LOKALNI GENIJEOve su me predizborne kampanje, tokom kojih se dotični pojavio u jednom spotu na bazi političkog marketinga, podsetile da se zapitam šta se događa sa onim Miletom. Da nije uhapšen? A svojevremeno je, plaćenim oglasom, objavljeno da je slobodan. Biće da je samo potrošen. Kao sapun. U čemu je priča?
Jedan lik iz sfere šou-biznisa se, dostigavši enormnu popularnost, pretvorio u stvarnu, postojeću osobu, taj Mile sa čubure. čak i glumac koji je u televizijskoj seriji tumačio dotični lik nastupa na političkim mitinzima kao Mile, usput i sam zaboravljajući kako se stvarno zove.
Istini za volju, nešto slično se često događalo i ranije. Lik „pojede“ glumca, svršena stvar. No, ovog puta – medij je (cela) poruka. Elem, Mile sa čubure, skiciran kao prosečan bezveznjaković, bio je glavni (i jedini) dramski lik, junak niza televizijskih kratkih komada (skečeva) koji su se emitovali pod zajedničkim nazivom „Mile vs. tranzicija“. On je, po autorskoj pretpostavci, trebalo da postane, i postao je, neka vrsta heroja podzemnog pokreta otpora pošastima globalizacije, nešto kao Tihi ili Prle prilagođeni današnjim neveselim okolnostima.
Da bi njegova subverzivna aktivnost bila prijemčiva prosečnom televizijskom gledaocu, Mile je dramaturški postuliran kao „jedan čovek po sredini“, kao „neko iz naroda“. Loša strana takve koncepcije jeste samo promena predznaka. On je, zapravo, izvrnuta rukavica Culeta Pokornog. To ništa ne menja na stvari. Ili menja sve? Jedino što iz „aristotelovske dramaturgije“ nedostaje i kod Culeta i kod Mileta jeste uslov da oni ispaštaju zbog neke greške u prošlosti. Greška je na drugoj strani. I ne pripada prošlosti. Pretpostavka takvog „izmenjenog“ pristupa je da će srednjački Mile, neko promenjenog predznaka, svojim antitranzicijskim opredeljenjem najbolje sublimirati strahove i strepnje običnih građana, svojih čuburskih komšija, naših bližnjih, koje su metode „burazerske privatizacije“ lišile posla i sigurnosti, bacivši ih na marginu društva, međ’ socijalni otpad.
Bilo je dobro zamišljeno. Naizgled. Jer, ispostavlja se naknadno da su Miletove mesečarske ideje o pošastima novog svetskog poretka uglavnom glupave, dok se njegov antiglobalistički „terorizam“ ispostavlja kao neopozivo debilan, kao nešto što mu se obavezno olupa o glavu, što je, sve zajedno, stvaralo jedan kvaziantiglobalistički narodni otpor prema datim domaćim političkim prilikama, koje treba da na nas deluju dijabolično, naročito u poređenju sa rajskim vremenom samoupravnog socijalizma, kada smo se svi tuširali svakog četvrtka i pekli paprike za zimnicu. A smeli smo i da pijemo pivo. Ako nađemo nekog ko će da doplati za flašu „zidarskog“.
To je, avaj, reakcionarni idejni koncept u obliku nostalgije kao „bolesti na smrt“. On će se najbolje razumeti ukoliko se zna da Mile, kao „postojeća ličnost“, kao novi „narodni heroj“, igra u stvarnom životu naših dana ulogu vatrenog političkog simpatizera onih stranačkih ličnosti koje tzv. evropske integracije (prosto: ulazak u EU) drže primarnim zadatkom kako svake ovdašnje vlasti tako i pripadajuće joj populacije. Da li je to normalno? Nije. U stvari, jeste.
Kako, pak, serija „Mile vs. tranzicija“ nije nastala u andergraund produkciji urbanih terorista, već je proizvod televizije (B92) koja želi da postane „mejnstrim“ (srednjački) medij, cela situacija zadobija obrise „teorije zavere“. B92 se predstavljao kao „mejnstrim televizija“, što još ne znači: i kao loša televizija, baš serijalom „Mile vs. tranzicija“, koja je bila tobožnji otklon, nestabilna ravnoteža, u odnosu na njeno otvoreno podržavanje „reformskog kursa“ kastriranih revolucionara 5. oktobra.
I šta je, u tom „odnosu snaga“, zbirni rezultat? „Mile vs. tranzicija“ je tobožnji lakmus-papir kolektivne frustracije, a istovremeno je, onako ispod žita, stvarni zastupnik političkog kursa „Evropa ili smrt!“ Njegove tupave ideje o tome kako stati na rep novom svetskom poretku zapravo su, svojom beznadežnom glupošću, posredna afirmacija vrednosti tranzicije i globalizma, kojima Mile, lepeći se uz skute političara te orijentacije, pruža nedvosmislenu podršku baš time što potpiruje najgoru crtu „jugonostalgije“ siromaštva i jednoumlja. E, pa, ako je tako, Evropa zbilja ima prednost. Mile je „završio posao“. Na nama je samo da sačekamo. Sada će, samo što nije. čim predsednik sa navijanja pređe na dela!
