Na kapiji vile u Vladete Kovačevića cupkalo je nas troje, četvoro. Možda bi neko i pomislio da idemo na audijenciju kod mađarskog konzula, da se tu odnekud nije pojavio i tamnoputi švercer, sav veseo i rad za priču, s pletenom kapom na kojoj je pisalo CIA.
– Burazeru, pa i nije gužva, meni ovi moji pričali da se čeka, na televiziji kažu da se ne čeka, ja taman razmišljam – gde bre našli i Mađari da nas karaju, svi se već izređali….- pričao bi on još dugo da dugokosi vratar konačno nije došao i otključao kapiju, te uđosmo. Portir nam je dao po formular, pa smo prošli i drugu kapiju.
– Sad smo već u Mađarskoj, jel znaš bato- nastavio je onaj, želeći da pokaže kako je upućen u diplomatsko konzularne finese oko eksteritorijalnosti.
Bio je u pravu, donekle. Jesmo u Mađarskoj al na Senjaku, gde od prvog novembra u mađarskom Konzulatu „dele“ vize za ulazak u zemlju koja nas je jedno vreme „prehranjivala“ salamama, kobasicama i kačkavaljem, jedno vreme smo odande leteli avionom, jedno vreme smo tamo išli na koncerte, pa bežali od bombardovanja, pa slali otporaše na kurseve za rušenje Slobe, pa slali onu opoziciju što je sada na vlasti na pregovore… Išli smo i davno pre svega toga, samo smo tada mi bili nesvrstani, a oni iza gvozdene zavese, te nam je omiljena zabava bila da iznađemo rešenje kako da potrošimo 100 maraka. Bilo je načina – neki su organizovali trke taksija po Budimpešti, pa onda terali taksiste da ih ispred noćnih klubova čekaju po celu noć za bakšiš od dve marke, drugi su uživali samo u utisku konobara i slučajnih prolaznika da imaju para… E sad će oni u Evropsku uniju, a mi ćemo da čekamo da nam daju vize.
– Pazi, bato, jel mož da mi pomogneš. Šta im ovo znači – da li ste ikada proterani iz Mađarske – bistrio je isti „onaj“ tamnoputi, papir za dobijanje vize, koji je, činilo se, teškom mukom popunjavao na zidu ispod stepeništa. Naravno, s pozajmljenom olovkom. Na vrh stepenica, par ljudi je stajalo u redu, ćutke, što je nas pridošle malo štrecnulo: ček, pa nismo prvi. Ali, dobro, ovo dvoje, troje… Stadosmo i mi u red, sa ograde nas, primećujemo, snimaju dve bezbednosne kamere…
U redu zvoni mobilni. „Biću tu za pola sata, samo da predam ovo za vizu“.
– Gospodine, nemojte se nadati, ja sam ovde došla u devet, i do sad sam čekala – iza ćoška se pojavila iznervirana žena i „obradovala“ začelje kolone. Bilo je pola sata do podneva. Ode jedan sa „začelja“ u izvidnicu, napred, pa iza ćoška. Vratio se bled, il mu je bilo hladno.
– Eeeee, pa ispred nas je minimum pedeset ljudi… Tek kad se uđe unutra, ima hol, i to pun, a iza hola su ti šalteri. Rade samo dva…
– Kako to deco. Pa jesu rekli Mađari da nema čekanja, daju vize za jedan dan – prozborila je baka iz reda. „Idem u Banju đulu, kažu, mnogo dobro za reumu“- ogradila se odmah, kad je pored ugledala onog sa kapom CIA, posebno čuvši njegov komentar: „Pa familiju im¦., i oni našli da nas karaju“. Dreknuo je ko iz topa. Normalno, odma se „prijavio“ da ode on i pita ih kakav je to način, jesu oni normalni… Pustiše ga preko reda, da pita, al njega nema, pa nema. Već smo pomislili kako upravo davi mađarskog konzula, kad se pojavio, objašnjavajući nekom uplašeno da je „samo hteo da pita“, kunući se usput u majku. Jedan od dva metra što ga je „dopratio“, ispostavilo se, čeka tu od deset, i ovaj mu se ušunjao „na kvarno“ ispred. „Jesmo mi ovde budale, a ti nisi…“- urlao je, a švercer se šćućurio uz ogradu. Prošlo je pet minuta, kolko je izdržao da ćuti: „Ma trebo sam da ga zveknem, ovde ne mož ni milicija da dođe, ovo je mađarska teritorija, jel znaš“- bio je uporan.
U redu se već stvarala nervoza. Ide sporo. Prvo provalili da ispred ima bar troje iz turističkih agencija koji nose po trideset pasoša i zahteva za vizu, što dodatno oteže stvar. Onda su nas srećnici koji su izlazili iz šalterske sale razuverili da se vize izdaju za jedan dan. „Rekli su mi da dođem za sedam dana“- dobacio je jedan od iscrpljenih čekača. I ostali potvrdiše. Nasta panika. Dve studentkinje, treba da su u utorak u Budimpešti na medicinskom seminaru, odmah telefonirale na fakultet da traže vezu. Jedan se preko telefona raspitivao kod nekoga „da li bi mogao da zamoli Jožefa Kasu“. Ostali su gunđali…
– Nemojte tako ljudi, Mađari su fer, daju nam vize za džaba, morali da ih uvedu zbog Evrope, inače sigurno ne bi…
– Pa ni ja ne bi da mi neko ostavlja toliko para, ko mi njima što ostavljamo…
– Problem je što mi nismo još na toj „beloj listi“…
– Ma mi ćemo doveka biti na crnoj listi, nema nam spasa, kakva bela lista…
– Dobro je što Mađarska nema more, zamisli da moram da čekam i leti na plus trideset.
– Koliko samo kod braće Grka čekamo. Oni su nam uvek tražili vize, a pravoslavna braća…
– Molim vas, nisu uvek. Ja sam ranije išla u Grčku bez vize – ubacila se ona baka što putuje u Banju đulu, mada su zlobnici posumnjali da je to bilo u vreme proboja solunskog fronta.
Prošlo je tri sata, kad je službenica konzulata zalepila fotografiju na zahtev za vizu i onima koji su stigli oko podne. „Dobićete vizu na godinu dana, ali tek za nedelju dana, velike su gužve“- ljubazno se oglasila putem interfona.
Sva sreća pa smo navikli da čekamo. Sačekaćemo mi i Evropsku uniju, kad-tad. Mađari, eto, dočekaše.
