Lobiranje je odavno postalo sastavni deo demokratskog procesa, čak je i zakonima zagarantovano pravo u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i nekim drugim zapadnim zemljama. Raznim propisima definisana je lobistička delatnost kojom se bavi armija profesionalaca. Na Zapadu se smatra da je to posao s pozitivnom društvenom funkcijom jer lobiranje omogućava veću javnost rada centara moći, njihovu efikasniju kontrolu, čime se, kako se ocenjuje, sprečavaju mito i korupcija.
Iako u Srbiji unazad nekoliko godina raste broj profesionalnih lobista i pablik rilejšns (PR) agencija, među Srbima na Balkanu lobiranje još ima negativan prizvuk u široj javnosti. U balkanskoj sredini, kako je ocenjeno na seminaru održanom u Beogradu 2002. pod nazivom „Uticaj PR na relevantne javnosti“, pod lobiranjem se još podrazumeva muvanje, potkupljivanje i mimoilaženje zvaničnih institucija.
Šansa za uspeh
S jedne strane, imati svoj lobi i lobiste ne znači garanciju da će neka kompanija ili strana država automatski uspeti da ostvari svoj interes. S druge strane, ko nema svoj lobi, nema nikavih šansi za uspeh. U nekim slučajevima lobi služi samo da bi se „izravnao teren“ za raspravu i da bi se neutralisao uticaj suprotne strane. Ponekad je i to neka vrsta uspeha i sasvim je dovoljno onima koji su se upustili u ovaj posao.
Na pomenutom seminaru bilo je takođe reči o pregovaračkim stilovima, ubedljivoj retorici („prejaka“ i „zlatna“ reč), o odnosima s javnošću kao moćnom uticajnom sredstvu. Za razliku od Srbije, u inostranstvu važne ličnosti žele da se zna da su one meta lobista i veoma čest cilj različitih PR aktivnosti. U svetu se lobiranje radi javno i za novac, cenovnici nisu tajna, a male tajne uspešnog lobiranja su, kako se čulo na pomenutom seminaru, relevantnost, konkretnost, kompetentnost, tačnost, strpljivost. Za neke je lobiranje umetnost, a ne nauka, čije su glavne odlike taktičnost i veština slušanja, intuitivnost kada treba pogurati stvar, a kada se prepustiti toku događaja.
Nužnost lobiranja su kontakti i uticaj, a neophodni su različiti marketinški maniri. Osim toga, na stavove okruženja, kako objašnjavaju lobisti, može se uticati i peticijama, brošurama, posterima, plaćenim reklamama, političkim performansama, demonstracijama. Mediji se, naravno, ne mogu zaobići jer preko njih se plasiraju saopštenja za javnost, šalju pisma urednicima, javljaju događaji novinarima.
Svako ko želi da njegov problem stigne, na primer do Bele kuće u Vašingtonu, za to koristi već postojeće organizacije i lobi grupe čije su tarife poznate. U svetu lobiraju i humanitarne organizacije, volonterske, koje obično daju i do milion dolara. Ali, ako se krene na vreme, a ne u pet do 12, na široko, korenito lobiranje, može se potrošiti još dodatnih 250.000 dolara tokom godine. Standardne tarife su uglavnom od 30 do 40.000 dolara na mesečnom nivou. Međutim, limita nema. Lobira se u svim mogućim oblastima u svetu, a najznačajnija i najuticajnija lobi grupa u SAD je Udruženje nosilaca oružja (NRA), koje se zalaže za maksimalnu slobodu u nošenju ličnog naoružanja. Ovu lobi grupu predvodi čuveni glumac čarlton Heston.
Cenovnik
Kod američkih lobista postoje čak i cenovnici za transparente na demonstracijama. Tako, na primer, 20 slova na traci jedan puta tri metra košta oko 160 dolara, a 60 slova na traci jedan puta sedam metara iznosi 250 dolara.
Kako je svojevremeno za jedan beogradski nedeljnik objasnio Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona, lobiranje je jedan od temelja današnje američke politike i bez obzira na to što postoje različita mišljenja o moralnosti ovog posla i ljudi koji se njime bave, činjenica je da se bez lobija u SAD gotovo ništa ne može rešiti. Koliko je to važan posao svedoči i činjenica da samo u Vašingtonu danas postoji više od 200 lobističkih firmi, a još na desetine ih radi u glavnim gradovima američkih država. Takođe, i svaka ozbiljna kompanija u SAD ima svoje interno odeljenje za odnose s medijima i američkom vladom. I pored toga, podrazumeva se da svaka kompanija angažuje neku profesionalnu firmu za lobiranje kada je to potrebno. Sopstvene lobije u Vašingtonu imaju i mnoge nevladine organizacije, kao i većina stranih država. Na prvi pogled sve to izgleda ponekad nelogično jer ako u raspravi o nekom važnom pitanju jedni angažuju sopstveni lobi da pogura ili zaštiti njihove interese, a drugi kontralobi da to spreči, ostaje dilema kako se uopšte o nečemu odlučuje.
