LUDILO
U jednoj državi godinama nisu mogli da izaberu predsednika, iako su već desetak puta organizovali izbore. Birači su glasali, ali po zakonima te zemlje, nikada ih nije bilo dovoljno. Zato što nije imala predsednika, zemlja je sve više tonula u izolaciju. čelnici drugih država prestali su da dolaze jer nije bilo odgovarajućeg nivoa za zvanične razgovore. U državu bez predsednika prestali su da stižu pozivi iz inostranstva zato što nije imao ko da je zastupa.
Zbog svega toga parlament i vlada odlučili su da ukinu izbore, te da za predsednika postave onoga ko se te funkcije prihvati. Međutim, tek tada su nastali problemi.
U vladajućim partijama niko nije bio voljan da sedne u „vruću fotelju“.
– Mi ćemo da podržavamo predsednika, ali ne možemo da preuzmemo taj položaj – govorili su čelnici vladajućih stranaka.
– Ne pada mi na pamet da budem predsednik uništene države i da još produžim ostanak ovakve skupštine i vlade – ponavljao je lider opozicije.
– Nama je ispod časti da budemo na toj funkciji – bio je odgovor intelektualaca iz Akademije i sa Univerziteta.
Ni pretendent na kraljevski presto nije hteo da čuje za predsedničku fotelju, izgovarajući se zauzetošću oko nabavke igračaka i uređenjem dvora.
– Hvala na ponudi, ali mi zarađujemo pedeset puta više – kazali su poznati sportisti kojima su, takođe, nudili predsednički položaj. Ni glumci nisu hteli da se prihvate predsedničkog mesta, govoreći da je to mnogo teška uloga.
Predstavnici vlade i skupštine razgovarali su i sa mnogim stranim državljanima, pokušavajući bar njih da ubede da stanu na čelo zemlje bez predsednika.
– Šta je bilo sa vašim prethodnim vladarima? – pitali su nepoverljivi stranci.
– Poslednja dvojica su zatvoru. Vladar pre njih je ubijen. Njegov prethodnik je proteran iz zemlje, a vladar pre njega je, takođe, ubijen…
Naravno da posle ovakvih saznanja nikome iz sveta nije padalo na pamet da dođe u zemlju gde mu ne ginu metak ili rešetke.
Sve nervozniji ministri i poslanici dali su se u opštu potragu za predsednikom. U hajku, takoreći.
Tražili su budućeg suverena u penzionerskim udruženjima, staračkim domovima, ribolovačkim savezima, nevladinim organizacijama, tražili su ga među članovima biblioteka, jogi letačima, rašljarima, filatelistima i biciklistima, tražili su ga po stadionima, tramvajima, pozorištima, javnim kućama, kladionicama, železničkim stanicama, klinikama…
Niko, međutim, ni da čuje.
Najzad, očajnim političarima, koji su obišli sva druga mesta, preostalo je samo da okušaju sreću u specijalnoj bolnici.
Razgovarali su sa „carevima“, „kraljevima“, „imperatorima“, „firerima“, ali niko od njih nije hteo da „pređe“ na drugu funkciju.
Njihov odgovor je glasio:
– Mi jesmo ludi, ali ne baš toliko!
