Nije prestajala da mu šalje poruke mobilnim telefonom. Ali, Vladan joj nije odgovarao. Bila je ljupka, pametna devojka, ali nešto u njoj ga je odbijalo. Nije umeo to da objasni. Imala je dugu, kovrdžavu kosu, pune usne, krupne, crne oči, svi su mu zavideli na njoj, ali nikada zaista nije poželeo da je poljubi, da joj provuče prste kroz kosu, da je mrsi, lomi, savija. Mirjana, jednostavno, nije bila za njega. Nije hteo da bude grub i raskine. Mada njih dvoje, zapravo, nikada i nisu imali pravu vezu. Ona mu je slala poruke, on na njih nije odgovarao, a kada bi baš bio usamljen ili bi mu bilo dosadno, javio bi joj da je slobodan i da bi mogli da se vide, ako joj to odgovara.
Ona je njemu odmah slala uzvratnu poruku, nazivala ga i mili i dragi i ljubavi, ali Vladan se nije dao, nikada joj nije kazao ništa toliko intimno da bi moglo da liči na izjavu ljubavi. Zapravo, bio je veoma konzervativan. On je želeo ljubav za čitav život, devojku koja će da ga prati, da sazreva sa njim, s kojom će, sutra, kad završe fakultete, imati decu, ako oboje procene da je svet dovoljno dobro mesto da se na njemu rađaju novi ljudi.
A već je bio mnogo zabrinut. U njegovoj grupi na Hemijsko-metalurškom fakultetu nije bilo ni jedne jedine devojke koja ne pije, ne puši i već nije spavala sa muškarcem. Možda mu se kod Mirjane baš to nije dopadalo. Pila je vino, retko, ali ga je pila. Tako je i upoznao. Došla je u njegovu sobu, sa drugaricom, išao je u treći razred gimnazije i bili su na ekskurziji. Želela je da vode ljubav. Želeo je i on, ali ne tako, ne da ga se ne seća, ne pripita, jer on je jako držao do sebe i malo koja devojka je mogla da kaže da mu je bila nešto više nego usputni sadrug u vremenu koje melje nezaustavljivo i nemilosrdno. Ne zbog toga što je Mirjana bila zaista ljupka, a Vladan nedovoljno iskusan i previše mek, nije je grubo odgurnuo od sebe. Bio je i nesiguran, mada bi pre priznao šta noću sanja i šta bi sve uradio Andželini DŽoli nego koliko se, zapravo, boji prave, stabilne veze.
Nema nevažne sitnice u životu. Sve ostavlja neizbrisiv pečat na ranjivoj čovekovoj duši. A žene, verovao je Vladan, uvek traže sve, sve što može da im se da: i ljubav, i lepotu, i nadu, i snove, ali i strepnje, strah, zebnju i umeće. On nije bio spreman da razgoliti sebe, da se izmigolji iz kućice samosvesti u kojoj je svoje bolove i patnje sakrio od drugih, jer nije bio spreman.
Hodao je polako ka onome što bi mogla da bude njihova zajednička budućnost. Mirjana je tu budućnost htela odmah. Zato joj se tako retko javljao, zato često nije odgovarao na njene poruke. Nekoliko puta je sa zebnjom pomislio da ga ona tako strpljivo čeka zadovoljna mrvicama njegovog slobodnog vremena zato što tamo negde, u tom ogromnom gradu, ima nekog drugog. Odbacio bi tu misao kao dosadnog komarca, ali to ga je potom peklo, pritajeno i muklo.
– Gde si odlutao? – pitala ga je jednom. – Zar je toliko teško da malo više pažnje obratiš na mene? Ti znaš, mada ti ja to ne pokazujem previše, da niko ne voli da bude zapostavljen. Ni tebi ne bi bilo prijatno da ja tebe ignorišem.
– Ako ti nije prijatno, što to trpiš? – odgovorio je drsko je gledajući direktno u oči pune suza.
A znao je da je Mirjana u pravu. Nije zasluživala da bude grub. NJeni dugi, vitki, spretni prsti umeli su da ga uzbude. Kraj nje bi uvek zaboravio koliko se puta sebi zarekao da nikada neće voditi ljubav sa devojkom sa kojom je i kolega i prijatelj, ali ona je umela da ga usija, da ga učini nerazumno poročnim kad mu se nasmeši i glasom promuklim od želje prošapuće: „Dođi!“ Tako je bilo i za đurđevdan, na Avali.
– Dođi – kazala je.
– Mirjana, nemoj – rekao je pokušavajući da okuraži ono malo preostalog dostojanstva i rešenosti da se ženama ne poda na svaki njihov mig, zavisan od tih mekih, toplih tela više nego što mu je prijalo.
Ali, njoj su se obrazi zažarili, a oči ispunile iskricama i svetlošću zamagljenom strašću dok ga je vukla u motelsku sobu. Nije uspevao da se izbori sa njenim prstima koji su putovali po njegovim grudima, otkopčavajući mu košulju, kaiš, kopču na pantalonama. LJubila ga je gladno, grozničavo, nemirno. On ju je pratio, zbunjen svojom željom koja je potpuno potirala sve u šta se zaklinjao. U dugim noćima bez sna u kojima je odbijao da vidi njen plamen, da ga ne bi spržio lepotom, ili kada bi bežao od površnosti veza za samo jednu noć, ubeđivao je sebe da mora da zauzda životinju koja skrivena u njemu čeka priliku da uživa zaslepljenog razuma.
– Ne razumem – govorio je toliko puta, ranije, pred Mirjanom i drugima – kako neko može da vodi ljubav sa ženom sa kojom nije dostigao ne samo potpuni intelektualni, nego i ljudski sklad.
A šta je sada bilo intelektualno, šta vredno predaje u njegovim zgužvanim pantalonama na podu male sobe, uznemirenim čulima, zategnutim mišićima, želji koja mu je napela bedra i učinila ga tako običnim? Šta je bilo intelektualno u Mirjaninom lelujavom hodu dok je prilazila krevetu na kojem ju je čekao, oduzet od želje? Gde je bila nebeska harmonija dok je ona vrištala, a on joj se zarivao u telo kao ekser u potkovicu, slep i gluv, neosetljiv na sve drugo sem na njene drhtaje? Šta je bilo posebno, šta čistije ovoga puta, šta drugačije u tim zvucima, škripi kreveta, njenom stisku, njegovoj zadihanosti, njenim nogama na njegovim bedrima? Šta je bilo posebno u toj laži da su stvoreni jedno za drugo, kad su oboje znali da su danas samo usamljeniji nego ikada pre. Bar je Vladan tako mislio.
Brinulo ga je što je i to bilo dovoljno da sa Mirjanom proživi noć za koju je već sada znao da će biti noć koju nikada neće zaboraviti. Raspao se na zvezde i spojio sa nebom.
– Mili moj – rekla mu je posle svega dok je polako navlačila svilene čarape, pazeći da ne pocepa petlju – ti si melem za moje telo. Da sam znala da će biti ovako dobro, bogami ti ne bih opraštala do sada.
– Molim – kazao je zbunjen njenom otvorenošću, ali i porugom koju je prvi put osetio u njenom glasu. Mirjana ga jeste zadirkivala, jer ga je nebrojeno puta čula kako govori ne samo njoj nego i kolegama sa fakulteta, zajedničkim prijateljima, kako je seksualni odnos vrhunac lepote, najuzvišeniji smisao postojanja dva bića u kome ne sme da bude ni traga od običnosti, bizarnosti ili požude bez emocija.
– LJubav mora da nadvisi životinju u čoveku, makar da je obuzda, da uzvisi njegovu želju – govorio je, siguran da Mirjana nije žena koju je Bog odredio da nosi njegovo rebro. A sada, u mraku male sobe na putu ka Avali, konačno u njoj, njegovo telo je paralo nebo zadovoljstvom kao toranj koji je, kad bi bacio pogled kroz prozor, jasno je to video, zaronio u nebo okruženo zvezdama. Nov toranj na Avali, zacelela rana na ratnim uspomenama, kao kraj poglavlja i početak novog, ispisanog na nebeskom atlasu.
U mraku hotelske sobe postojao je samo taj toranj i njeni drhtaji, jecaji, bez ijedne uzvišene misli. Samo je želeo da se ugnezdi u tu toplu ženu. I uopšte mu nije bilo važno što je tako privlačna, mlečnobele puti, što su joj grudi tako čvrste, a kukovi podatni, topli, meki. Uzimao bi je sa istom strašću i da je bila niska i punačka, sasvim obična, još običnija, jer je bila tako topla i tako žedna njega, tako glasna, nesputana sa jaucima zadovoljstva koji su razbijali tamu i odbijali se kao eho od tornja na Avali. Ponekad bi uhvatio sebe kako je zagleda kad, vešto ga mameći, njiše kukovima, ili ga kao slučajno okrzne teškim, punim grudima da bi, preko njegovog ramena, dohvatila olovku ili komadić čokolade. Obožavala je čokoladu. Znao je da se igra sa njim, da su to njene male osvete za sve njegove nepažnje, da mu sve dublje zariva kandže zavisnosti od nje direktno u srce, ali nije umeo, nije mogao, nije više ni hteo da joj odoli.
– Sve si bolji ljubavnik, znaš to – govorila mu je – dođi.
A on je dolazio, sve čvršće vezan za nju. Ali, što je njegovo telo bilo pokornije, što je manje moglo da joj se odupre, zadovoljno, blisko s njenim, to su mu oči bile praznije, čemernije, kad njene vatre utihnu. Što joj je više pripadao, što joj se više davao, što je od nje više uzimao, kao da je sve manje imao. Mirjana je morala da primeti da je njena ljubav sve snažnija, a njegova želja sve jača. Ali, bilo joj je dovoljno da joj konačno dopusti da ga voli, baš ona među svim tim drugim devojkama, toliko mudra da ne traži više od onoga što joj nudi, da ni na čemu ne insistira, niti da mu postavlja pitanja.
Prvih dana posle njihovog prvog vođenja ljubavi nije mogla da se sabere od straha da će je Vladan napustiti i otići sa drugom. Umirala je od ljubomore. Ali, vreme ju je smirivalo. Bio je sve gladniji, zarobljen u porama njenog tela koje je mirisalo na onu prvu noć na Avali, kao đurđevak. Htela je da ga zadrži. Jedino joj je to bilo važno. A nije bila bez iskustva.
Jednostavno je kao to da se zove Mirjana prihvatila i saznanje da je lepa, da deluje na muškarce bilo gde da je sretnu. Svi su želeli da izađu sa njom. Želeli su i sve posle toga, znala je da je njen izgled njeno moćno oružje i naučila je vremenom da što manje promašuje. Uopšte se nije stidela. NJu je ta igra uzbuđivala. Sve dok nije srela Vladana. Upoznala ga je na prijemu organizovanom u čast pobednika takmičenja srednjoškolaca. To poznanstvo joj je promenilo život, a do poslednjeg trenutka je oklevala, dvoumila se da li da ode. Bila je ljuta. Osvojila je drugo mesto, a sve sem pobede za nju je bio gubitak.
Vladan je bio prvi, pobednik. Uvek je pobeđivao. To ju je nerviralo, ali istovremeno ju je i opijala njegova snaga. Tada je odlučila da ga ima. Sve posle bila je igra po njenim pravilima. I prva čaša vina, ulazak u njegovu sobu na ekskurziji, strpljivo čekanje da joj se javi i tajni sastanci sa nekim drugim momcima koji nisu kao Vladan. I taj dolazak na Avalu i njihova prva noć i sve potonje, sve je to bio njen san i njeno maslo. I svake godine, prvomajski uranak na planini i stari, dobri miris pokošene trave. I njihove godišnjice. Ta soba u koju su se vraćali iz godine u godinu, svakog maja, za đurđevdan, mirisala je uvek isto. Na đurđevak. I njih dvoje.
Oduvek je znala da će njena ljubav da ga obujmi toliko da će i on nju početi da voli. Jednoga dana. Samo je to, uz sve njegovo znanje, naučila od Vladana, kroz sve ove godine braka, samo to – da ume da čeka.
