Tiha i diskretna karakterom, Marija Gracija Sartore sinonim je za plemenitost i dobrotu. Učiteljica i pedagog, kakvu je svaki učenik i roditelj mogao samo da poželi, predavala je italijanski jezik u Osnovnoj školi “Daniele Manin” u Padovi, a sada uživa u svojoj zasluženoj penziji, ali je svoje vreme, i ranije i sada tokom kovida, ispunila umetnošću, slikarstvom i pisanom rečju-stihom.
Iako više ne predaje u školi, ostala je vezana za mališane, pa ova samouka slikarka i danas najradije radi portrete dece. Iako svoje nema, svi ti mališani su u njenom srcu i ona ih stavlja na prvo mesto u svom životu.
Marija Gracija ima ljubavi za svu decu, ne samo za onu koju je naučila sva slova, da pišu i čitaju, već i za onu koja joj nisu bila učenici. Seća se i naših ratnih devedesetih, kada je imala poneko naše dete iz Srbije i Bosne, ako ne, kaže, svake školske godine u njenom odeljenju, a ono u školi.
Baš ta deca su joj, dodaje, dala dosta ljubavi i poštovanja. Ne seća se više njihovih imena, ali je zapamtila jedno. Zapamtila je Mišu koji je, čim pomisli na njega, asocira na dobrotu duše.
– On je svoju užinu, za vreme odmora, u školskom dvorištu, delio sa decom iz drugih zemalja i to me je dirnulo. Dobrota i nesebičnost osobe vidi se iz tog svakodnevnog života, da čak i ono malo što poseduje, podeli s nekim koji je u još težem položaju od njega – kaže Marija.
1 od 3
To ju je, kako otkriva, duboko dotaklo i ostavilo neizbrisiv trag u njenoj duši. I ona sama, plemenite duše, težila je da našoj deci bude više od učiteljice.
– U nekim trenucima su me doživljavali kao drugu majku i to me je ganulo. Osećala sam da, pored pedagoškog, imam još jedan zadatak i dužnost. Ti mališani su se razlikovali od naše dece, bili su skromni i skoro bojažljivi. U njihovom ponašanju i držanju videlo se strahopoštovanje prema učiteljici, prema meni, kao osobi od koje zavisi njihova budućnost i njihovo znanje – kaže ganutim tonom naša sagovornica prisećajući se ranih devedesetih.
Marija je ranije bila u Jugoslaviji, ali nikad u Srbiji. Posetila je Sloveniju i Hrvatsku, pa je sada došao i red i na našu zemlju.
– Samo da se smiri pandemija, da nam ovaj prokleti virus dozvoli da normalno živimo i dišemo i da nam ostavi mogućnost da slobodno putujemo bez zabrana. Iako sam vakcinisana, opet se osećam u opasnosti, i dalje nosim masku kad izađem iz kuće i ne bih da se izlažem riziku i krenem tako daleko. Zaista imam veliku želju i san da posetim i obiđem Srbiju, ne samo zbog mojih nekadašnjih đaka, već i zbog prijateljice Rade koju sam upoznala pre dvadestak godina u školi u kojoj smo obe radile i bile koleginice – kaže Marija.
Za nju je, dodaje, vezuje veoma human gest.
– Ona je napisala i posvetila pesmu jednoj mojoj učenici koja je umrla u devetoj godini. Taj njen potez nas je sve ostavio zapanjene jer je u svom srcu našla mesta za tu devojčicu, dok niko od nas, nijedan stih nije posvetio mališanima koji su u vašem surovom i krvavom ratu umirali od kuršuma i granata za vreme tih strašnih dešavanja. Svi smo bili u neverici kad smo na malim ekranima gledali stradanje nevinih i nedužnih ljudi, civila, nejači… Skupo ste platili taj raspad Jugoslavije, skuplje nego bilo ko u Evropi – iznosi svoje mišljenje i stav Marija Gracija.
Četiri izložbe
Otkad je u penziji, od juna 2010. godine, Marija Gracija je počela intenzivno da slika i čak je uspela da, za kratak period, organizuje tri kolektivne i jednu samostalnu izložbu. Učestvuje još i u organizaciji kulturnih manifestacija i dešavanja, vrlo je aktivna, energična i ne štedi sebe kako bi pomogla i drugim mladim i talentovanim umetnicima. Uključuje ih u organizaciju izložbi na kojima i oni izlažu i pokazuju svoje umetničke slike. Počela je da piše haiku poeziju i objavila zajednički zbornik sa drugim pesnicima iz Padove.
Prijateljstvo nema naciju
Marija je uradila i naslovnu stranu, akvarel, za dvojezičnu, srpsko-italijansku, koautorsku zbirku stihova “Varnice nade”/” Scintille di speranza” čije su koautorke Karla Galvan, Renata Filipi i Rada Rajić Ristić.
– Umetnost i prijateljstvo nemaju naciju, ni granice, pričaju univerzalnim jezikom, jezikom ljubavi i altruizma, i volela bih da ovom našom planetom zavlada razum i čovekoljublje jer samo tako možemo opstati u ovom suludom vremenu – završava s porukom nade i ohrabrenja naša sagovornica Marija Gracija.
Чланак Mali Miša me u dušu dirnuo се појављује прво на Vesti online.
