Meni nikad nije dosta doživljaja, kaže 76-godišnji Miloš Subotinčić iz Toronta, svetski putnik koji se za mesec dana sprema na novo putovanje, ovaj put u Južnu Ameriku. Planira da poseti Meksiko, Kostariku, Panamu, a zatim, nakon kraćeg odmora u Torontu, čile i Brazil.
Neko će pomisliti – lako je njemu, ima puno para, sedne u avion, pa u najskuplji hotel da uživa. Penzionisani profesor matematike, bivši direktor osnovne škole u Torontu i ćronautički inženjer nije iz te priče. Doduše, avionom mora da preleti sa kontinenta na kontinent, ali čim stigne na prvo odredište nastaje život kojim žive milioni zaljubljenika u putovanja. Jeftini hosteli i mala prenoćišta, a za putovanja od mesta do mesta, ili od jedne do druge države koristi sve što je čovek još od davnina koristio kao prevozno sredstvo. Pre svega svoje noge, pa bicikl, motocikl, barke i čamčiće, rasklimatane kamionete i stare autobuse sa kojih na sve strane vise putnici, voz kojim zna putovati i po 25 sati bez prekida.
Zavičaj sve više u mislima
Nakon dolaska u Kanadu, pre više od pola veka, Miloš Subotinčić se u Jugoslaviju nije vraćao punih 37 godina. Tek 1989. posetio je Srbiju.
– Tada sam ponovo spoznao da sam Srbin – objašnjava. – Imao sam 10 života i svaki od njih me potpuno menjao. Ali sada u ovim godinama nekako mi se najviše vraća ono što sam doživeo i šta sam bio u Srbiji i Jugoslaviji. čitav moj kanadski život mi se ponekad učini praznim. Znam da nije tako, mnogo stvari se izdogađalo, radio sam i živeo punim plućima, ali se ipak najčešće setim doživljaja iz Drugog svetskog rata, tih patnji, te ljudskosti, spoznaje da u svakom živom biću ima nešto vredno, samo to treba otkriti.
Prvo svoje veliko putovanje preduzeo je pre dve godine. Obišao je Kinu (boravio je u ovoj zemlji četiri meseca) i istočnu Aziju – Vijetnam, Kambodžu, Laos, Burmu, Tajland i Indoneziju.
– Put je trajao 300 dana, želeo sam da vidim svet sam. Pre sam godinama, kao tipični predstavnik srednje klase, putovao sa suprugom (inače Engleskinjom) i ispalo je kao da sam se ponovo rodio. Plašio sam se malo kako će me primiti ti mladi ljudi koji čine 90 odsto populacije koja putuje na ovakav način kao i ja, ali ti klinci od 22 ili 25 godina su sjajni. Počelo je druženje, uživanje u pričama sa njima. Znate, ljudi na tim putovanjima se lako otvaraju, za sedam dana, koliko obično provedemo zajedno, ispričaju se čitavi ljudski životi. I to je zaista divno – priča Miloš i dodaje da je, naravno, preduslov za sve to njegovo dobro fizičko zdravlje.
– Na tim krstarenjima po svetu sreće se, obično, mlad, znatiželjan i obrazovan svet. Sreo sam i nekoliko starijih od mene. Ali nisam upoznao nijednog Amerikanca koji je hvalio Buša i imao razumevanja za njegovu politiku. To su ljudi koju su videli svet i razumeju ga mnogo bolje od onih koji nikada nisu prekoračili granice svoje zemlje i koji zato podržavaju Buša. Moji najbolji prijatelji u Kini bili su dvojica pankera iz Kvebeka.
Sve je to život
Porodična istorija Miloša Subotinčića vrlo je interesantna. Dete majke Užičanke i oca Hrvata sa Sušaka pored Rijeke rođen je u Subotici, a maturirao na Sušaku. Otac Rudolf Sobotinčić, kada se oženio, promenio je veru i ime u Radomir Subotinčić i iz najdubljih uverenja otišao u četnike, gde je bio komandant Višegradskog odreda. Zadesila ga je sudbina mnogih tadašnjih kraljevih vojnika. Morao je da beži iz zemlje i zaustavio se u Kanadi. Miloš, njegova majka i sestra, dok nisu pobegli u Austriju, teško su živeli, prokaženi i odbačeni od svih. Imovina im je bila konfiskovana, posla nije bilo.
– Gadni smo mi Srbi – seća se Miloš. – Mama je bila i u zatvoru, i niko u Srbiji nije hteo da je primi na posao. Na poziv rodbine sa Sušaka otišla je u Rijeku i tamo je radila dok nismo pobegli.
A Miloš je, da bi mogao da studira, bio i akcijaš na pruzi Šamac-Sarajevo. I, eto, sve to stane u jedan ljudski život.
Ofarbani u zeleno i samo na prvi pogled odbojni. Jer ako im ukažete poštovanje, vraćaju ga desetostruko. Kad smo se rastali posle desetodnevnog druženja izljubili su me kao najrođenijeg, a ja sam im rekao da su moja deca da bih bio ponosan na njih. U Burmi sam sreo najduševnije ljude. Izuzetno su siromašni, a toliko topli, prosto plene. Upozano sam svog prijatelja Zoo Teta koji me iz jedne Burmanske varošice ispraća u tri noću i gura mi u ruksak flašu vode i keks, a on nema da jede dovoljno. To se zaista ne zaboravlja.
Drugo Subotinčićevo veliko putovanje bilo je po Srednjem istoku (Egipat, Jordan, Irak. Liban, Sirija, pa Turska, iz koje je onda malo skoknuo i do Beograda).
– Usred Bagdada naišao sam na sekretara Komunističke partije Iraka koji je studirao u Sofiji i zna bugarski. Inače, uglavnom koristim engleski za sporazumevanje na tim putovanjima. Ali, znate, šta me je zapanjilo. čak i u Kini su primetili da nisam pravi anglosaksonac, iako sam u Kanadu došao pre 51 godinu, i toiz Austrije, u koju smo 1947. godine pobegli iz Jugoslavije. Inače se stalno srećem sa tom nekom dvojnošću u sebi. Srbi kažu ti si Kanađanin, a kada pišem na engleskom ja naginjem srspkoj rečenici i sintagmi.
Osim želje da vidi svet iz ugla iz koga ga ranije nije sagledao, drugi veliki motiv za svoja putovanja ovaj neobičan čovek našao je u potrebi da piše, da opiše svoje putešestvije, da ostavi svedočanstvo o svom vremenu i da svojoj deci (ima ih četvoro) i unucima „ostavi amanet o tome ko je bio njihov deda ili pradeda, kako je razmišljao, šta je voleo“. Napisao je i izdao tri knjige, četvrta napisana, „Autobiografija“ još nije štampana. Knjige „300 dana“ i „ćud putnika“ zabeleške su o putu po Aziji i Srednjem istoku. „Moja saga“ je knjiga o 78 dana NATO bombardovanja Jugoslavije, viđenog očima onog koji je iz komfora i mira Kanade otišao 1999. godine u strahotu života pod bombama u Beogradu.
– Mojoj je deci Srbija apstraktna. Oni su Kanađani i, nažalost, ne znaju srpski jezik. Ali sam ih odgajao da u moralnom smislu i po pogledu na svet liče na naše ljude. Nisu poprimili potrošački mentalitet. Zato sam i napisao „Moju sagu“ da bi oni tačno znali šta se zapravo desilo.
