Ovog meseca sam za lozinku izabrao ludnica. Uvek je biram da ima smisla. A firma je baš takva. Akcije su pale deset puta za dve godine od kako sam ovde. Plata stiže redovno, jer bi njen izostanak značio kraj firme. Ovako, izgleda sve normalno. Dobro, zna se da svaki od tridesetak kolega traži posao, ali niko to javno ne priča. Nisam ništa rekao o firmi – proizvode papir, jedini u Australiji. U sadašnjoj krizi, firme prvo prestanu da reklamiraju i staje prodaja papira. Ali kriza je počela još pre tri godine. Fabrika je zastarela i oni su počeli da grade novu. Sav novac je išao na gradnju, koja se otegla. Ušli su u dugove, i evo sada je nova fabrika završena ali je stavljena na prodaju. Od dobijenih para bi trebalo da vrate dugove, da bi ovaj drugi deo kompanije, koji se bavi trgovinom, može da nastavi rad.
Pritiskaju da se radi što više. Plaše nas kako se ne zna dokle će firma izdržati. Ovi mlađi će naći posao, ali stariji, koji imaju velike kredite, su u velikoj nevolji. Ja sam stariji ali nemam kredit. To rekoh mom bosu kad smo se nedavno svađali, a njemu se to nije dopalo. Ne zna on da se u mom selu ni slama ne uzima na zajam. Dug je loš drug učili su nas. A ovde je sve na kredit: kuća, auto, putovanje. Ono što se kod nas radilo sa čekovima je mala beba u odnosu na njih. Jedino hranu kupuju za gotovo – zemlja je bogata pa toga ima dovoljno.
Dok ovo pišem iz daljine se čuje glas Karoline, koja svakodnevno unosi na desetine novih materijala u kompjuter, jer stari materjali više nisu dobri. Kolegu Martina nisam video mesecima. Vratio se juče sav osedeo. Imao je neku operaciju. Jedino je Malezijka Lijana nasmejana. Dala im otkaz a onda je vratili da napiše šta je radila. Plaćaju je bar duplo više. Ako je pametna napisaće sve pogrešno, a oni nema šanse da to provere jer to niko ne zna osim nje. Znanje ima cenu samo ako umete da ga prodate. Ja sam mnogo toga dao besplatno – ne umem da lažem. To nisam naučio čak ni na ovom krvavom Zapadu. Umem da foliram, po malo, ali kada dođe do laži tu stanem. Setim se priče baba Jelice o njenom mužu, mom dedi, koga je udario grom. Na samrti je rekao To me je stiglo što sam kao vojnik bacao u Vardar neposlušne vojnike sa kamenom oko vrata. Ovi ovde nisu imali baba Jelicu.
Za ručak imamo sat slobodno. Sami određujemo početak i kraj. Time, u normalnim situacijama, dobijamo fleksibilnost za rad. Ali sada se to pretvorilo u praznu kancelariju od dvanaest do dva. To je vreme za intervjue za novi posao, za nedeljnu kupovinu, posetu frizeru, šetnju oko bloka, džoging. Cela dva sata, jer to je vreme koje niko ne proverava – za sada!
Juče je stigao jedan mejl – traže da predložimo ideje za štednju. Naravno da je na početku mejla spisak ideja koje već postoje. Tako su na lep način dali do znanja kako da se ponašamo. Prva ideja je ukidanje službenih automobila za javnu upotrebu. Od sada koristite svoje automobile, kaže mejl. Naravno, uz nadoknadu
Nagađa se ko će kupiti fabriku – Kinezi, Indijci ili neko treći. Moj šef kaže da će on, ako je kupe Indici, dati otkaz. U stvari rekao je da će izvršiti samoubistvo, ali neće, pa sam ja to malo ublažio. Ne umeju oni da budu nacionalisti kao mi, ali ovi iz unutrašnjosti (farmeri) su vezani za zemlju, za blato što bi oni rekli.
Svet se polako pretvara u reality show, pa ostanite na vezi za kraj priče…I sam bih voleo da znam kakav će biti.
(nastavak sledi…)
