Rekli smo vam da neće biti “We found love in a hopeless place”, ni “Shine bright like a diamond”, nego jedno dugo “Bum-bum-be-dum-bum-bum-be-dum-bum”. I bilo je.
Superboul 57 završen je posle četvorosatnog spektakla – i na travnjaku i tokom Rijaninog koncerta – pobedom Kanzas Siti Čifsa 38:35. Zasluženom pobedom, mada ni gram manje zaslužena ne bi bila ni pobeda Filadelfija Iglsa.
Ipak, posle duge NFL sezone, sjajnog uvoda u veliko finale i velikog finala dostojnog pažnje čitavog sveta, sam kraj Utakmice bio je jeftin. Vrhunski timovi, predvođeni vrhunskim kvoterbekovima i sa klupa vođeni vrhunskim trenerima, igraju vrhunsku utakmicu, a onda sudije prirede kraj od dva dinara.
Pri rezultatu 35:35, dosuđen je holding i umesto četvrtog pokušaja, Kanzas je dobio prvi za deset jardi, sa taman toliko vremena i tajm-auta na raspolaganju da utakmicu završi fild golom.
Mnogi smatraju da je ova odluka, u kontekstu čitavog meča i kontekstu sezone – iako jeste po pravilima – pogrešna.
Gorak ukus zbog toga što reditelji nisu umeli poslednjim scenama da završe odličan film, proći će posle nekog vremena, ostaće titula Čifsa i dvoboj Patrika Mahomsa i Džejlena Hurtsa koji će se prepričavati.
Prvi put u istoriji na Superboulu nastupila su dvojica afroameričkih kvoterbekova i taj će se njihov nastup pamtiti.
Iako je Filadelfija tokom čitave sezone pokazala verovatno najveću napadačku širinu u čitavoj ligi, spremnost da koriste optimalno sva moguća oružja, njihovo ubedljivo najjače oružje, kao nekakav cheat code, koji ne može da se zaustavi, bio je Hurts.
Često se pričalo i pisalo o tome da kvoterbekovi koji trče ne mogu do titule, a Hurts je pokazao da je, samo da se on jedini pita, upravo takav put ka naslovu prvaka siguran.
Njegova ofanzivna linija uspevala je da mu iskopa rov preko kog je i kroz koji je on probijao odbranu Čifsa na neverovatan način i doneo svom timu sam četiri tačdauna, kompletiravši 27/38 pasova za 304 jarde. Sam je istrčao 70 jardi.
Nije bilo dovoljno.
Sa druge strane je bio jednako dobar Mahoms. Dobro, večeras možda zrno lošiji, ali dovoljno dobar da iskoristi sve što mu se pružilo, dovoljno dobar da uprkos povredi i bolnoj grimasi na licu u prvom poluvremenu, izađe na teren posle Riri i odradi drugi deo igre za špice.
Kada je trebalo da baca, bacao je precizno, kada je morao da trči, iskakao je iz “džepa” i trčao. Sve u pravoj meri.
Odbrana Iglsa nije uspela nijednom da ga “sekuje” i to je samo jedan od delova defanzivno slabe partije File. Brat Kelce koje nastupa za Čifse imao je nebrojeno puta odrešene ruke da šeta po “teritoriji” Iglsa kao po parku. Jedna očajna reakcija donela je priliku Kanzasu da trčanjem gotovo preko čitavog terena u potpunosti preokrene rezultat i ritam meča.
Zato je, uprkos jeftinom kraju, na kraju ipak zaslužena pobeda Čifsa. Zato su Mahoms, čitav tim, ali pre svih Endi Rid zaslužili da se pred njima skine kapa.
Stari brkati morž (jer nema tako teških lisica) uspeo je da osvoji šampionsku titulu u sezoni koju su mnogi označili sezonom ribildinga.
Njegov mladi kolega Nik Sirijani biće prinuđen da čitavo leto sluša kako će, “samo ako nastavi ovako”, pred njim biti mnogo trofeja. Ali ovaj koji je zaslužio, jednako kao Endi Rid, ipak ide u Kanzas.
Tako je sa fudbalom. I sa utakmicama. Dovoljno patriotizma, nasilja i muškosti. Dovoljno emocija da uvek neko mora da pati, da se uvek neko oseća pokradenim i da neko uvek slavi.
Jedino što svi slave zajedno jeste Rijanin nastup.
Ona je svoj višegodišnji muzički intermeco prekinula pojavivši se u crvenoj kombinaciji koja je diskretno, ali sasvim dovoljno otkrila trudnički stomak. A onda pokazala i ono što Amerikanci nazivaju “big dick energy”, a što bismo mi morali da prevedemo sa velikim brojem zvezdica koje skrivaju suštinu zarad pristojnosti.
Toga nema kod Riri. I toga nema na Superboulu.
Samo “bum-bum-be-dum-bum-bum-be-dum-bum”. U crvenoj kombinaciji, i crvenom dresu sa brojem 15.
