Moglo bi se reći, u pozitivnom smislu, da su zapadno-evropski episkop Luka i prota Nikola postali nestašni i da su ušli u dušu mališana, pa ih, umesto na nedeljnu liturgiju, sa blagoslovom otpremili u – svet bajki, u zabavni park „Asteriks“, gde je sve toliko čarobno i nestvarno da se, ustvari, java pretvorila u san.
Taj nezaboravni izlet doživeli su đaci pariske parohijske škole Sv. Sava koji su, predvođeni učiteljicom LJubicom Burgić, stigli do galskog sela gde su se – umesto Rimljana – provodili mali Srbi.
– Selo okamenjeno čudnovatom silom, a u njemu smo morali da se tiskamo oko Asteriksa i Obeliska, neka i oni vide šta znači numerička kamera i kako sad svako svakog može da drži u spomenaru, pardon, u kompjuteru – opisala je ovaj izlet učiteljica LJubica.
Dan sunčan, pravi prolećni. Deca zaželela, a viša sila im želje uslišila.
– Možda je to zbog čarobnog kotla u kojem, eno, Druidi pripremaju neki čarobni napitak – propitkivala su mali đaci.
Bilo kako bilo, „odozgo“ su uslišene želje za lepo vreme, naručili ih vladika Luka i prota Nikola. A možda su u tome, stvarno, pripomogli i bućkuriši Druida. Dobro je što su u okruglim gumenim čamcima mogli uzbudljivo da se provoze po brzacima vode i na sebi osete sve čari opasnih atrakcija. Niko se nije prepao, uostalom, svi Srbi su junaci!
– Uuuu, što je lepo! – ponavljali su ovi đaci dopunske nastave na srpskom jeziku, a učiteljica LJubica ih je terala da što više pričaju, jer je izlet planiran i upisan kao čas srpskog jezika.
– Dosad sam bila nekoliko puta u Diznilendu i svaki put me glava bolela od nesnosne muzike. U Asteriksu muzika je tiha, odmara, nema ni velike gužve, divno je ovde – rekla je Maša.
Zastave
– Ja nikad nisam čula za park „Asteriks“, a za Diznilend jesam. Uvek sam ponavljala: „Vodite me u Diznilend“, a sad, kad sam ovo doživela, stalno ću ponavljati: „Vodite me u Asteriks“ – najavljuje Samanta, koja je na sebi nosila majicu: „Kosovo-la terre Serbe“ (Kosovo je Srbije) i tako držala lekciju svim posetiocima ovog čarobnog parka. A uz Samantu, naša deca izdigla su i zastave – srpsku i francusku, neka se zna kome pripadaju i koga vole.
A tek kakve su atrakcije!
– Ge-ni-jal-nooo! – ponavljali su đačići.
Jedna mama, oslovljavali su je sa Milanka, ozbiljno je primetila da ove atrakcije jesu za decu, ali su kao stvorene i za odrasle, a svi okolo su primetili da su roditelji u atrakcijama uživali više od dece.
„Pčelicama“, odnosno folklorašima od tri do šest godina, iz KUD-a „Izvor“ koji deluje pri parohiji Sv. Sava, činilo se da ulaze u bajku i to ovim redom: Damjan, Milan, Romana, Miloš, Ana, Dušan, Aleksandra, Berenis, Teodora… i, iskreno, iz bajke im se nije izlazilo.
– Vidi, vidi, velike ribe! – dovikivali su se, a onda uživo odgledali celu predstavu delfina.
Dopalo im se, poskakivali su od radosti, pljeskali su, a „ribe“ im se klanjale i zahvaljivale, kao u crtanim filmovima. Zbog toga što je dan proleteo deca su se naljutila na sunce što je rano krenulo na počinak, a i na sebe što su zaboravili da zamole vladiku Luku i protu Nikolu i one „kuvare“ Druide da im dan traje – nekoliko dana. Organizaciju ovog jednodnevnog izleta pomogli su roditelji Sofi, Milanka, Dejan, Slavko, Elizabet, Srđana, Dragan, a ponjaviše baka malog Ivana, gospođa Panić.
Recimo i ovo: svi su uglas ponavljali „super, mnogo lepo“, a na kraju učiteljici LJubici naredili: „Hoćemo više časova srpskog jezika napolju“!
Sad je ponovo red na učiteljici – zagonetka je šta će novo smisliti?
