Srpski emigrantski čaj od šljiva u Londonu za nekoga je više čaj, za nekoga
više šljive. Zavisi od stanja uma. Lazar Džamić će za čitaoce Novog magazina
jednom mesečno donositi svoje impresije britanske prestonice koja je za
emigrante poput planine plastelina – stvorene ne za penjanje, nego oblikovanje
Za srpskog emigranta London ume da bude i zbunjujuće i fascinantno mesto. Prvo,
ne zna se gde London počinje i gde se završava; na ulasku, sa raznih
autoputeva, ne postoji tabla koja kaže Welcome to London, iako postoje takve
table za razne obodne regije kao što su Sussex ili Surrey. Broj stanovnika
Londona varira od dva do dvanaest miliona, u zavisnosti od toga šta se pod tim
podrazumeva…
Srpski emigrantski čaj od šljiva za nekoga je više čaj, za nekoga više šljive.
Zavisi od stanja uma. Neki od naših prijatelja – a i meni je to rečeno nekoliko
puta kad su me sačekivali na aerodromu – čak i liče na Engleze, šta god se pod
tim mislilo. Neki od Srba za koje smo čuli ali ih ne znamo, a znamo da ih
obično ima oko restorana Ravna gora na Holand parku, ne žele da govore
engleski. Ono što govore je svojevrsni kreolski srpski koji ja nazivam
srbish; stavljaju engleske reči u naše glagolske oblike i tome slično. Ono što
danas, nažalost, štipa za oči u većini medija u Srbiji.
To proizvodi interesantne anegdote. Jedan od njih je, priča se, svojim
prijateljima objašnjavao probleme sa parkiranjem tako da je kar ispred, kar
iza – a ja u bitvinu… Drugi je zvao policiju da prijavi sumnjivog komšiju
koji mu je ličio na masovnog ubicu o kome se tih dana pričalo po štampi; kada
je dobio vezu, sve što je mogao da kaže je bilo Polis, polis!… kiler,
kiler… krk-krk! (dlanom prevlačeći preko grla dok je ispucavao ono
krk-krk, kao da neko može da ga vidi…).
London je i statistički praznik, jer vas neprestano bombarduje podacima koji
svakog radoznalog čoveka zaustave u pola koraka. Statistikama kao što je ta da
u avionima iznad Londona u svakom trenutku ima 11.000 ljudi, da je prosečna
brzina u gradu ista kao i 1888. godine – 17,6 kilometara na sat (11 milja).
Grad je pravljen za kočije i konje, ne za automobile, otuda i autobusi na dva
sprata da bi se pametno iskoristio prostor. U centru Londona nikada niste više
od deset minuta hoda udaljeni od parka, da se viktorijanska gospoda i dame ne
bi previše zamarali šetajući. Zbog toga London ima najviše zelenih površina po
glavi stanovnika za grad svoje veličine.
London ima i svoje parno grejanje, kao i čitavo ostrvo. Zove se Golfska struja.
Bez nje, budući da je London pored Petrograda jedini grad u svetu sa više od
milion žitelja na toj geografskoj širini, zime bi u njemu bile kao i u Rusiji –
minus 20, ako smo srećni…
Konačno, i bez komunizma, zvanična boja Londona je crvena; telefonske
govornice, autobusi, poštanski sandučići (stubovi), poštanski kombiji, uniforme
kraljičine garde…
London je planina od plastelina, stvorena ne za penjanje, nego oblikovanje.
Zgrabiš ga u svoje emigrantske šake i mesiš, mesiš, valjaš i vajaš dok ne
dobiješ nešto što ti se ili sviđa ili ne. Ono što je najlepše je to da uvek
možeš da počneš ispočetka…
VREŽA TRNOVITIH SUGLASNIKA: Nije baš rigorozni ritual, ali je postao običaj:
svake večeri moja starija ćerka uzme jednu knjigu na srpskom i pročita nekoliko
strana. Mi uskačemo u narativni tok i objašnjavamo reči koje joj nisu poznate.
Neke su očigledno arhaične, kao što je dokaskao, neke su kolokvijalne ili
školske, ali srećom nema anglo-kreolskih ili samoupravnih.
Engleski, kao što je poznato, nije fonetski jezik, što znači da ima spelling
– dodatnu nevolju učenja i pamćenja načina na koji se svaka reč piše i
izgovara. Srpski je, za razliku, oslobađajuće iskustvo, to trenutno uparivanje
zvuka i slova, bez izvezenog formalnog mundira spelinga nasleđenog od
cepidlačkih viktorijanskih pedanata. Fonetski jezik je manje bučan način da se
piše, motor u kojem klipovi smisla imaju priliku da rade na glatkiji način,
ako se samo vozi u pravom pravcu.
Sve, naime, dok se ne dođe do srpskog izgovora, gde se stvari obrnu. Mi smo se
sapleli na promrmljao. Dečiji jezik, naviknut na dominaciju samoglasnika i
manje intenzivnu koncentraciju suglasnika u engleskom, udario je u …
mrmlj… i tu se zaglavio. Gurao je i gurao, ali je zapletena vreža trnovitih
suglasnika za sada previše gusta. Kao i u čašćavanje, iscrpljen ili
skotrljala. Tako da su sada naše čuvene brzalice tipa raskiselišelitilise
opanci potencijalna vežba; SAS nivo surovog treninga za specijalne jezičke
operacije…
Da li je, u gudurama keltske Evrope (pošto i drugi evropski narodi imaju ovaj
fenomen), u vreme kada se jezik proto-formirao bilo bitno da se zavaruju ovakvi
zvukovi, gde se jezik u ustima baca na sve strane, akrobatiše i uvija kao na
jogi, zasukanih rukava, permanentno zajapuren od rada i preskakanja i
kotrljanja i valjanja i oralnog rešetanja? Je li bila u pitanju zima, ili
duboke noći, ili daljina, ili potreba za snažnijim ubeđivanjem – bilo šta što
bolje može da probije prostor do onog drugog?
Ostaviću svojoj ćerki da to otkrije, ako ikada sebi uspe da promrmlja tu
misao…
