Na početku krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, tokom kratkotrajnih ratnih sukoba u Sloveniji koja je prva, među svim jugoslovenskim republikama, zvanično krenula putem secesionizma, u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i u nekim drugim delovima sveta, postojao je u političkom pa i geografskom smislu manjak informacija o tadašnjoj Jugoslaviji. Gotovo se ništa nije znalo o Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji sa Vojvodinom i Kosovom, Makedoniji, Crnoj Gori… Većina Amerikanaca, čak i članova Kongresa, nije imala predstavu gde se sve to nalazi na mapi sveta, a gotovo nikakva znanja nisu imali o suštini sukoba i pozadini dešavanja koja su vodila u građanski rat na pojedinim delovima SFRJ. Sve dok se lobističkih poslova za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovini i Kosovo nije prihvatila američka firma „Ruder i Fin“, što je svojevremeno javno priznao i DŽejms Harf iz te pablik rilejšns (PR)agencije, koja je prva počela da se u Americi bavi balkanskim sukobima.
Svojevremeno, Harf je u razgovoru za jednu holandsku TV stanicu rekao da je „Ruder i Fin“ morao da obavi „veliki edukativni posao“ i pomogne „u uspostavljanju osnovnih činjenica o onome što se događalo u bivšoj Jugoslaviji“. Ispričao je da su koristili razne izvore, ali da su „novinari na licu mesta bili glavni izvor informacija“, poput „informacija od Kristijane Amanpur iz Si-En-Ena ili DŽona Bernsa iz „NJujork tajmsa“. Zatim su ih „analizirali i ugrađivali u koncizan deo priče“, a imali su na raspolaganju i vladu za koju su radili u svakom pojedinačnom slučaju, svoje ljude za informisanje javnosti koji su takođe davali informacije.
Harf je podsetio da je „Ruder i Fin“ počeo da radi za Hrvatsku u jesen 1991. godine kada su im se obratili Amerikanci hrvatskog porekla koji su imali veze sa Zagrebom.
– Pitali su da li bismo hteli da se pridružimo njihovim naporima za komuniciranje s američkom politikom. Tako smo bili unajmljeni, a oni su dobili predstavnika u Vašingtonu, pošto u tom trenutku SAD nisu priznavale Hrvatsku. Sklopili smo ugovor na tri ili četiri meseca, da pomognemo da se ispriča njihova priča. Posle tri meseca zaključili smo ugovor na godinu dana. Naš glavni cilj tada bio je da pridobijemo SAD za priznavanje Hrvatske. To se i desilo – 7. aprila 1992. SAD su priznale Hrvatsku – ispričao je Harf.
U međuvremenu, nastavio je on, bilo je teških delova posla: „Jedan od izazova za nas bio je da obezbedimo da naš klijent razume američko društvo, američko tržište. To nije neobično u našim međunarodnom poslovima. Naša uloga često je u tome da budemo tumači za naše klijente, za neku stranu vladu, ili ili za neki entitet i da im objasnimo kako šta funkcioniše u Americi, a u SAD da objasnimo kako to funkcioniše u Hrvatskoj. I neprestano imamo taj izazov tumačenja jednog drugome.“
Od početka izbijanja građanskog rata u SFRJ odnosi sa javnošću odigrali su značajnu ulogu, što je opisao i Sajmon Frimen u nedeljniku „Evropljanin“:
„Hrvatska strategija danas je jasna. Oni bombarduju svet sa informacijama… Zagreb je lansirao svoj propagandni blic nakon što je pažljivo analizirao kako su Slovenci uspeli da nadigraju Beograd u borbi za međunarodne simpatije. Hrvati su shvatili da su se odlučujući događji – koji su, maltene, zagarantovali nezavisnost Slovenije – zbili u stranoj štampi i, što je još važnije, u izveštajima najvećih TV mreža… U međuvremenu, Srbi se gadno muče u ovoj propagandnoj bici. Imaju vođu, Slobodana Miloševića, čija je mešavina tvrdoglavog nacionalizma i tvrdokornog marksizma ubitačna za odnose sa javnošću“…
Nakon Hrvata koji su, sa balkanskih prostora, bili prvi klijenti „Ruder Fina“, njihove lobističke usluge su ubrzo zatražili i muslimani. U to vreme počinjao je građanski rat u Bosni i Hercegovini, Alija Izetbegović je bio predsednik, a Haris Silajdžić, predsednik vlade.
– Silajdžić je došao u Vašington, čuo je za ono što smo uradili za Hrvatsku, a posebno su nas preporučili i neki vašingtonski politički prvaci. Prvi projekt je bio da organizujemo konferenciju za novinare u Nacionalnom pres centru u Vašingtonu. Zatim, već u leto 1992. bili smo sa Silajdžićem u Helsinkiju na hitnom samitu CSCE (Konferencija za bezbednost i saradnju u Evropi), na koji je došao i predsednik Buš i svi svetski lideri. Bili smo i u Istanbulu radi organizacije Islamske konferencije, da bismo na isti način hitno stavili u žarište Bosnu. I na zasedanju Generalne skupštine UN, a kao najvažnije na Londonskoj konferenciji u avgustu 1992 – prisetio se Harf.
Virtuozi u spletkarenju
Glavni gazda lobističke pablik rilejšns organizacije „Ruder i Fin“ bio je osnivač Dejvid Fin (David Finkelštajn). On je za direktora, glavnog realizatora i inspiratora strategije odnosa sa javnošću „Ruder i Fina“ postavio DŽejmsa Harfa kao „spin doktora“ – maestralnog virtuoza u spletkarenju, odnosno eksperta za manipulisanje medija i javnosti čiji moto glasi: „Ako događaja nema, treba ga stvoriti.“
