Pre nego što su odabrali ciljeve za atomske bombe, američka administracija je sastavila spisak potencijalnih meta. Osnovni preduslov je bio da ciljevi moraju imati vojnu važnost. Odbor je tom prilikom „nominovao“ četiri grada – Hirošimu, Kokuru, Nigatu i Kjoto, gradove koji su u dotadašnjem ratu bili prilično pošteđeni razaranja.
Priča koju je danas nemoguće potvrditi kaže da je Kjoto izbačen sa liste pod uticajem Henrija L. Stimsona, američkog državnog sekretara, koji je u tom gradu proveo medeni mesec pre nekoliko decenija i zbog toga ga zavoleo.
Ipak, ni Nagasaki nije bio prvi izbor! Nakon Hirošime, za razaranje je bio određena Kokura, stari grad u Fukuoka prefekturi u Japanu.
Međutim, kada je došao 9. avgust i kada su američki bombarderi poleteli noseći svoj smrtonosni tovar, zatekli su Kokuru svu u oblacima koji su bili toliko gusti da grad ispod nije mogao jasno da se vidi.
Budući da je naredba glasila da gađaju samo ako mogu vizualno da potvrde cilj, piloti su odustali od Kokure i nastavili prema alternativnom cilju – Nagasakiju. Druga mogućnost je bila da se napad odgodi.
Atomska bomba bačena na Nagasaki imala je još jaču razarajuću moć nego prva, bačena na Hirošimu. Proizvela je temperaturu od oko 3,900C°, a udarni talas vazduha putovao je brzinom od preko 1000 km/h.
Poginulo je 73.000 ljudi, a hiljade su umrle tokom narednih godina od posledica radijacije. Ubijeno je i najmanje 8 savezničkih vojnika koji su bili u zarobljeništvu u Nagasakiju.
I danas se u Japanu kaže „Kokurina sreća“ za neobično spasenje iz opasnosti.
