Odlazak u inostranstvo se ponekad pretvori u zločin koji se ne prašta. A kazna, koja sledi, ne bi mogla da se nađe ni u Dušanovom zakoniku!
Ako mislite da je najteže otići, spakovati sve u jedan kofer i početi iz početka, onda se varate. To je samo početak – to je samo prvi krug pakla.
Izbeglice su u prednosti u odnosu na nas slobodnjake – oni znaju ko ih je oterao, imaju kome da se požale i ne osećaju se krivim.
Inače, taj prvi krug obično traje pet godina. A sastoji se od teškog rada, učenja tuđeg jezika i ispiranja iz mozga svega prethodno naučenog.
A kada, konačno, zatvorite taj prvi krug i kupite prvu kuću (onakvu kakvu ste već nekad imali) tek onda dolaze stvarni problemi. A oni se zovu – pozajmice.
A porodica – velika. Date nekoliko puta a onda shvatite da tu nema kraja – da ne možete da popunite sve rupe u bušnoj ekonomoji.
A kada postavite prvo pogrešno pitanje Pa zar kod vas banke ne daju kredite? – onda ulazite u drugi krug. Pitanje može da bude i Zašto ne nađete neki posao? ali je rezultat isti – rođaci prestaju da razgovaraju sa vama.
Taj drugi krug obično traje narednih pet godina. A za to vreme vi i dalje kupujete, ali sada – u tajnosti. Prestajete da šaljete majci video snimke – da ne bi dodatno pogoršavali situaciju.
A kada vam umre otac, onda ulazite u treći krug. Tada majka i brat (ili sestra, zavisno od situacije) odlučuju o nasledstvu.
I oni odluče. Bez vas, jer – vi ste daleko.
A onda vam saopšte da vašeg imena više nema u novom vlasničkom listu!
– Ali kuća u selu ne vredi ni prebijene pare?
– Da se nađe, brani se brat.
– Ali ja sam se tamo rodio. Kuća se urušila, ali moje uspomene su još tu. Doći ću ja!
– Kada?
– Kada odem u penziju!
– A gde si bio kada su nas bombardovali?
Tu stanete. The end!
Narednih dana počnu da vam se muvaju crne misli kroz glavu – rešite da kupite sve susedne napuštene kuće (pod uslovom da pronađete njihove vlasnike).
Ali nisu to kuće gde ste se rodili, gde ste prohodali, i gde još uvek vise vaše slike u onim ramovima sa licitarskim srcima, koje su čergari uvalili staroj baki dok je još bila držeća.
Nema druge nego da se predate. Shvatite da nije sve u zidovima. Uspomene niko ne može da vam ukrade. Pozovete ostarelu majku i kažete da ćete potpisati. Mir nema alternative.
Onog dana kada se sve to završi, sednite u novi džip i odvedite suprugu u skupocen restoran, dole u centar grada. Da proslavite? Ne, nego da potvrdite da ste još uvek živi.
A onda natrag u kuću od onih petsto kvadrata. Sednite u kožnu fotelju i buljite u veliki ekran. A ako vam se pogled ipak lepi za zid gde visi slika seoske kuće, nemojte da očajavate. To je normalno. Suza, inače, više neće biti, one su već presušile. Očvrsli ste…
Treći krug je time zatvoren i vi sada počinjete da razmišljate da li da promenite prezime u Petrovich ili Petrovitch. Postoji i treća alternativa – da prezime malo skratite…
I tu bi bio kraj! Osim ako nemate razumnog strica koji će izgovoriti sledeću rečenicu:
– Ma, evo ti mog dela. Ionako nemam para ni za put do te kuće, a kamoli za popravku krova!
I tako nastavite da budete Srbin. Za dlaku.
Ali to je samo do narednog kruga – udaje ili ženidbe vaše dece.
Neka vam je sa srećom – od mene, ako već nemate nekog drugog!
