Za 22 godine, koliko je u penziji, ovaj Beograđanin je izdao 38 knjiga za decu i odrasle, a pre toga je malo manje od pola veka radio kao električar u Beču, gde i danas živi. Momčilo Dedić, sa svojih 72 leta, ovih dana je bio u poseti rodnom gradu, a došao je da primi nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za knjigu „Bio sam stranac“ u kojoj je opisao svoj život gastarbajtera u Austriji, zemlji čije državljanstvo nikada nije uzeo jer, kako kaže, nije mu potrebno. U priči o svom životnom putu ističe da je bio „teška staza sa malo lepog“. Dečaku koji je davne 1946. godine kao 14-godišnjak upao u kancelariju predsednika opštine moleći da pomognu njegovoj majci jer mu je brat bolestan od tuberkoloze, nikada nije nedostajalo hrabrosti i odlučnosti u životu. Ali, za sve je morao da se bori sam.
član Matice srpske
Momčilo Dedić član je Udruženja književnika Srbije i Matice srpske. Već duže vreme piše poeziju i prozu za decu i odrasle, pripovetke su prevođene na nemački jezik i objavljivane u Austriji. O tome kako je biti pisac na srpskom jeziku u stranoj zemlji, naš sagovornik kaže: „Onako kako mi je tih 60-ih Srbija udarom točkova voza bila sve dalja, svakim napisanim slovom na mom jeziku ona mi je bliža, ne osećam se više kao stranac…“
– Oca nikada nisam upoznao. Majka mi je rekla da je jednog dana otišao i više se nikada nije vratio. Brat je umro ubrzo posle rata i morao sam da pomažem majci da nekako preživimo – seća se godina posle Drugog svetskog rata kada je otišao na bravarski zanat u Kruševac. Završio ga je, prebacio se u vojnu školu u sarajevskom naselju Rajlovac, a odatle izašao kao električar. Nekoliko godina je živeo i u Mostaru.
– Trebalo mi je šest godina da se vratim kući. Počeo sam da radim u IMR-u. Tu sam i upoznao svoju buduću suprugu Živku – smeška se Dedić koji će samo nekoliko godina nakon ženidbe napustiti tadašnju SFRJ.
– Odavno nisam video smisao da ostajem tu gde jesam i gde živim. Slušao sam priče o inostranstvu i u meni je sve jača bila rešenost da krenem. Ostavio sam suprugu sa dvoje male dece i seo u voz za Beč – seća se Dedić početka 60-ih godina kada je sa 500 šilinga u džepu krenuo u novi život.
Zahvalnost
– često se pitam šta bi bilo sa mnom da nisam naleteo na Bečliju Kverfilda koji mi je dao zaposlenje i smeštaj u internatu, gde sam živeo kao student ekonomije. Za svoj rad dobijao sam sedam šilinga dnevno, od toga sam mogao čak i cigarete da kupim, pa sam ih rezao na tri dela, da bi mi duže trajale – seća se Dedić.
– Osam dana nisam mogao da nađem posao. Išao sam od jedne do druge radnje i govorio jedine dve reči koje sam znao na nemačkom, „Ja električar“. Svi su me vraćali sa vrata. Živeo sam u nekoj sobici u podrumu hotela koju sam plaćao 45 šilinga, a jeo sam samo uveče, komad kobasice, malo senfa i krišku hleba. I tako danima. Dok nije došao na vrata Herberta Kverfilda, bečkog gazde koji je imao niz radnji u austrijskoj prestonici. Primio ga je i dao mu odmah 100 šilinga da nešto kupi za jelo. Uskoro je u Beč došla i supruga, a posle izvesnog vremena stigla su i deca. Momčilo je promenio nekoliko poslova da bi se na kraju ukotvio kao poslovođa u jednoj građevinskoj firmi gde je dočekao i penziju.
Oženila ga mama
– Vozim se autobusom i vidim jednu zgodnu plavušu kako se šeta ispred ulaza u IMR u Rakovici. Istrčim, pitam ko je i šta radi, a ona kaže: „čekam verenika“. Sledeći dan ista priča i ja se drznem i zakažem joj sastanak. Ne znam šta mi bi da Živku spomenem majci, ona je odmah otišla kod njenih roditelja i zakazala svadbu – seća se Dedić kako je upoznao svoju suprugu.
– Osamdesetih godina supruga se razbolela. Shvatao sam polako da ću ostati sam. Jesu deca tu, imam i troje unučića, ali nije to isto. Počeo sam da se okrećem pisanju, jer sam u njemu nalazio mir i vraćao se stvarima koje su mi nedostajale, mojoj zemlji, majci, ženi – uz uzdah kaže Dedić koji je od tada do danas napisao je više od 1.200 pesama i nekoliko knjiga u prozi.
