Sve učestalije u srpskoj javnosti, posebno onoj dijasporskoj u Americi, može se čuti da nedostatak profesionalnih lobista u SAD Srbiju može da košta gubitka Kosova i Metohije. Zato se iz srpskog rasejanja u tom delu sveta preporučuje da se hitno razvije srpski lobi i da ga plati država Srbija, te da se aktiviraju međunarodne pablik rilejšens agencije i da diplomatija uz njihovu pomoć što pre krene u ofanzivu. Naravno, uz definisanje jasne, sažete i svima razumljive globalne strategije oko južne srpske pokrajine.
Mada u Srbiji postoji mišljenje da tokom vladavine Slobodana Miloševića i u vreme dok je SRJ bila pod sankcijama, poslednje decenije 20. veka, nije postojao srpski lobi, na Internetu se može videti da su tada u Ministarstvu pravde SAD ipak bile registrovane tri agencije za odnose sa javnošću i da je Beograd za svoje zastupnike izabrao „PBN Company“, „Strategy XXI Group“ i AIDG, da priskoče u pomoć kad zatreba. „PBN Company“ je ruska firma koja ima svoje predstavništvo u SADi prema mišljenju nekih poznavalaca državnog aparata SAD, nema gotovo nikakve veze u američkoj administraciji. Zatim, u vreme dok je Milan Panić bio premijer SRJ, ovaj Amerikanac srpskog porekla pokušao je u SAD da angažuje jednu ozbiljnu firmu za odnose sa javnošću, ali je to, prema navodima tadašnjih Panićevih saradnika, Milošević odbio da finansira.
Grci popravljaju imidž
Radi popravljanja imidža Srbije republička vlada, dok je na njenom čelu bio Zoran Živković, početkom 2004. godine potpisala je ugovor sa Kompanijom „Xielis“ iz Brisela, koja je, prema srpskim medijima, trebalo da „plasira pozitivne informacije o Srbiji“, i to klasičnim lobiranjem i političkim marketingom odnosno promovisanjem Srbije u sedištu Evropske unije.
Umesto da plati neko ugledno PR preduzeće, Milošević je, kako je svojevremeno rekao Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, odabrao da koristi „portparole“ poput Radmile Milentijević. Po savetu Milana Milutinovića, Milošević se, kada je o lobističkim pokušajima reč, takođe neuspešno vezao za Krisa Spirua, Amerikanca grčkog porekla, funkcionera Demokratske stranke iz NJu Hempšira.
Umesto jakih profesionalnih lobističkih kuća u Vašingtonu Miloševićev režim odlučio se na oslanjanje mahom na ljude koji su bili srpskog porekla. Pojačani stranim filozofima i raznim humanistima, oni su predstavljali portparole zvaničnog Beograda. Rezultati su, kako se pokazalo, bili poražavajući.
Tek nakon petooktobarskih promena 2000. godine tadašnja DOS-ovska vlast je 20. februara 2001. u Beogradu sklopila prvi ugovor o lobiranju. Potpisnici su bili premijer Zoran đinđić i nezavisni američki konsultant DŽems Denton. Ugovorom je bilo predviđeno da se Dentonu za usluge isplati 120.000 dolara za godinu dana, plus putni troškovi. Prema tadašnjim navodima u srpskim medijima, u ime srpske vlade trebalo je da plaća biznismen srpskog porekla Filip Cepter. đinđić je postigao dogovor i sa bivšim kanadskim premijerom i srpskim zetom Brajanom Malrunijem, mužem Milice Pivnički. A Miroljub Labus, dok je bio potpredsednik Savezne vlade SRJ, angažovao je jednog bivšeg službenika u Ministarstvu finansija (Klintonova administracija), koji je pomogao u olakšavanju sastanaka sa američkom administracijom.
Danas, prema navodima poznatog analitičara Mire Beham iz Minhena, inače vrsnog poznavaoca lobističkih poslova u svetu, „po volji Borisa Tadića, predsednika Srbije, naše konce u SAD plete izraelska kompanija sa političkim vezama koje dosežu u srce američkih demokrata“. Reč je o kompaniji “ RSLB partners“, koja je za Tadića radila i dok je bio ministar odbrane SRJ.
„RSLB“ su, navodi Beham, „u stvari, inicijali prezimena četvorice vlasnika firme, a oni su – ni manje, ni više – državljani Izraela: Juval Rabin, sin ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina i specijalista za komunikaciju, Simon Seves, bivši šef kabineta Jicaka Rabina, Amnon Lipkin-Sahak, bivši načelnik Generalštaba izraelske armije, i Gil Birger, bivši ataše za ekonomske veze izraelske ambasade u Vašingtonu“.
„Biografije i stručne kvalifikacije ne samo vlasnika lobing agencije ‘RSLB’, nego i nekih saradnika, kao i njihov delokrug ukazuju na težišta poslovanja: politika, vojna bezbednost i ekonomija“, navodi Mira Beham.
Radi efikasnog zastupanja interesa u Americi i Vlada Republike Srbije, prema rečima Obrada Kesića, analitičara iz Vašingtona, sprema se da angažuje profesionalne lobiste.
Kesić je nedavno javno nagovestio da bi takav aranžman mogao uskoro da usledi: „Mislim da će narednih dana Srbija potpisati ugovor s jednom od ovdašnjih lobističkih kuća“, rekao je Kesić jednom beogradskom listu uz napomenu da bi ovako povećani angažman bio posebno značajan u jeku kampanje za novembarske parlamentarne izbore u SAD.
