Preko noci u kojoj je Srbiju obišao jedan visoki funkcioner Stejt departmenta Hag je prestao da bude ono što nije prestajao da bude svih godinu i po noci koje je Srbija provela usamljena bez istog tog visokog funkcionera Stejt departmenta. Dakle, ako se ovaj impresivni red pred saveznim ministarstvom pravde nekim cudom ne razbeži, Hag ce, bar za neko vreme, prestati da bude sredstvo za ukucavanje u zemlju dosovske i deesesovske Srbije.
Znaci li to da ce izostati i ukucavanje, tim pre što se Momira Gavrilovica više niko ni ne seca, o Crvenim beretkama se ništa ne cuje – što ce reci da su postale faktor stabilnosti, Alija Delimustafic u miru božjem ceka izrucenje u Bosnu. Invencija domacih politicara, a njoj valja verovati, upucuje, medutim, da ce se ukucavanje nastaviti i bez Haga i ostalih pratecih likova oko kojih su se proizvodile krize.
Teško je, medutim, da ce se ta stvar nastaviti preko nesuglasica oko zajednicke države, cak i ako Vladan Batic poveruje u sopstveni trik o Srbiji koja se okrece sebi. Pitanje odnosa Srbije i Crne Gore nece, dakle, biti ta tacka razdora, prosto zato što do toga nikome, osim Koštunici i Solani, nije stalo više od mesta u nekom upravnom odboru. Zato je Srbija noc pošto ju je obišao visoki funkcioner Stejt departmenta provela nadneta nad vecnom dilemom da li je Bane Ivkovic poslednji pošteni espeesovac ili je za tako nešto neophodno imati krevet u Hagu. Ali nakratko.
Dosovska i deesesovska Srbija vec je duboko podeljena oko toga hoce li u dogledno vreme biti republickih izbora ili ce vlada ostati do 2004. godine. Šta je nasuprot izbora? Naravno, lustracija.
Ako se ne racuna nekoliko nevladinih organizacija kojima je bavljenje tim pitanjem opis poslova, lustraciju je prvi javno predložio Gradanski savez Srbije, partija koja se do sada na liniji đindic-Koštunica, koliko se to moglo, držala postrani i, ako je po Velji Ilicu, profitirala kao Odisej skupljajuci mrve koje su prštale sa stola nervoznog Kiklopa. Tako je GSS u ponedeljak predložio donošenje zakona o lustraciji „kojim bi bilo zabranjeno obavljanje javnih funkcija svima koji su imali javne funkcije u vreme prethodnog režima, a nisu se pre promena vlasti u zemlji distancirali od tog režima“. U dobre namere ljudi iz GSS u ovom slucaju teško da bi trebalo sumnjati, tim pre što se ta stranka, pored ideje o lustraciji, istovremeno založila i za utvrdivanje cinjenica o leševima u neobeleženim grobnicama u Srbiji, kao i da prica sa Hagom prestane da se vodi na terenu trgovine, vec prava, pravde, morala i odgovornosti.
Takode, ne treba sumnjati da ljudi u GSS znaju šta bi s tim predlogom zakona koji je zakasnio taman koliko i haški, i još neki mesec, sve do 5. oktobra. Ali još manje valja sumnjati u to da je mnogima u srpskoj vlasti pocurilo s kraja usta na pomen lustracije kao mogucnosti da se stvar završi pre izbora i bez izbora.
Zašto niko glasno nije govorio o lustraciji onda kada je bilo vreme – odmah posle revolucije? Prvo, zato što su današnji kandidati za lustraciju u mocnijem i glasnijem delu DOS bili tretirani kao ovce za šišanje i što je bilo mnogo više „in“ da se stvari sa jedinim posednicima keša u Srbiji završavaju u cetiri oka nego putem zakona. Drugo, zato što se mnogo kandidata za lustraciju u meduvremenu do te mere opralo u ufuljalo u novi establišment da bi lustracija danas žešce pomerila finansijske, politicke i medijske prilike u Srbiji. Trece, zato što jedan deo DOS dan posle revolucije nije bio nacisto da li bi lustracijom bila zahvacena i njihova saradnja sa Miloševicem, cega u onome što je kasnije postalo DOS u predoktobarskoj Srbiji nije manjkalo.
Cetvrto, kada poceti sa racunanjem na zakon o lustraciji: od Miloševica – od Broza – od poslednje „lustracije“ u Srbiji izvedene 1944. godine- ili one pre, iz 1941? Srbija, naravno, nece moci da sledi ceški primer, gde je bilo moguce postaviti tacnu granicu kada je zlo pocelo i tacnu meru ko se ukaljao saradnjom sa režimom. Da bi se videli prljavi, moraju da se vide i cisti. Zlo u Srbiji, nažalost, nije pocelo sa Miloševicem: srpski komunisti, iz cijih redova je Miloševic ponikao, danas se nalaze u redovima poraženih, ali ih ne manjka ni u redovima pobednika. Zato prica kako je Miloševic bio samonikla biljka možda danas jeste teza sa kojom mnogi od Beograda do Vašingtona bolje spavaju, ali ona, naprosto, nije tacna. Lustracija koja bi pocinjala Miloševicem bila bi nepravedna ili barem nedovoljno pravedna – iz prostog razloga što je sa brojem biografija u Srbiji koje je taj covek isprljao porediv jedino broj biografija koje je taj covek oprao. Partijski sekretari koji danas pišu zakone, novinski urednici predmiloševicevskog vremena koji danas nastupaju kao vrhovni moralni autoriteti profesije – sve je to samo prica o slojevima truleži u Srbiji ili, konkretnije, prica o ljudima kojima je jedina blistava tacka u životu to što se nisu uklopili u Miloševiceve planove. Pre 5. oktobra možda je to bilo dovoljno za zajednicku akciju, ali nedovoljno za okupljanje na moralnim osnovama, što zakon o lustraciji, valjda, podrazumeva.
Idemo dalje: zakon o lustraciji u današnjoj Srbiji trebalo bi da znaci kako je ova ekipa cistih srušila Miloševica. Nece biti: ne bez onoga što se zove dvorski puc, dakle bez legija, stanišica, pavkovica i ostalih anonimnih kandidata za lustraciju. Da li je ovo odbrana Miloševicevih koji su u pet do 12 naucili da gledaju na sat i ucinili (malo li je) da stvar prode sa manje krvi nego u osrednjoj saobracajnoj nesreci na Ibarskoj magistrali. Nije: to je osuda onih koji veruju da su stvar zaslužili sami i koji bi poželeli da se uspostave kao mera vrline donoseci zakon o lustraciji kojim bi se ogradili kao moralno i politicki cisti.
I na kraju, zakon o lustraciji podrazumeva da je u društvu, kao u Ceškoj pocetkom prošle decenije, ostala ona moralno zdrava supstanca iza cijeg bi moralnog i politickog legitimiteta trebalo grupisati jednu osetljivu, koliko i represivnu, ideju. Da li je godina i po vladavine DOS pokazala tu vrstu legitimiteta? Nije. Da li ce iza price o lustraciji moci da stoji Koštunicino izbegavanje da osudi ratne zlocine, đindiceva želja da u Srbiji zavlada svime što zvecka, šuška i proizvodi vesti, Coviceva reputacija perspektivnog Miloševicevog kadra, Mihajlovicev debeovski staž… Nece.
Naravno, pitanje o nemogucnosti lustracije u Srbiji, osim kao vrlo pragmaticno pitanje da se „mi“ napijemo krvi „njima“, nažalost nije moguce. A nije moguce zato što posle tri duboko kompromitovane politicke generacije ono što se zove zdravim snagama postoji tek kao istorijsko secanje, ali ne i kao nešto što hoda na dve noge. Zato se stvari moraju zidati ispocetka. A to ide kao sa onim starim receptom za englesku travu. Raspišeš izbore, pa tako mnogo puta, što cešce i što više. Prica o lustraciji kao precica do toga samo je dobra osvetnicka ideja, pokušaj da se izbegnu izbori ili san idealista koji veruju da je ispod Miloševica ostalo nešto dobrih temelja.
