Manastir Tavna, jedna je od najstarijih građevina ovog dela Semberije. Dobio je ime po rečici Tavna, pritoci Drine, koja protiče ispod manastirskog imanja.
Legenda kaže da je ova rečica, posle krvave bitke u manastirskoj okolini, potamnela od tela i krvi žitelja manastirskoh kaluđera. U vreme osvajačkih pohoda i ustanaka okupatorske vlasti – manastir Tavna bio je najčešće sklonište za vernike i ustanike. Tokom burne istorije više puta je paljen, razaran i obnavljan.
Najveće stradanje manastir je doživeo sredinom Drugog svetskog rata, kada su ga ustaše do temelja spalile. Tada je izgorela bogata manastirska biblioteka, svi stari spisi i matične knjige, osim jednog starog Svetog pisma koje je u Tavnu dospelo iz jednog ruskog manastira.
U 18. i 19. veku u Tavni se nalazila se bogoslovska škola i manastir je tada bio prosvetno sedište celog podrinjskog kraja.
Manastirska crkva posvećena Svetoj Trojici bila je oslikana freskama koje podsećaju na freske hercegovačkog manastira Žitomislić i manastira na Ozredu.
Posle Drugog svetskog rata Tavna je bila zgarište, pa je ostala i bez monaštva.
Tek 1954. godine iz manastira Žiče u Tavnu je došlo nekoliko monahinja na čelu sa igumanijom Justinom i tako je počela obnova Tavne.
Danas, brojne monahinje manastira, Tavnu su marljivo i lepo uredile i zajedno sa prekodrinskim manastirima u Srbiji: Petkovici, Čokešini i Radovašnici kod Šapca, Tavna čini takozvani pravoslavni prsten.
U poslednjem ratu, od 1992. do 1995, u Bosni i Hercegovini monaštvo je napuštalo manastir zbog blizine borbi na Teočaku kod Tuzle i bežalo preko Drine u Srbiju. U ovom poslednjem ratu na tom području manastir Tavna, srećom nije oštećen.
Tavna ima veliko poljoprivredno gazdinstvo i bogato manastirsko imanje, koje je svojevremeno komunistička vlast oduzela, ali ono do danas manastiru još nije u celini vraćeno.
Igumanija manastira Tavna, mati Marta, veoma je cenjena u bjeljinskom kraju i celoj Semberiji.
