U poslednje vreme me proganja reč gospodin, pa je tako ušla i u moj kompjuter – kao lozinka, Ili kao virus, kako se uzme!
A ta reč, verovatno, ima neke veze sa mnom: prešao sam pedesetu, stekao imetak – možda bi i sam hteo da postanem gospodin?!
Supruga često koristi onu frazu gospodin čovek, a kada je pitam kako se to postaje, tu nastane tišina – ili ona neće da oda „tajnu“ ili i sama ne zna. Ipak, verujem da ovo prvo, jer je ona iz bolje porodice.
Jedini gospodin koga sam ja poznavao je bio Gospodin đoka. Tako su ga zvali, čak i kada je ta reč zamenjena sa onom – drug. Gospodin đoka je bio predratni profesor, čovek sa manirima, uvek u odelu; sa suprugom su ponekad razgovarali na nemačkom, valjda je to tada bilo cool.
Imamo sam i jednog daljeg rođaka gospodina, ali je on proteran, ne samo iz svojih fabrika, nego i iz porodičnih uspomena. Kažu da nas dvojica ličimo, ali moje dečje uspomene ne idu tako daleko, pa to ne mogu da potvrdim.
Kada bolje razmislim, znao sam još jednog gospodina – profesora ruskog jezika. Njega, mi gimnazijalci, nismo zvali gospodin ćirić, nego samo Joca. Svoje govore je uvek počinjao rečima Pripalo mi je posebno zadovoljstvo a svo vreme je uvijao svoje mršave ruke, kao da pokušava da ih ugreje. Sećam se, takodje, da je stari profesor govorio da pre rata u gradsku kafanu nije moglo da se uđe bez kravate…
Idem često, ovde u Australiji, u šetnju – u obližnji park. Kada je topao dan, ja nabacim uniformu za golf. A pravila su stroga: kragna ne sme da bude uzdignuta, kratke pantalone moraju da budu u visini kolena a sokne ne smeju da budu podvijene. A kao dokaz svoje individualnosti – stavim beli šešir.
I dok tako smerno hodam parkom, starije dame počnu da me pozdravljaju. Nakloni se i po koji džoger – ljudi prosto imaju potrebu da pozdrave gospodina.
Inače, mnogi od tih džogera žive na račun države. Ne žele da rade. Dobijaju dovojno novca za stan, mleko i pirinčane pahuljice. A kada smo već kod toga, da dodam, da su ovde lekari i škole besplatne a da penzije dobijaju svi (bez obzira na to da li su ikada radili), kao i da su one iste za sve penzionere.
A šetnja parkom je, ionako, besplatna. Kada vidim te džogere, kroz glavu mi često prostruji ona davno naučena rečenica iz pomenute gimnazije: Društvo će biti dovoljno bogato da će svako raditi ono što voli.
U početku sam bio zbunjen tim pozdravima. A onda sam naučio da otpozdravim, onako diskretno. Uz to, malo zastanem, a onda odvažno nastavim svoj put…
I dalje pokušavam da shvatim zašto supruga odbija da oda tajnu. Mora da je u pitanju ljubomora. Dok su njeni svirali klavir, moji su pravili frule. A sada, odjednom – ON hoće da bude gospodin.
Međutim, kakav bi ja to bio analitičar (koga plaćaju suvim dolarima), kada ne bi uspeo da „provalim“ i tu tajnu!
Evo, dakle, rezultata: Gospodin je onaj ko je uvek gospodin. Na njega, ništa, pa čak ni vreme, ne sme da utiče! A detalji mogu lako da se nabace – kao ono sa mojim šeširom. Ili ono sa vučjakom i belim rukavicama.
Ja, inače, za sada, retko nosim taj šešir. Držim se izreke – „Budi ono što jesi…“.
I evo, tu bi mogao da bude kraj moje priče! Ali nije!
Brine me šta bi se desilo kada bi ja, onako ambiciozan, poželeo da nosim frak! Jer – „za frak su potrebne tri generacije“ (Zar je moguće da naša Srbija toliko mnogo kasni?!).
