Cena radne snage je poslednji argument na osnovu kojeg se investitor odlučuje da dođe. Pre toga to su infrastruktura, subvencije, poreske olakšice i mnogi drugi faktori
Taktika da strane investitore privlačimo jeftinom radnom snagom je loša, jer kako upozoravaju stručnjaci kad jednom oborimo cenu rada biće potrebno da prođu godine da bismo tu cenu podigli na neki prihvatljiviji nivo. Da se na taj način ne mogu privući investitori najbolji je dokaz i to što u su najveće investicije u Beogradu, iako su na jugu Srbije zarade dvostruko ili trostruko manje. Pored toga takvi potezi naše vlasti mogu imati i konkretne i dugoročne posledice, a o sadašnjem teškom položaju radnika u Srbiji da i ne govorimo.
Zato trenutno u Srbiji imamo mnoštvo slučajeva da strani investitori, naročito u tekstilnoj industriji, radnicima jedva da isplaćuju i minimalnu zaradu od 17.000 i kusur dinara, a poneki čak ni toliko, kaže za Akter Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS).
Ona tvrdi da u nekim fabrikama koje su kupili stranci zaposleni rade sa svega 15 minuta pauze za ceo dan, strogo su kontrolisani i prinuđeni su da non-stop stoje pored mašina, čak i kad to nije neophodno. Ipak, radnici pristaju na sve, po sistemu daj šta daš, jer znaju da je nezaposlenost milionska, dodaje Savićeva.
Vesna Vasiljević, sekretarka Udruženja za industriju tekstila, odeće, kože i obuće Privredne komore Srbije, za Akter kaže da je loše što strane investitore privlačimo nudeći im kao naš najveći argument jeftinu radnu snagu. To ne bismo smeli da radimo, jer kad jednom oborite cenu rada biće potrebno da prođu godine i godine da biste tu cenu podigli na neki prihvatljiviji nivo, upozorava ona.
Dokaz za to je da su plate najveće u Beogradu, a da su upravo tu najveće i strane investicije. U Surdulici, Vladičinom Hanu, Kuršumliji, i drugim mnogo manje razvijenim mestima, zarade su dvostruko ili čak trostruko manje nego u Beogradu, ali tamo stranih investitora nema. Dakle, nije poenta u niskim platama, nego u infrastrukturi, u kadrovima i stabilnosti koju država treba da ponudi investitorima
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata
NISKA KUPOVNA MOć ODBIJA INVESTITORE
Tu praksu, međutim, nije izmislila ova vlada niti sadašnji premijer. To traje već deset godina. Još 2002. i 2003. godine naše kolege sindikalci sa Zapada pitali su nas šta to rade naši ministri, otkud im ideja da nude jeftinu radnu snagu, priča za naš list Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS). Nažalost, prema njegovim rečima, pokazalo se da je taj argument bio čak i uzaludan, jer investitore nije mnogo interesovalo kolike su plate u Srbiji.
Dokaz za to je da su plate najveće u Beogradu, a da su upravo tu najveće i strane investicije. U Surdulici, Vladičinom Hanu, Kuršumliji, i drugim mnogo manje razvijenim mestima, zarade su dvostruko ili čak trostruko manje nego u Beogradu, ali tamo stranih investitora nema. Dakle, nije poenta u niskim platama, nego u infrastrukturi, u kadrovima i stabilnosti koju država treba da ponudi investitorima. Ovako smo došli u jednu totalnu suprotnost, a to je da u ovom momentu nismo uopšte interesantni investitorima, jer stanovništvo nema kupovnu moć upravo zbog tih niskih plata koje u proseku iznose svega 380 evra, ističe Orbović.
On kaže da nije sporno prizivati investitore, ali je sporan način na koji to naša vlast radi – mami ih jeftinom radnom snagom i dotiranjem ako zapošljavaju radnike.
Doveli su investitore, pa i to svega nekoliko, koje stalno vrte po medijima, ali su ih doveli tako što su im platili 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto. Pri tom se ograničava i iznos zarada i ustanovljava da plata neće prelaziti oko 20.000 dinara, tek malo više od minimalca. To je perfidan način dovođenja stranog kapitala, na koji država praktično daje radnu snagu besplatno, a to plaćaju poreski obveznici, to jest građani, kroz onih 10.000 evra po radnom mestu, objašnjava predsednik SSSS-a. Orbović kaže da je nepravedno što ne postoje isti uslovi investiranja za strance i domaće ulagače. Ne uviđa se da neće stranci uspeti da pokrenu našu privredu, niti će ih ikada doći u tolikom broju, jer ′tuđa ruka svrab ne češe′. Naš glavni problem je što su nam uništeni nekadašnji veliki sistemi koji bi jedini mogli da pokrenu mala i srednja preduzeća.
HRVATI ODBIJAJU DA BUDU JEFTINI
Za razliku od nas većini naših suseda bitno je baš suprotno – da ne postanu poznati po niskoj ceni rada. To najbolje pokazuje primer Hrvatske. U toj zemlji, u kojoj prosečna plata iznosi 720 evra, nedavno su vrlo burno reagovali kada su im iz Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda poručili da moraju rad da učine jeftinijim ako žele da privuku investitore. Hrvatski ministar trgovine odgovorio je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel da Hrvatska nije mesto jeftine radne snage, već zemlja pogodna za poslovne projekte veće vrednosti. Zemlje koje vode ozbiljniju politiku privlačenja stranog novca ne mogu i ne žele da se oslone samo na jeftinu radnu snagu. Zato je primer upravo Hrvatska koja je odbila i dalju saradnju sa MMF-om, ukazujući između ostalog da privlačenje stranih ulaganja neće da bazira samo na jeftinoj radnoj snazi. Kod njih minimalna zarada iznosi 530 evra, što znači da je njihov minimalac veći i od prosečne zarade u Srbiji. Nisam čula ni zvaničnike bilo koje druge zemlje u okruženju da na taj način prizivaju investitore, i mislim da je poražavajuće da ih naš premijer tako poziva da dođu u Srbiju. Tim pre što nema ni efekta, jer ih nismo privukli u većem broju, kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata.
BESPLATNA RADNA SNAGA IZ DŽEPA GRAđANA
Po njegovim rečima postoje posledice i po radnu snagu:
Najpre, stimulacija radnika ne postoji, jer ih poslodavci maltene teraju bičem da maksimalno rade za nizak prihod. Nije u pitanju samo novac, nego nema ni lične satisfakcije zbog rada, niti želje za dokazivanjem i napredovanjem. Drugo, stranci donose kompletan proizvod ovde samo na finalnu obradu, te nema posla za visokoobrazovane kadrove. Nije poenta u obučenosti i stručnosti, već samo da se mehanički odradi posao.
I prema mišljenju Ranke Savić jeftina radna snaga ne bi smela da se navodi kao komparativna prednost Srbije. Pored toga što je to ponižavajuće, nije ni dovoljno da bi se privukao strani kapital, a dokaz za to je da stranih investicija i nema baš mnogo u Srbiji. Bilo bi bolje da premijer govori o onome što je više do vlade, a to je stvaranje pravne sigurnosti, regulisanje imovinsko-pravnih odnosa i pitanja građevinskog zemljišta, izgradnja infrastrukture i dugo obećavana ’seča propisa’. Ukupan poslovni ambijent je loš, pa ni ta robovska radna snaga nije dovoljna da privuče inostrani kapital, smatra sagovornica Aktera.
Ona naglašava da stranci koji su već došli nikada ne bi uložili u Srbiju samo zbog jeftine radne snage, iako radnici ovde imaju i do dva i po puta manju platu nego oni u njihovim matičnim zemljama (primer slovenačko Gorenje), nego to čine pre svega zato što im država daje od 10.000 do 14.000 evra po radnom mestu, zato se oslobađaju raznih taksi i dažbina i do 100 odsto u periodu do pet godina, a daju im se čak i pare za investicije. Oni će i ostati samo dok traje to dotiranje i beneficije. Znali bi i naši investitori tako da rade, uz maltene potpuno besplatnu radnu snagu, kaže predsednica ASNS-a.
JEFTINIJI SAMO BUGARSKI RADNICI
Pomoćnik ministra rada Radmila Bukumirić Katić navodi da u našu zemlju uglavnom dolaze investitori koji angažuju niskokvalifikovane radnike, ali da ima i drugačijih primera, i da radna snaga u Srbiji i nije baš tako jeftina. Međutim, ako strani investitori ocenjuju da jeste, to je dobro da se privuče kapital, rekla je ona za Akter. Prema njenim rečima to ne može da bude razlog za obaranje cene rada, a dokaz za to je socijalno-ekonomski sporazum potpisan u junu od strane vlade, sindikata i poslodavaca, po kojem je cena rada po času povećana za 7 odsto i iznosi 102 dinara do kraja godine.
Ipak cena radne snage je poslednji argument na osnovu kojeg se investitor odlučuje da dođe. Pre toga to su infrastruktura, subvencije, poreske olakšice i mnogi drugi faktori, podseća pomoćnica ministra. Na pitanje da li je naša radna snaga najjeftinija u regionu Bukumirić Katić navodi da su od naših radnika jeftiniji samo bugarski, a donedavno je niža cena rada bila i u Makedoniji i Rumuniji. U Hrvatskoj su zarade veće, ali realno zapravo nisu, jer su troškovi života viši, kaže naša sagovornica.
Ranka Savić tvrdi da izgovor za niske plate ne može da bude niska kvalifikacija radnika. Kako može ′Ju es stil′ radnicima da isplaćuje u proseku 45.000 dinara, iako nije reč o visokoobrazovnom kadru? Ta firma je došla ranije, kada nije bilo ovakvih mamljenja na džabaluk i tolikih ’podmazivanja’ investitora, podseća Savićeva.
U Ministarstvu ekonomije Akteru je rečeno da vlast promovišući Srbiju kao lokaciju interesantnu za strana ulaganja, govori zapravo o konkurentskim platama radnicima u određenim sektorima. Pored konkurentskih plata Srbija, tvrde u ministarstvu, ima i visoku tehnološku spremnost radnika da rade u određenim sektorima, budući da je kod nas industrija svojevremeno veoma dobro radila.
Konkretno, na povećanju plata se na generalnom planu utiče povećanjem životnog standarda, dok investitori to isto mogu da rade i samoinicijativno, i takvih primera ima mnogo, kažu u Ministarstvu ekonomije.
Tamo navode i da je uz program direktnih podsticaja, koji se isplaćuju investitorima za zapošljavanje radnika, u Srbiju stiglo 730 miliona evra investicija i otvoreno je preko 25.000 novih radnih mesta.
Za to je iz budžeta opredeljeno nešto preko 110 miliona evra, pa prosta računica govori da se jedan evro izdvojen iz budžeta generiše 7 evra investicija, ističe se u odgovoru našem listu.
To pored toga što je ponižavajuće nije ni dovoljno da bi se privukao strani kapital, a dokaz za to je da stranih investicija i nema baš mnogo u Srbiji. Bilo bi bolje da premijer govori o onome što je više do vlade, a to je stvaranje pravne sigurnosti, regulisanje imovinsko-pravnih odnosa i pitanja građevinskog zemljišta, izgradnja infrastrukture i dugo obećavana ’seča propisa’
Ranka Savić, predsednica ASNS-a
NAčIN NIJE BITAN, SAMO DA DOđU
Ekonomista Mlađen Kovačević kaže da je problem u tome što je država postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, i sve će učiniti da ga privuče. Način nije bitan, samo da investitori dođu, a da li će i ostati u Srbiji ko te pita. Svaki budući investitor koji bude dolazio tražiće pare za otvaranje radnih mesta.
To će biti problem u budućnosti, kao što je sada problem što ovi koji su već ovde u stvari i ne plaćaju radnike, nego to čini država kroz subvencionisanje novih radnih mesta. Tako strani investitor može da radi pet godina, a posle da pokupi svoje krpice i da ode.
Po Kovačeviću veliki problem u privlačenju stranih investicija je činjenica da Srbija strmoglavo pada na svim mogućim rang-listama koje mere konkurentnost i poslovnu klimu zemalja, što investitori pomno prate:
Katastrofalni smo po pitanju birokratizacije i korupcije – po ′Forbsovoj′ listi uslova poslovanja pali smo za 12 mesta za samo godinu dana, a po listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma smo 95. od 142 zemlje, što je bolje za jedno mesto u odnosu na lane kada smo bili 96, ali samo zato što je Libija ispala sa liste. Ni priča da imamo kvalitetnu radnu snagu, što vlast takođe ističe, ne drži vodu. Iz tabela koje pravi Svetski ekonomski forum može se videti da se kvalitet ljudskog kapitala u Srbiji sistematski smanjuje po nizu osnova – najpre po odlivu mozgova, jer je samo nekoliko zemalja u goroj situaciji, a zatim i po kvalitetu obrazovanja, gde smo sve lošiji, pali smo na 111. mesto. Treće, odnosi između poslodavaca i radnika u kolektivima su katastrofalni, i najzad tu je i starost radne snage, jer je u Srbiji posle Holandije najveća prosečna starost stanovništva.
Kovačević ističe i da je jedno pitanje kolika je cena rada, a drugo kolika je produktivnost, tj. kakav je kvalitet radnika. Kada mlad čovek tri godine posle završenog fakulteta ne može da nađe posao, on izgubi stečena znanja, ne stiče nova i gubi samopouzdanje, te mu opada kvalitet kao radniku.
Sa tim se slaže i Miroslav Zdravković, urednik internet sajta makroekonomija.org.
Cena rada u Srbiji jeste niska, ali je treba korigovati i za nivo produktivnosti. Od 1981. godine produktivnost rada raste samo dva odsto godišnje. Nije sramota da se pri privlačenju stranog kapitala kao argument navodi jeftina radna snaga, jer neki način mora da se nađe da se investitori privuku. Sramota smo mi sami sebi, što smo 20 godina tu gde smo, i što nam neće biti bolje još za 10. Osnovni motiv za dolazak stranaca u Srbiju upravo je cena radne snage, jer hrvatskom tajkunu je u interesu da preseli proizvodnju u Srbiju ako se zna da 1.000 zaposlenih u Hrvatskoj mora da namiri sa po 1.000 evra bruto zarade, a u Srbiji sa upola manje. Znači, 500 puta 1.000, puta 12 meseci – za poslodavca to je 6 miliona evra profita. Međutim, to nije povećalo zaposlenost u Srbiji jer će naš radnik pre da sedi kod kuće gladan nego da radi za 250 evra mesečno, dok Bugari sa zaradom 40 odsto nižom od nas imaju punu zaposlenost. Njih to nije sramota. Zato u Srbiji nikad neće biti rešen problem nezaposlenosti, kaže Miroslav Zdravković.
