Ali, recite sad, gospodine Simoviću, šta je to narod? I kako to narod, u vreme sveopšte medijske manipulacije, može da bude pametniji?
■ Nesumnjivo je da je uticaj medija, u našem vremenu, strahovito porastao, i da su, u srazmeri sa tim njihovim sve većim uticajem, rasle i mogućnosti njihove zloupotrebe. U sadašnjoj manipulaciji narodom mediji su odigrali veliku i kobnu ulogu. Međutim, nisam siguran da se sva krivica sme pripisivati samo medijima. Biće da tu ima i nekih drugih razloga koji su pomogli da se od nas umesi to što se umesilo. Možda mi u ovom trenutku nismo brašno od koga bi se moglo umesiti nešto drugo.
Kad je na Kosovu počelo da se puca, neki policajci su dali otkaze i napustili službu. Bili su spremniji da se vrate na svoja zapuštena seoska imanja, i da oru, nego da se po Kosovu tuku sa dobro naoružanim Albancima, i da ginu. A otkaze nisu davali, i službu nisu napuštali, i nisu pokazivali spremnost da se na svoja zapuštena seoska imanja vrate, u jesen i zimu 96. i 97, kada su sa pancirima, šlemovima, pendrecima i vodenim topovima, slati da rasteruju demonstracije golorukih beogradskih studenata!
Kad je proletos zapucalo na Kosovu, mnogi roditelji su požurili u kosovske kasarne, da traže svoju decu, da ih vrate kućama. Taj strah i briga su razumljivi. Ali ti roditelji su toj deci, kad su odlazila u vojsku, priređivali raskošne ispraćaje, sa gozbama, zastavama i muzikom, pevajući o Srbiji koja nije mala jer je triput ratovala!
Da, zaista to upućuje na razmišljanje o nedoslednosti.
■ Najveće nedoslednosti otkrićemo ako podignemo pogled prema državnim i stranačkim vrhovima. Na primere te nedoslednosti mi smo toliko navikli da smo ih, čak i onda kada su dobijali drastične oblike, pratili sa apatijom. Tu apatiju je za trenutak prekinuo predlog Zakona o pravima i obavezama izabranih lica, koji je predsednicima republike, vlade i skupštine, ministrima i narodnim poslanicima, javnim tužiocima i njihovim zamenicima, a delimično i sudijama, trebalo da obezbedi basnoslovne i doživotne plate i druge privilegije. Od tog zakona su gora samo obrazloženja koja su ga pratila. Ministri, navodno, treba da dobiju tolike plate i privilegije da bi mogli biti ekonomski nezavisni, i da bi tako bili zaštićeni od korupcije! Zar su „izabrana lica“ toliko kvarljiva roba da ih od tog iskušenja treba zaštititi doživotnim privilegijama? Uostalom, zar se i tolike privilegije ne bi mogle shvatiti kao vid korupcije?
Povećanje funkcionerskih plata obrazlagano je i tvrdnjom da direktor jedne novinske kuće mesečno prima, navodno, deset hiljada maraka. I tih deset hiljada maraka predstavljeno je kao jedina relevantna mera za određivanje funkcionerskih primanja. A zašto kao mera nije uzeto nešto što je u našim prilikama mnogo relevantnije, suma od sto ili dvesta maraka, koliko iznose plate i penzije velikog broja građana Srbije?
Kako vam zvuče reagovanja na ovaj zakon?
■ Ogorčeni ljudi najčešće kažu da on pokazuje da ova vlast misli samo na sebe. Meni to ne izgleda tako. Da ume da misli na sebe, vlast svojim sve većim prohtevima ne bi provocirala nezadovoljstvo naroda koji živi u sve većoj bedi. Kada sve siromašniji narod mora da izdržava sve pohlepniju i sve bogatiju vlast, to je u početku loše po narod, ali na kraju može da ispadne vrlo loše po vlast!
Nedavno doneti Zakon o informisanju je naneo udarac našoj štampi, a preko nje i razvoju demokratije u Srbiji. Zakon o univerzitetu je naneo udarac našem visokom školstvu, a preko njega i našoj nauci. Moglo bi se, međutim, desiti da Zakon o pravima i obavezama izabranih lica, koji već mnogi, kraće i tačnije, zovu Zakon o privilegijama, nanese udarac onima u čiju je korist donet. Jer, i pored velike trpeljivosti ovog naroda, i pored apatije u koju je potonuo, on ipak neće pristati da bude pretvoren u testo koje se mesi nogama.
Da li ste u to potpuno uvereni?
■ Nisam, jer ne mogu smetnuti s uma da ima ljudi koji su zadovoljni i sa devet penzija godišnje, jednostavno zato što je devet penzija ipak više od pet. I koji će biti zadovoljni i sa samo pet penzija, zato što je pet penzija više od tri. I koji će glasati i za onog ko im obezbedi tri penzije godišnje, jer su tri penzije ipak više nego ni jedna! Režim se oslanja na takve glasače, i na takvu logiku. Treba li da ostanemo bez ijedne penzije, i bez igde ičega, da bismo se osvestili i shvatili šta nas je snašlo, i da bi nam sinulo šta u tome što nas je snašlo treba da radimo?
A možda bi cela ova priča mogla stati u manju torbu. Možda je taj zakon donet samo zato da bi ga neki spasitelj nacije mogao ukinuti!
„Nema na svetu tako rđavog naroda koji bi zasluživao ovako rđavu vlast.“ To je Vaša rečenica iz jednog od govora studentima, održanih u vreme masovnih protesta na izmaku 1996. Protesti su završeni pobedom (?) te vlasti, i ulaskom studentskih čelnika u rukovodstvo jedne opozicione stranke. Kažu pesimisti da je tako potrošena narodna energija, potrebna za velike promene. Mislite li i Vi da jeste potrošena?
■ To, da je narodna energija potrošena, ne kažu pesimisti nego realisti. Ta narodna energija jeste potrošena, i to ide na dušu onih kojima je ona bila stavljena na raspolaganje. Ali to što je ta energija potrošena ne znači da se u narodu, umesto nje, ne stvara neka nova, možda još veća energija. Onu energiju koja se pokazala u jesen i zimu 96. i 97. nisu proizveli programi opozicije. Nju je proizveo režim. I valjda samo režim ne vidi da opet čini sve što je u njegovoj moći da stvori energiju koja će ga srušiti. Setite se Eshilovog Prometeja, koji na Ijino pitanje o Zevsu: „Pa ko će njemu carsko žezlo oteti?“, odgovara: „Sam sebi svojim namerama sujetnim“.
Osim neprilika koje sam proizvodi, režim ima jednu, nasleđenu, koju – sami ste rekli – oklevanjem uvećava. Za razgovor o Kosovu verovatno nema podesnijeg sagovornika od pesnika „Boja na Kosovu“. Jedan veliki srpski pisac kaže da je Kosovo izgubljeno. Patrijarh srpski gospodin Pavle veli: „Ništa nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno.“ Patrijarh veruje da Srbi mogu sačuvati Kosovo snaženjem sebe i svoje istrajnosti. U šta Vi verujete gledajući kosovsku dramu?
■ Nama se danas sveti lakomislenost naših vođa, koji su nas, tokom svojih predizbornih kampanja i agitacija, uveravali da problem Kosova ne postoji, da je izmišljen, i da je na Kosovu i u Metohiji sve u redu. Med i mleko, kao i u celoj Srbiji. Koliko je na Kosovu sve u redu, i koliko problem Kosova ne postoji, pokazalo se tokom cele protekle godine, kada je tamo, na obema stranama, izginulo, ili na druge načine stradalo, mnogo ljudi. A najviše mladih, bespomoćnih i nedužnih. Kad se neki problem ne vidi, onda se za njega ne traži ni rešenje. A naša vlast deset godina ništa nije videla, i nikakvo rešenje nije tražila. I dok je ona i sebe i nas uveravala da je tamo sve u redu, Albanci su neometano pripremali teren za postizanje svojih ciljeva. Imajući na umu svoj cilj, otcepljenje i nezavisnost Kosova, oni su organizovali institucije svoje ilegalne, paralelne države, obezbeđivali su saveznike, čak su se i naoružavali, šili uniforme, kopali rovove, gradili čak i kasarne, i organizovali neke skupine, koje su proglasili oslobodilačkom vojskom. I kad je sve to bilo gotovo, kad su ocenili da je kucnuo pogodan čas, oni su sve to aktivirali. Počele su otmice i ubistva.
Kakav ishod naslućujete?
■ Ishod ovoga što se sad događa na Kosovu je neizvestan. Alternativa ratu su pregovori, ali ti pregovori nikako da počnu. Albanci bi pristali da pregovaraju sa srpskim vlastima samo ako bi im unapred bilo priznato pravo na otcepljenje i nezavisnost. Ako bi taj njihov zahtev bio usvojen pre nego što se sedne za pregovarački sto, o čemu bi onda ostalo da se pregovara? O tome da li će se ugovori o njihovim usvojenim zahtevima potpisati crnim ili plavim mastilom? Albanci bi za pregovarački sto seli samo pod velikim pritiskom svetskih moćnika, koji se uveliko ponašaju kao njihovi mentori. Ali ti veliki pritisci su izostali, i pregovora još uvek nema.
S druge strane, srpske inicijative i ideje ne deluju ubedljivo. One su iznuđene i nejasne i, što je najgore, one su zakasnele. Pitam se nije li onaj ko sve drži u rukama, i ko sve ove delegacije šalje u Prištinu, na razgovore na koje niko sa albanske strane ne dolazi, odavno propustio sve mogućnosti, i sve rokove, za sva rešenja koja bi za Srbe mogla biti povoljna.
Albancima nije teško da se postavljaju tako nepomirljivo, i čak tako ultimativno, kad iza sebe imaju tako veliku podršku, a ispred sebe jedan režim koji je stekao reputaciju gubitnika. Nedavno me je neko od vaših kolega pitao: Da li Srbija može da odbrani Kosovo? Odgovorio sam: Da Srbija može da ga odbrani, Albanci ne bi ni pokušali da ga od nje odvoje!
Da ste političar i državnik, po definiciji poslanja zadužen za traženje izlaza iz nevolja, gde biste ga tražili i našli?
■ Da bi rešila problem Kosova, kao i sve ostale probleme koji gore oko nas, Srbija bi morala da se konsoliduje, da se normalizuje, da ojača. Ne da ojača naoružavajući do zuba sto hiljada policajaca, i pretvarajući policiju u vojsku, nego da ojača ozdravljujući privredu, izgrađujući demokratiju, obezbeđujući podršku nacionalnim interesima, i vraćajući se na svoje mesto u evropskim i svetskim, političkim i ekonomskim, institucijama i sistemima. Ovaj režim, međutim, od svega toga ne radi ništa, ili radi samo ono što je tome suprotno. Niti jača privredu – privreda sve dublje i sve brže propada; niti stiče saveznike i obezbeđuje podršku nacionalnim interesima — on se ksenofobično ograđuje od sveta, pa čak i one koje smo smatrali svojim tradicionalnim prijateljima okreće protiv nas i pretvara ih u naše neprijatelje!
Režim u neprijatelja pretvara čak i Crnu Goru, poslednju i jedinu republiku koja je sa Srbijom ostala u zajedničkoj državi. On ne samo da ni jedan od problema ne rešava, nego nove probleme stalno stvara! Ponašanje srpskog režima prema Crnoj Gori je neodgovorno, nepromišljeno i opasno. Ali je isto tako neodgovorno i opasno ako se svaka kriza, svako neslaganje u zajedničkoj državi, svako nezadovoljstvo njenim funkcionisanjem, koriste kao povod za pretnje otcepljenjem!
Stari i novi ljubitelji otcepljenja među Crnogorcima, takozvani zelenaši, reći će isto što su govorili Hrvati i Slovenci: da je zajednički život postao nepodnošljiv. A sve će učiniti da se nepodnošljivost uveća.
■ Srbija i Crna Gora svoju zajedničku državu treba da smatraju neprikosnovenom, i treba da je čuvaju u svim uslovima, i uprkos svim iskušenjima. Ako život u toj državi postane nepodnošljiv, tu državu ne treba napuštati i rasturati, nego treba uklanjati uzroke koji život u njoj čine nepodnošljivim.
Milo Gligorijević | 31.12.1998. | NIN
