Album se zove „Jul u očima“. Znači li to da su pesme lagane, letnje, ljubavne…? Koju poruku nose i kakvom se prijemu kod publike nadate?
Album je nazvan po pesmi Jul u očima. Ona je, kao i mnoge druge na albumu, lična. Radi se o mojoj prvoj ljubavi na Hvaru. Kao što rekoh u pesmi Analucija, koja je takođe o njoj: ,,živeli smo magiju tog vrelog leta opojnog, znali smo da previše je lepo da bi trajalo“.
Na albumu ima i brzih i laganih pesama, a najviše onih srednjeg ritma. U većini pesama ima primesa džeza, koji je po meni vrhunac muzičke umetnosti, jer je taj muzički žanr oslobođen pravila, logike i šema. Džez je sloboda.
S obzirom na to da se radi o nekoj ambicioznijoj muzici, nikada se ne zna kako će publika prihvatiti album koji nije trendovski, a živimo u vremenu prostih pesama. Mislim da je istinska umetnost ona koja se ne podređuje trendovima i ukusima. Mora da bude iskrena. Nikada nisam komercijalizovao svoju umetnost.
Pre ovog, PGP RTS je već izdao dva Vaša albuma. Onda ste nestali…Gde ste bili svih ovih godina i čime ste se bavili?
Problem je to što sam živeo u Americi dok sam u Evropi izdavao albume, pa nisam mogao da se posvetim promociji. Izdao sam i jedan album u Poljskoj gde su neke od mojih pesama bile hitovi, a jedna je bila 37 nedelja na prvom mestu muzičkog časopisa Bravo.
Sve vreme sam stvarao muziku, pisao prozu i poeziju. Imam preko 300 pesama na jutjubu. S obzirom na to da sam magistar međunarodnog biznisa i govorim 4 strana jezika, radio sam i dalje radim kao menadžer međunarodne prodaje u velikoj američkoj firmi.
Oprobali ste se u više umetničkih grana, napisali tri romana, izdali tri muzička albuma, čak ste i glumili u jednom američkom filmu… Kako se mire i slažu te profesije?
Pre svega sam muzičar i pesnik, pa onda pisac. Ne volim prodaju, ali od nje živim, i koristim je kao izvor prihoda od kojih veliki deo ukažem u snimanje muzike. Koliko volim umetnost, toliko ne uživam u biznisu, iako mi dobro ide, hvala Bogu. Što se glume tiče, bio sam siguran da za to uopšte nemam dara, niti sam ikada video sebe u ulozi glumca, ali su drugi očigledno videli u meni nešto za šta nisam ni znao da postoji.
Opišite nam Vaše filmsko iskustvo?
Ne mogu mnogo da govorim o tom projektu, jer je taj film vlasništvo američke države. Mogu da kažem da je sniman 2013. u američkoj vojnoj bazi u Viskonsinu, Fort Mekoj. Igrao sam glavnu ulogu i glumio starešinu azerbejdžanskog sela koje je bilo prvo na udaru kada je virtuelna država Arijana napala Azerbejdžan. Osim što sam bio glavni glumac, napisao sam i scenario. Tako sam ga pisao da sam predočio istinu o tome kako su Srbima vađeni organi u tzv. žutoj kući. Film je sniman od strane Holivuda i koristi se u svrhe obuke u ratnim situacijama. Mnogi američki vojnici, uključujući i one višeg ranga su mi govorili da znaju kakva nepravda je učinjena našem narodu, a neki koji su bili stacionirani u Bondstilu su mi govorili da su se družili sa Srbima, a ne sa Albancima.
Napisali ste i knjigu „Srbin u Americi“. O kakvoj knjizi je reč, autobiografskoj možda?
Knjiga Srbin u Americi, u izdanju Narodne knjige, bila je najprodavanija u Srbiji i dijaspori 2006. i 2007. godine. Knjiga nije autobiografska, ali ima autobiografskih elemenata. Pisana je u formi dnevnika jednog Dorćolca koji na uspeva da sredi papire i seli se u Ameriku. Tamo se ženi Amerikankom. Uspeva da zaradi novac, ali postaje nostalgičan i nesrećan. To je tipična priča jednog srpskog imigranta koji posle raspada Jugoslavije dolazi u Ameriku. Opisao sam šta takav čovek dobija, a šta gubi tim odlaskom. Dobija novac, a gubi prijatelje, sreću i dom. Oseća da ne pripada novom okruženju. Roman opisuje ogromnu razliku između Amerikanaca i nas, bez aludiranja na to ko je bolji ili lošiji. Jednostavno su drugačiji. Ono što je nama smešno, njima je često čudno, a ono što je njima smešno, nama je često glupo. Napisao sam tri romana, dva su objavljena. Čekam da moj poslednji roman Dorćolci 80-tih bude objavljen uskoro.
Da li su Vam planovi vezani za Srbiju i muziku ili nešto treće?
Muzika je moja najveća ljubav, i tako će uvek biti. Srbija je moj jedini dom. Gradio sam kuće po svetu, ali dom je samo jedan. I dalje putujem po svetu, ali od ove godine, najviše vremena provodim u Srbiji. Voleo bih da jednog dana prestanem da se bavim biznisom, i da živim samo od muzike. Imam mnogo autorskih pesama, i nadam se da ću moći da živim od prodaje kompozicija drugim izvođačima. Naravno, planiram da nastavim da snimam kantautorske pesme, jer volim da pevam svoje kompozicije. Zahvalan sam Bogu što mi je dao taj dar da mogu sam da pravim muziku, tekstove i aranžmane, i pritom da ih odsviram i otpevam.
Osećam kao da živim bajku, bavim se muzikom, živim u svojoj zemlji i okružen sam svojim narodom. Mislim da čovek, koji je dve trećine života proveo u inostranstvu mnogo više ceni svoj narod. Patriotizam je voleti svoj narod, a ne mrzeti druge. To je ono što oduvek nosim u sebi.
