Kad je pre godinu i po dana nedaleko od Gusinja, u podnožju Prokletija, otvorena nova državna kapija na graničnoj međi između Srbije i Crne Gore s jedne i Albanije s druge strane, 55-godišnji Petar Bojović, penzionisani policajac iz prigraničnog sela Grnčara, ispričao nam je da je ovde uvek, a posebno u poslednjih pola veka, postojala tvrda i budno čuvana granica, ali da ona nikada nije podelila i zavadila ljude koji žive s jedne i druge strane granične linije, pobrkala njihova vekovna prijateljstva i njihove verske i nacionalne razlike pretvorila u neprijateljstva i mržnje, čak ni u doba paklene diktature Envera Hodže ili raspomamljenog velikoalbanskog nacionalizma u minuloj deceniji.
Da ovo nije bila nikakva patetična, politikantska propaganda bivšeg policajca pokazalo se i u minulih godinu i po dana kada je u ovoj zabiti, na granici bez međa iza božjih leđa, sklopljeno više od dvadeset i pet mešovitih brakova – dvadeset i pet momaka, Crnogoraca, pravoslavaca iz plavske, beranske i andrijevičke opštine oženilo se Albankama, katolikinjama iz Vrmoše.
Probio led
– Ja sam otopio led – hvali se Momo Paunović 73-godišnji penzioner, glavni provodadžija i posrednik. – Kao dete dobro sam naučio albanski jer je moja porodica bila jedina srpska u selu Višnjevu između Plava i Gusinja. A zahvaljujući tome što u Vrmoši imam i prijatelje – moja tetka Darka, majčina sestra, bila je udata za đoku Dukaja i ima tamo fini porod – upoznao sam i život i običaje Malesora. Tako sam u leto prošle godine doznao i da u Kolj Dede Plumaja, u čuvenoj barjaktarskoj kući, ima lepa i mlada đevojka, te ja saletim Miodraga – Miška LJutića, bratanića moje žene da ga ženim. Školovan i pametan čovek, osam mu sestara poudato, brat u Beogradu oženjen, a on prisukao pedesetoj još neženjen, živi s majkom u Vojnom Selu.
Uvek istinu zbori
– Dolaze kod mene i Malesori iz Vrmoše da se raspitaju za mladoženje, ko su i od koga su i jesu li prilike za njihove cure. A ja im pravo zborim jer to su ljudi koje je greh i sramota slagati i prevariti – iskreno će provodadžija Momo Paunović.
– Završio sam političke nauke u Beogradu pre dvadeset i četiri godine, ali još nisam uspeo da se zaposlim iako sam konkurisao za razne poslove ravno 176 puta – kazuje Miodrag LJutić. – Jedno vreme sam putovao sa jednim rođakom koji je vozio kamion i tako obišao gotovo celu Evropu, Kinu, Alžir, Tunis, Iran, Izrćl… Onda se skrasio kod majke i živim od socijalne pomoći od 47 evra mesečno i od toga što se može zaraditi na imanjcu koje imamo ovde na obali Plavskog jezera. Tetak me već nekoliko godina nagovarao da me oženi Albankom, ali ja sve to nisam uzimao za ozbiljno. Prošle godine kad je otvoren taj granični prelaz, eto njega jednog dana. Idemo, veli, na granicu da vidiš jednu devojku i ako ti se svidi reci da ti se sviđa, a isto reci da ti se sviđa i ako ti se ne svidi! Pa, kakav je tu moj izbor, počnem se ja buniti? Nikakav, kaže, nemaš izbora! Ta nije kao druge đevojke da šeta svaki dan po selu…
Vremešnom đuvegiji se svidela mlada, naočita, 26-godišnja LJuča Plumaj. Posle u izvidnicu došli njen otac i stričevi, da upoznaju mladoženjinu rodbinu i vide mu kuću i imanje, pa ugovorena prosidba. Sve po starovremenskim crnogorskim i malesorskim običajima.
Pod srpski barjak
– Nisam ni znao da postoji takva ljubaznost i gostoprimstvo – veli Miodrag. Sve smo se brzo i lako dogovorili. Bez razmišljanja su prihvatili čak i da svatovi dođu pod srpski barjak sa ocilima. A tek kad smo posle, na Svetu Petku, nas dvadesetak došli po mladu! Celo selo, više od 1.000 duša se iskupilo da vidi svatove, a veliki broj ih je poranio u četiri sata ujutro da poprave i podziđu put koji je tokom noći oštetila nadošla Vrmoša, samo da bismo mi kolima mogli doći do nevestine kuće i da ne idemo pješke.
Prva nevesta „Rano Proleće“
Od Petra Bojovića smo saznali da su ovaj divni niz ljubavi još pre tri godine započeli lepa Pron Vera (na albanskom njeno ime znači ‘rano proleće’), ćerka vrmoškog učitelja đavolina Miljaja, i Bojovićev sinovac Božidar, unuk glasovitog Andrije Bojovića, starog ratnika, komite i zatočenika iz austrougarskih logora (među Albancima bio poznat kao Andri Boja), koji je umro 1984. u 101. godini života, a proslavio se kao glavna uzdanica Malesora i tokom Drugog svetskog rata i naročito po izbijanja Rezolucije Informbiroa kada su mnogi Albanci nagrnuli da se spasu u Jugoslaviji. Vera i Božidar već imaju ćerkicu Irenu i sina.
Za sve vreme dok Miodrag govori, na LJučinom licu titra osmeh. Sada već sasvim razume i dosta dobro govori srpski, ali su joj reči skupe, a svaku prati rumenilo na njenom licu i pogled koji kao da traži dozvolu u Miodragovim očima da odgovori na neko pitanje.
– Miodrag je, kako bi rekao naš narod, dobrano povukao nogu – veli Momo Paunović. – NJegovim putem je za godinu i po u Vrmošu otišlo još dvadeset i pet momaka iz Grnčara, Vojnog Sela, Limskog Mosta, Brezovice, Ulotine, Berana, Konjuha… I mnogi mene traže, kad da provodadžišem i prosim, kad samo da nakalauzim đevojku ili im kažem kakva je koja porodica.
– Eto, tu skoro sam oženio trojicu momaka iz Konjuha, Dragana đerkovića, Radenka Babića i nastavnika Baja Turovića, ispisnika moga Miodraga kojemu sam doveo 27-godišnju Violetu, takođe od Plumaja, a pripremam i još dve svadbe. Sve su to fine i uredne žene, radnice, kućnice i domodržnice, stasale u bedi i siromaštvu i vaspitane po starovremskim običajima i pravilima kristalnog iskonskog morala i poštovanja. čujem da je gotovo svaka već u drugom stanju i siguran sam da će od njih široki trag ovde ostati… Niko srećniji od mene, sem mladoženja – reče na kraju Momo Paunović.
Govore očima
– Evo, bogu fala, za godinu dana nismo imali nikakvih nesporazuma, lepo se slažemo i sve je kao iz priče. Jedino je u početku bilo malo muke oko sporazumevanja jer ona nije znala srpski… Ali, kad je se ljudi slažu mogu se i očima dogovarati – tvrdi mladoženja Miodrag LJutić.
