Kada je Radmila Mićić iz Bramptona (okolina Toronta) dobila vest da su je majke i sestre otetih Srba sa Kosova, ispred Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih predložile za osobu koja je u godini koja izmiče učinila najplemenitiji podvig, suze su krenule i dugo nije mogla da ih zaustavi.
Jer, žene iz Udruženja, uz obavest o njenoj nominaciji, koja je u međuvremenu prihvaćena i Radmila Mićić je dobila priznanje u humanitarnoj kategoriji, snimile su i video-zapis u kome kažu: „To što si za nas učinila, hrabri nas da u svom bolu nismo same. Nije to zbog novca koji nam šalješ, to je što si se setila da nam obrišeš suzu, da se ne zaboravi naša patnja, radosti i tugo naša, dušu ti ljubimo Radmila“.
Ove potresne reči mogle su da izgovore samo one majke, sestre i supruge 1.303 Srbina sa Kosova, nestala, ali i zaboravljena (osim u njihovim srcima i mislima, a najviše u njihovim nadama da će se nekada vratiti), kao da nikada postojali nisu. Baš ta činjenica, da toliko ljudi odjednom nema, da se godinama ništa o njihovim sudbinama ne zna, Radmili Mićić nije davala mira.
Ponos i dostojanstvo
– Sve te žene žive po selima, u bedi, neuslovno. Ove majke koje sam ja srela u Beogradu specijalno su putovale da bi se srele sa mnom. Evo, recimo, sudbine Mirjane Nikolić. Bila je trudna kada su joj oteli sina Cvetka, 15 godina mu je bilo, a oteli su joj i muža. Sada je sama sa troje dece (među kojima je i dečak rođen nakon očevog i bratovljevog nestanka). Slobodanki Krstić su oteta dva sina. Oni su otišli u Beograd, u bolnicu po svog brata od tetke, da ga dovedu kući. Javili su se iz Kuršumlije da stižu i sva trojica su nestala. Danas ona živi u dve sobe sa dve snaje i osmoro unučadi. „Muž mi od muke umre. Niko mi čarape do sada nije dao, dok se vi niste setili“, rekla mi je ona. Te njihove životne tragedije meni su pokretačka snaga da uradim nešto za njih i da to bude dostojanstveno. Te majke, te žene nisu ništa tražile, samo su pričale svoje priče sa toliko ponosa i dostojanstva koje nikad nisam doživela – priča Rada Mićić.
– Kako se uopšte može biti ravnodušan na to da neko jednostavno nestane, da ga nema. Bili su i postojali, učili, radili, svoju porodicu imali i ostavili ih nesrećne i izbezumljene da godinama tragaju za njima – pitala se ona i poželela da se o bolu i snazi, veri i nadi ovih žena da će jednoga dana ipak videti svoje najmilije, čuje gde god ima nekog ko hoće da sluša i u preteškom bolu i jadu ruku utehe pruži.
Tako je krenula u akciju za kosovske majke i sestre. Sama, iako bez ikakvog profesionalnog iskustva (po zanimanju je bibliotekar), napravila je monodramu „Deco moja, kude li ste“ i dva puta je izvela pred prepunom salom crkve Sabora svih svetitelja u Misisagi. Od marta do septembra ove godine prikupila je 11.800 dolara i u dva navrata novac je podeljen ženama iz Udruženja, onim najugroženijim, po socijalnoj skali koju su same napravile.
– Kada sam u maju ove godine odlučila da upoznam te majke, bila sam u dilemi – da li da odem do Resnika, gde su neke smeštene, ili ne. Bilo me je strah kako će primiti moju priču o predstavi, o monodrami, jer su umorne od svog bola i tragedije, u izbeglištvu. Ipak sam otišla da upoznam Dušanku Pejčinović, jer ona mi je bila prvi lik koji tumačim i spominjem posle majke Petre Kostić.
Porodica
Radmila Mićić živi sa prodicom u Kanadi 15 godina. Dve odrasle kćerke su zaposlene. Muž je, kako je sam priznao, zbog ljubavi prema supruzi i sam zavoleo poeziju i počeo da je recituje, pa tako Radmila i Rade Mićić često zajedno nastupaju na pesničkim i humanitarnim večerima, prenoseći svoju ljubav prema poeziji i na druge.
Bila sam spremna na sve, ali sam želela da dodirnem tu majku, da vidim te ljude kako se bore. One žive u polusrušenim barakama, u potpunom beznađu i jadu, i ja se jedne nedelje nađem pred jednom takvom barakom i sretnem čoveka ispred nje kome objasnim ko sam i šta sam. To je bio Desankin muž koji me je pozvao da uđem u baraku i dočekali su me sa izuzetnom toplinom i srdačnošću. Bili su potreseni time što je neko uzeo tako nešto da uradi za njihovog sina, za njih. Ona je fizioterapeut, on je inženjer. Imaju još dva sina, niko od njih ne radi. Zaokupljeni su svojim bolom i traganjem za Slobodanom koji je imao 17 godina kada je otet. Posle toga me je Milorad Pejčinović upoznao sa ostalim majkama u Udruženju porodica otetih i nestalih lica sa Kosova, gde volontira Olgica Božanić, sestra otetih sinova Petre Kostić, Lazara i Todora, koji su okosnica moje monodrame. Tada je došlo 10 majki da me vidi i upozna. LJubile su mi ruku i teme i zahvaljivale što im čuvam sinove od zaborava. NJihovo verovanje da su im deca živa je toliko jako, prosto neverovatno, a nisam ništa želela tada da im obećam, jer nisam znala šta mogu da ispunim. Jer, i narod ovde je toliko umoran od tih donacija i davanja. Svi traže, svako pomaže svoju porodicu i zato zaista smatram da je cela srpska zajednica zajedno sa mnom predložena za najplemenitiji podvig godine. Srećna sam i što se na ovaj način pokazalo i dokazalo da je taj novac, koji je sakupljen, otišao onima kojima je i bio namenjen. Nadam se da će se sada još više čuti za te majke, saznati da one još čekaju svoju decu i, konačno, nešto uraditi da im se pomogne, obezbedi ljudskiji i dostojanstveniji život i sazna sudbina njihovih najmilijih – kaže Radmila Mićić.
