Srbija se, izgleda, najzad sprema za ozbiljnu i profesionalnu lobi utakmicu u Vašingtonu. Naime, Obrad Kesić, ugledni Srbin iz Vašingtona, nedavno je nagovestio mogućnost da država Srbija konačno sklopi ugovor sa jednom od američkih lobističkih kuća koja bi u administraciji SAD zastupala interese Srbije i promovisala u američkom javnom mnjenju. I to 20 godina nakon što su istim aktivnostima počeli da se bave Albanci, a deceniju i po posle svih drugih naroda sa bivših jugoslovenskih prostora. Jer, svi oni su još početkom poslednje decenije 20. veka shvatili da se, za razliku od istočno-orijentalnog romantizma na pragmatičnom zapadu sve meri isključivo novcem, pa su u Americi, trenutno najmoćnijoj vojnoj sili sveta ali i u Evropi, angažovali profesionalne lobiste da im uoči i tokom krvavog raspada bivše Jugoslavije pomognu i odrade vitalne nacionalne i državne poslove na međunarodnom planu.
Objašnjavajući, svojevremeno, za jedan beogradski časopis, šta je lobiranje dr Lin Montgomeri, supruga Vilijema Montgomerija bivšeg američkog ambasadora u Beogradu, rekla je da „u Srbiji ne shvataju dovoljno šta je lobiranje, kao ni stvarni smisao tog termina“.
Ekspanzija
Što je američka vlada bivala veća i otvorenija, lobisti, odnosno grupe koje su joj podnosile peticije postale su industrija s najvećim rastom u Vašingtonu. Ekspanzija lobiranja počela je šezdesetih godina 20. veka i traje do danas. Sredinom pedesetih u Vašingtonu je bilo 5.000 registrovanih lobista. Do 1970. njihov broj se udvostručio, da bi se do 1990. opet duplirao. Svaki novi predlog zakona rađa nove lobije skrojene da pribave ili zaštite neko parče federalnog budžeta. Prema navodima DŽonatana Rauha, novinara iz Vašingtona, u američkoj prestonici je 1979. godine bilo 117 grupa za pritisak koje su se bavile zdravstvom, a do 1993, kada je predsednik Bil Klinton predložio opsežne promene u toj oblasti, taj broj se sedmostruko uvećao. Mada je pomenuti Klintonov zakon doživeo krah, lobističke grupe su ipak opstale.
– Izvesno je da i samo pominjanje te reči izaziva konfuziju i antipatiju. Ukoliko pitate prosečnog građanina šta znači taj izraz, on će vam verovatno odgovoriti da je lobiranje „kada jedna korumpirana osoba ili kompanija vrši finansijski i politički uticaj na već korumpiranog političara ili vladinu instituciju radi donošenja odgovarajuće odluke“. Ovo, naravno, nije definicija pojma lobiranja koju bi lobisti želeli da čuju. Ipak, kao što je to slučaj sa svim poluistinama, neke od ovih elemenata bi možda bilo vredno istražiti. Negativna zapažanja o tome kako se vode politika i biznis nisu bez razloga prisutna u javnom mnjenju – ocenila je Montgomerijeva.
Lobiranje je, nastavlja ona, jedan od elemenata građanskog društva čije se značenje, tako reći, gubi u prevodu ako se ne shvati adekvatno.
– Demokratija bi trebalo da egzistira kao aktivnost, a ne kao postojeće stanje, koje stoga opunomoćuje građane da veruju da je lobiranje za svoje individualne predstavnike ustavna obaveza, odnosnoda je to imperativ. Davanje legitimnosti lobiranju kao pomoćnom sredstvu javnih i privatnih interesa podrazumeva da je ono odgovorno, zasnovano na pravilima i da je pod nezavisnim nadzorom. Kada ovi uslovi nisu zadovoljeni dobija se stanje koje je zapravo naša aktuelna realnost, gde neformalno lobiranje znači da će finansijski interesi da dominiraju i da su deo celokupnog problema korupcije, koja je endemska i prožima sve institucije – pojasnila je Lin Montgomeri.
Novac i moć
Prema Oksfordskom rečniku, „onaj koji teži da utiče na donosioce zakona, pokušava da provuče zakone putem razgovora u lobiju i traži pomoć uticajnih ljudi“, bavi se lobiranjem. Ova delatnost je jedan od segmenata odnosa s javnošću i povezuje se takođe sa delovanjem interesnih grupa i grupa za pritisak, dok je lobista svako ko želi da utiče na ishod odlučivanja vlade i preduzima korake u tom pravcu.
Stoga se poslovno lobiranje prepliće sa političkim, odnosno ekonomski interes lobiranja je novac, a političkog – moć.
Lobiranje je, najkraće rečeno, uticaj na uticajne. Izraz je nastao u pokušajima da se utiče na glasove zakonodavaca, najčešće u predvorju (engleski Lobbdž) ispred skupštinske odaje u kojoj se glasalo. Reč „lobi“ na engleskom znači predvorje, a političko značenje potiče iz polovine 17. veka kada je u Engleskoj u parlamentu određena posebna soba u kojoj su poslanici mogli da primaju građane koji su dolazili sa posebnim zahtevima.
Danas lobiranje može biti direktan apel onima koji donose odluke u izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti ili indirektan kroz nastojanje da se utiče na javno mnjenje. Lobisti mogu biti članovi posebnih interesnih grupa, profesionalci spremni da predstavljaju bilo koju takvu grupu ili pojedinci. U SAD federalni propis zakona o lobiranju iz 1946. godine traži da se lobisti, kao i grupe koje se predstavljaju kao lobističke, registruju, deluju javno, redovno podnose izveštaj o prihodima i troškovima.
