Zamislite svet, svoj grad ili svoje selo kao mesto u kom raste samo jedna vrsta drveća, u čijim parkovima je posađena samo jedna vrsta cveća, na čijim njivama raste samo jedna poljoprivredna kultura. Zamislite mora i reke u kojima živi samo jedna vrsta riba.
Zamislite da postoji samo jedna vrsta voća. Zamislite da vetar duva uvek u istom pravcu, da se zemlja ne vrti oko sunca, ili da je svaki dan isti, da nema kiše i snega, da nema jutra, noći, zvezda ni meseca. Zamislite, sledom toga, da postoji samo jedno godišnje doba. Zamislite da je nebo uvek plavo, da nema oblaka i da njime leti samo jedna vrsta ptica.
Zamislite da u našem mikrokosmosu živi samo jedna vrsta insekata, da ne postoje pčele, mravi, pauci, leptiri, gusenice i bube nego samo komarci.
Zamislite društvo u kom svi nose istu odeću, iste košulje, pantalone, čarape i cipele, iste frizure. Zamislite decu koja sva imaju istu boju kose, očiju i kože. Zamislite da svi ljudi misle isto, govore istim jezikom, žive jednak broj godina i da svi umiru od iste bolesti.
Zamislite da svi voze ista kola i da svi putevi zaista vode samo u Rim.
Možete li to da zamislite? Možete li da zamislite svet bez raznih boja, mirisa i ukusa?
Iako je to teško zamislivo ipak postoje i oni koji takav svet priželjkuju, oni kojima taj veliki šar smeta, koji vole jednoličnost i preziru raznolikost, bez obzira što život bez te raznolikosti znači život bez Boga (a takvi se u Boga se kunu), bez vere (a takvi su veliki vernici), bez ljubavi (a takvi tvrde da im je ljubav pokretačka snaga).
Da, u Hrvatskoj, mikrokosmosu u kom mi živimo, postoje ljudi koji svojom slatkorečivošću i pažljivo odabranim pristupom ovo društvo mame da jednoličnost i predvidivost usvoji kao vrednost, da kao normalnost dobrovoljno prihvati isključivanje drugačijih iz svega. U toj nameri upregnuli su svu silu svojih istomišljenika – propovednika, tumača, političara, analitičara, agitatora i popularizatora. Zamisao da drugima oduzmu prava koja žele samo za sebe pokušavaju da provedu na demokratski način voljom naroda i, bar za sada, dobro im ide.
Šteta koju pri tom čine državi u koju se zaklinju vidljiva je na svakom koraku. Svet ipak ne može pristati na jednoumlje i jednoličnost, a to pokazuje i najnoviji izveštaj Saveta Evrope u kom je prilično oštro i jasno upozoreno da se u Hrvatskoj beleži porast mržnje prema manjinama, buđenje nacionalizma i fašizma.
Ako se nekome do sada i činilo da takve pojave van granica Hrvatske prolaze nezapaženo ovaj izveštaj je sasvim jasno pokazao da to nije slučaj. Ne samo da nije ostalo neprimećeno nego su u njemu sasvim precizno detektovani svi problemi sa kojima vlasti u Hrvatskoj izbegavaju da se suoče.
Eskalaciju rasističkog govora i mržnju uperenu protiv Srba, Roma i drugih ranjivih grupa teško je više ignorisati, a da to za ugled Hrvatske nema nikakvih posledica. Ono što Savet Evrope, ali i nas koji u Hrvatskoj živimo, a pripadnici smo manjina, naročito brine nije to što takvih pojava ima, jer uvek će ih biti i od njih ni jedno društvo pa ni ovo naše nije pošteđeno, nego što vlast u Hrvatskoj na njih adekvatno ne reaguje. Ako i reaguje čini to sa zakašnjenjem i krajnje anemično pokušavajući čak da za takve pojave pronađe i opravdanje. O nekakvom zakonskom sankcionisanju nema ni govora.
Zbog izvikivanja ustaškog pozdrava ‚Za dom spremni‘ na svom koncertu pojac iz Čavoglava nije čak ni ukoren, a tzv. Veće za suočavanje s prošlošću dozvoljava mogućnost da neki u ovoj zemlji taj pozdrav javno i slobodno koriste.
Problem zapravo i nije u zakonima. Svi, pa i oni koji ga opravdavaju, znaju da je ustašluk neprihvatljiv čak i razblažen pričama kako se radi o marginalnim grupama ili mladalačkim buntom. Radi se o tome da je zadnjih godina u Hrvatskoj stvorena takva klima da se odbrana prava manjina posmatra kao akt uperen protiv Hrvatske i Hrvata, ravan izdaji, tako da se i policija i sudstvo kolebaju u primeni zakona.
Stvorena je takva percepcija da drugačiji, kojih više nema ni deset posto od ukupnog stanovništva u Hrvatskoj, predstavljaju za Hrvate i Hrvatsku nekakvu opasnost biblijskih razmera. Kod običnog naroda ekstremna desnica prilično je uspela da stvori osećaj kako je samo pitanje vremena kada će kontrolu nad celokupnim životom u Hrvatskoj preuzeti manjine i to ne sve manjine, oni opasnost vide samo u jednoj.
Svima je jasno da je i najnovija referendumska inicijativa, populistički nazvana, „Narod odlučuje“ uperena isključivo protiv Srba, ali to ne sme baš otvoreno da se kaže pa se puca i po ostalim manjinama. Srba u Hrvatskoj, za neke, još uvek ima neprihvatljivo mnogo iako su zapravo svedeni na nivo statističke greške. Romi su na udaru gotovo svuda, a pripadnicima LGBT zajednice nije lako na celom zapadnom Balkanu.
Odnos većinskog naroda spram manjina je 9 : 1, ali to ne smeta organizatorima pomenute referendumske inicijative da stvaraju takvu utisak kako jedan može da ugrozi onih devet. Ne verujem da su Hrvati tako velike kukavice i da bi se osećali sigurno i srećno tek ako ova zemlja bude etnički skroz čista, a upravo u to pokušavaju da ih ubede.
Ne treba sumnjati da će takvi postupci i nastojanja da se manjine još više obesprave Hrvatsku samo još dublje zakopati i njen, ionako klimav, ugled još više unazaditi. Svaki naredni izveštaj može samo biti još gori.
„Manjine su bogatstvo“ nije tek fraza nego suštastvena istina, ali je taj izraz postao fraza onoga momenta kada je počeo da se izgovara samo zato što lepo zvuči. Bilo bi pošteno, a i hrabro da oni koji misle da manjine nisu nikakvo bogatstvo to otvoreno i kažu, a ne da se skrivaju iza kojekakvih „inicijativa“.
„Vrednost lepote, rekao je naš čuveni nobelovac Ivo Andrić, je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i najveća draž.“
Oni koji mogu da zamisle svet kao jednoličnu baštu jednostavno ne mogu da pobede jer Tvorac ga je zamislio upravo ovakvim kakav i jeste, bogat različitostima. To niko ne može da promeni, ma koliko potpisa da sakupi.
The post Manjine u Hrvatskoj – teret koga se treba rešiti appeared first on srbi hr.
