*
ISTORIOGRAFIJA I SAVREMENO DRUŠTVO
Ljiljana Kostić
Univerzitet u Kragujevcu
Učiteljski fakultet u Užicu
ISTORIOGRAFIJA I SAVREMENO DRUŠTVO
MOJ ŽIVOT MAGE MAGAZINOVIĆ
Sažetak: Maga Magazinović (1882—1968), umetnica i novinarka, veliki humanista i borac za emancipaciju devojaka iz siromašnih slojeva društva, u knjizi Moj život ostavila je obilje podataka iz svog života, ali i iz prošlosti svog naroda. Kao posmatrač i učesnik mnogih značajnih događaja na prelomu dva veka, ona je zabeležila neke od najodsudnijih trenutaka iz srpske prošlosti (balkanski ratovi, Prvi svetski rat i sl.). Posebno su interesantne početne stranice knjige, sentimentalno sećanje na detinjstvo provedeno u rodnom Užicu, na kojima je dala tradicijska obeležja sredine u kojoj je rođena. Svesna značaja očuvanja folklornog nasleđa, Maga Magazinović je u svojoj knjizi ponudila dragoceno svedočanstvo o patrijarhalnom životu srpske porodice krajem 19. veka.
Ključne reči: Maga Magazinović, Moj život, narodni običaji, položaj žene, porodica u 19. veku
Interes za „žensko pismo“, tačnije za književnost koju stvaraju žene, do bija svoj puni zamah početkom dvadeset prvog veka. Veći broj knjiga i radova u različitim publikacijama, kao i časopisi koji su prvenstveno posvećeni ovoj temi, usmereni su na prozno i poetsko stvaralaštvo srpskih književnica, od dnevničke i putopisno-epistolarne proze nastale tokom 19. veka do veoma zna čajnih romana publikovanih u drugoj polovini 20. i početkom 21. veka. Uprkos sve izraženijem interesovanju za „žensko pismo“, odnos prema književnicama, koji smo dobili u nasleđe zahvaljujući ponajviše stereotipijama kojima su se rukovodili vodeći srpski kritičari tokom 20. veka, uslovio je da je književnost koju pišu žene „još uvek neiščitana, neotkrivena, neobjavljena i književno-estetski nevrednovana“ (Garonja Radovanac, 2010: 6). U krugu žena koje su stvarale na međi dva veka ili tokom 20. veka, nalaze se književnice, kulturne radnice i sl., koje su u znatnoj meri doprinele razvoju i obogaćenju kulturnog života u Srbiji. Problem zakasnele recepcije prouzrokovao je da se tek u novije vreme aktualizuje pitanje smeštanja ovih autorki u kontekst kulturno-istorijskih pojava koje su ih iznedrile. Jedna od njih svakako je i Magdalena Maga Magazinović, umetnica, balerina, novinarka, veliki humanista i borac za emancipaciju devojaka iz siromašnih slojeva društva.
NAUKA I SAVREMENI UNIVERZITET
Maga Magazinović (1882—1968) stasavala je u „najcvetnijem periodu novije srpske istorije“, koje je iznedrilo veliki broj intelektualaca različitih profila koji su umnogome pomogli uključenju Srbije u savremene tokove evropskog društva (Samardžić, 1986: 144). Rođena u Užicu 1882. godine, u patrijarhalnoj porodici doseljenoj iz Hercegovine, ona je usvojila nepisane zakone svoje porodice i sredine kojoj je pripadala i ostala im verna tokom celog života.
Po završetku Realne gimnazije u Užicu, s porodicom prelazi u Beograd. Upisuje se na Višu žensku školu, potom i na Veliku školu, gde sluša filozofiju kod Branislava Petronijevića. Visoko ceneći svog profesora, ali ne strahujući da iznese svoje mišljenje, Maga Magazinović se upuštala u rasprave sa B. Petronijevićem. Osetivši posledice klasnih nejednakosti, svesna da devojke iz palanke svoje želje i ciljeve mogu ostvariti samo „temeljitim sticanjem znanja“, tokom studija nastavila je borbu za žensku emancipaciju. Kasnije, zahvaljujući svojoj upornosti, uspela je da pobedi mušku oholost i zaposli se kao prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci. Bila je, takođe, prva žena novinar u tek osnovanoj Politici, a u svojim tekstovima dalje je promovisala svoje feminističke ideje. Ostala je u vezi s tim interesantna anegdota. Naime, Vladislav Ribnikar, vlasnik Politike, naklonjen Magi, često bi je prozivao zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je:
„Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: ‘Pile moje’, a potom pevušiti ‘Rado ide Srbin u vojnike'“ (Bukumirović, 1997: 18).
Međutim, Maga je daleko nadvisila svoju sredinu. Njena emancipovanost, oštroumnost i hladnokrvnost s kojom se suočavala sa tradicionalnom sredinom, često je nailazila na nerazumevanje i osporavanje. Bilo je veoma teško boriti se za ideje ravnopravnosti između polova u onom trenutku „kada je dobra udaja bila najveća karijera u životu žene“ (Bukumirović, 1997: 19). Bila je sigurna u jedno — po svaku cenu izbeći „tu ispraznu sudbinu“ kojoj su se njene vršnjakinje, „malodušne prema izazovima težim od šerpe pune sarmi, jedna po jedna predavale“ (Bukumirović, 1997, 19). Odlučna u želji da ni po koju cenu ne poklekne pred konzervativnošću ondašnje Srbije, povlačila se u sebe i utehu tražila u umetnosti.
Vezana za pozorište i ples još iz gimnazijskih dana, postavila je sebi kao jedan od ciljeva da dobije svestranije baletsko obrazovanje. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Isidore Dankan, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu je pohađala kod čuvenog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila, donela je u Srbiju. Ples i gluma povezali su je i sa znamenitim Gerhardom Gezemanom, tada studentom slavistike. Ljubav koja je naglo buknula među njima dovela je i Gerharda Gezemana u Srbiju i navela ga da postane veliki obožavalac srpske književnosti i srpskog naroda uopšte.
Iskreno ljubeći svoju zemlju, Maga Magazinović nije pokleknula ni u najodsudnijim trenucima. Bila je bolničarka u balkanskim ratovima, dok ju je Prvi svetski rat zatekao bremenitu. Tragedija srpskog naroda u ovim surovim godinama kao da se prelila i u njen privatni život. Izgubila je sina, a rat joj je odneo i brata. Gezeman je sa srpskom vojskom preživeo albansku golgotu i nekoliko godina kasnije, iako rastavši se od Mage, ostao zauvek vezan za srpski narod.
Maga Magazinović je donela moderan ples u Srbiju i osnovala najpre Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, potom i Školu za ritmiku i plastiku, koju su siromašna deca besplatno pohađala. Bila je žena evropskog obrazovanja i širine, ali nije umakla sudbini onih koji „idu neutabanom stazom“. Neshvaćena i često suviše grubo odbačena, donela je moderne, često avangardne ideje koje Srbija u prvoj polovini 20. veka nije uspela da prihvati.
2.
Za svoj sedamdeseti rođendan (1951) Maga Magazinović počela je da piše autobiografiju, koja će tek 2000. godine biti štampana. Kako sama svedoči, brojne tragedije i gubici u privatnom životu ostavili su trajne, neizlečive rane na njenoj duši, a usamljenost ju je naterala da svoje doživljaje pretoči na papir i na taj način dozove u sećanje sve drage ličnosti koje su obeležile određene periode njenog života. U autobiografiji Moj život, Maga Magazinović je naslikala period od četrdeset pet godina, tj. od rođenja 1882. do 1927. godine, koji su, između ostalog, odlikovale brojne promene vladara i čak četiri rata. Prateći svoje odrastanje i školovanje, ona je ostavila bogat materijal iz raznih oblasti — etnologije, sociologije, kulture, politike, istorije obrazovanja i sl.
Već na samom početku Maga Magazinović iznosi svoju bojazan: „Da li će mi sećanje biti dovoljno tačno a živo i da li ću njegove tokove uspeti da izlažem sa najvećim stepenom željene iskrenosti i ljudski moguće nepristrasnosti prema sebi i drugima?“ (Magazinović, 2000: 43). Naš veliki pisac Ivo Andrić tvrdio je da je veoma teško govoriti o sebi „subjektivno i ispod književnog dela“: „Teško se tu sačuvati od pristrastija“, kako bi kazao Vuk“ (Jandrić, 1977: 21). U Znakovima pored puta Andrić piše: „Kad čitam ili slušam kako neko opisuje ili prepričava ono što sam svojim očima video, ja uviđam jasno da je istinu, pravu istinsku istinu, nemoguće tako utvrditi i nepromenjenu preneti dalje, do drugih ljudi i novih naraštaja“ (Andrić, 1981: 235). Zato manje-više svaka priča o životu koju je autor sam ispričao mora da sadrži i određenu dozu subjektivnosti i fikcije. Nikola Grdinić o ovom problemu razmišlja na sledeći način:
„Time što opisuje sam sebe, autor je neminovno subjektivan, ali on isto vremeno zna o sebi ono što drugi, posmatrajući ga spolja, nikako ne mogu znati, pa je objektivniji od njih. Ali autobiograf piše i o drugima, da kle ono što je čuo i video, što je poverljivo, pa je objektivnije. Međutim, kada ponire u tuđu ličnost, neminovno je subjektivan. Tako se u autobiografiji javljaju subjektivno/objektivno pričanje o sebi sa objektivno/ subjektivnim pričanjem o drugima“ (Grdinić, 2003: 672).
3.
Prva poglavlja svojih uspomena Maga Magazinović posvećuje tradiciji predaka i njihovom borbenom, neustrašivom duhu, koji se snažno manifestovao i u njoj. Pričajući o svojim precima, naznačila je neka od opštih mesta u životu porodica nastanjenih u zapadnoj Srbiji — preseljenje iz Hercegovine i Crne Gore izazvano sukobom sa pripadnicima drugih naroda, najčešće turskog naroda, i nimalo lako privikavanje na novu životnu sredinu. Vidno ponosita zbog ugleda svog dede, Maga Magazinović je detaljno opisala kuću u kojoj je rođena. Kuća koja je imala s lica dva ulaza, veliku kapiju, širok trem i veoma bogato pokućstvo, u potpunosti odgovara kućama trudoljubivih ljudi. Posebno je interesantno opisana kuhinja „sa podom od naboja“:
„Tu su bila tri dolapa od drveta, sa alkama i okovima od gvožđa. Iznad posuđa, po njima je vazda bilo poređano dunja, jabuka, arapki krušaka i mnoštvo tegli sa slatkim. U desnom uglu stajale su velike naćve za mešenje hleba i čuvanje brašna. Preko puta ognjište u odžaku sa verigama, o koje su vešani kotlovi za grejanje vode i varenje mleka. Kuvalo se na sadžacima u gleđosanim zemljanim loncima i šerpama ili tiganjima“ (Magazinović, 2000: 45).
Sobe u kućama bile su istočnjački nameštene i ispunjene predmetima domaće radinosti:
„Na prozorima tkane zavese i puno saksija sa cvećem […]. Na minderlucima ćilimi čupavci, a uza zid vuneni jastuci čivit plavi i crveni. Pod, brižljivo oriban žutom vodom od iskuvane slame, zastrt mrkim prostirkama od kostreti u velikoj, a kariranom ponjavom plavo-crvenom u manjoj sobi. Odelo i rublje držalo se u kovčezima i sobama. Čiviluk se prekrivao čaršavom od ‘šesetnika’, obrubljenim kukičanom čipkom“ (Magazinović, 2000: 46).1
Opis kuće u koju su se kasnije preselili takođe je prepun realističkih opisa, koji svedoče o izuzetnoj sposobnosti opservacije Mage Magazinović:
„Velika soba imala je sa severa jedan prozor sa izgledom na bunar ispred cvetnjaka. Do tog prozora stajao je braon flodrovani ‘pun’ krevet, sav ispunjen dušecima, jorganima i vunenim jastucima povrh jorgana. Prekriven čaršavom od ‘šesetnika’, sa umecima i čipkom pri dnu i unaokolo. Kroz čaršav se providele čipke i umeci na jastučnicama i jorganskim čaršavima, pa i na navlaci od dušeka. Odozgo je prebačen uzan iram, tkan ‘ulevli’ u čivit plavo i bordo boji sa resama širinom. Do kreveta uza slepi zid ka cvetnjaku stajao je ogroman braon sanduk sa žutim šarama u kome je stajalo posteljno i lično rublje. Na njemu su bile gvozdene rukavice i ukrašen okov okolo brave. Ostali deo dugačkog zida zapremao je poširok minderluk zastrt ćilimom istih boja kao iram u krevetu. […] Između prozora bilo je veliko ogledalo u pozlaćenom ramu. Na njemu zavezana mašna od tankog peškira sa ćipkom, a ispod njega grana sa bor- do ružama i zelenim lišćem, izrađena od vunice na obavijenoj debljoj i tanjoj žici. To je bila ‘velika moda’, ta urađena grana ispod ogledala“ (Magazinović, 2000: 52).
U daljem delu autorka piše o nameštaju koji su sačinjavali: šifonjer za odelo, „poveći braon politirani“ sto i šest stolica, nizak ormar na kome su stajali poslužavnici i pribor za slatko. Na šifonjeru bile su poređane „tegle sa slatkim, kutije sa ‘kitnikecom’ i kolačima, kojih je uvek bilo u pri pravnosti za slučaj da gosti naiđu“ (Magazinović, 2000: 53).
Opisi užičkih kuća i okućnica koje je Maga Magazinović donela veoma detaljno i slikovito, imaju veliku dokumentarnu vrednost. Kako svedoči u svojoj autobiografiji, gradska domaćinstva u devetnaestovekovnom Užicu imala su odvojene kuće i velika dvorišta s povrtnjacima, voćnjacima, ribnjacima i baštama, te staje za stoku i živinu. S posebnom pažnjom opisala je „dedin omiljeni povrtnjak“, u kome se moglo naći najrazličitije i „jedinstveno“ povrće u Užicu (spanać, kelj, keleraba, šargarepa i zelen), ribnjak, prepun „linjaka, grgeča, pa i omanjih šarana“, kao i voćnjak bogat najraznovrsnijim voćkama (Magazinović, 2000: 47).
S posebnom pažnjom Maga Magazinović je pisala o tradiciji negovanja cveća u Užicu i o „krasnom“ cvetnjaku u dvorištu svoga dede:
„Bašta je počinjala cvetnjakom – mnoštvo leja raznovrsnog cveća: lala, zumbula, zelenkada i đurđevka, kadivica, nevena, šeboja, lepog čoveka, mačkobrka, latife i petonija, dana i noći i sirotice. Dalje su se širili bokori devojčice, miloduva, povratiča i kalopera. Džbunje belog i plavog jorgovana i jasmina uokvirivalo je gornju baštensku ogradicu, ispod koje se širio karanfil svih vrsta, topkaranfil beli, roza, bordo i prskani, cickaranfil ružičast i mirišljav“ (Magazinović, 2000: 46–47).
Nabrojano posuđe, različite vrste pokrivki, osušene trave za čaj, mnoštvo raznovrsnog cveća i ogromna kaca za šljive upotpunjavali su sliku tipične kuće u užičkom kraju u drugoj polovini 19. veka i pružali „saznanja o patrijarhalnom načinu života u Užicu“ u tom periodu (Pašić, 1993: 164):
„Ulazni trem bio je prepunjen rukovetima osušenih trava za tejove, kesama sa semenom od cveća i povrća. U vrhu trema stajala je ogromna kaca za šljive i uz nju prislonjene merdevine, na koje smo se peli da rasterujemo rojeve mušica iznad šljivove džibre ujesen, posle berbe u šljivaku“ (Magazinović, 2000: 46).
Uporedo sa slikom dedine i kuće svojih roditelja, Maga Magazinović donosi i opis dvorišta i imanja imućnih užičkih porodica, koji je već slutio hedonizam kao osnovni životni moto ovih porodica:
„Protićeva kuća bila je prema dedinoj […]. Bašta je bila visoko ograđena i u njoj razne gimnastičke ljuljaljške za sedenje i hvatanje. Bila je na kraju bašte i kuglana, gde su se nedeljom neki ljudi kuglali, a mi, sa ostalom decom iz susedstva, virili kroz dere, ispale čvorove i urezane zasečke u visokoj ogradi. Najčarobnije u toj bašti bili su pauni. Puno ih je bilo, ženki bez repa i onih sa repom ‘na točak’ […]. Ta bašta za nas bila je puna neke tajanstvene čari“ (Magazinović, 2000: 69).
Rani dodiri sa imućnijim svetom, te (ne)očekivani finansijski problemi Magine porodice, pomogli su joj da rano postane svesna nepravde izazvane klasnim nejednakostima u društvu. Otuda je njena borba za ravnopravnost ljudi na svim poljima postala još odlučnija. Zato je kasnije, kada je otvorila baletsku školu u Beogradu, poučena trnovitim putem koji je morala da pređe, bila posebno brižna prema devojkama iz siromašnih porodica.
4.
U autobiografiji Moj život, Maga Magazinović beleži običaje o praznovanju verskih praznika, bogate trpeze, ali i specijalitete koji su se nalazili na trpezi siromašnijih porodica. Hleb se mesio u drvenim karlicama, „peklo se u tepsijama, a kuvalo u crnim gvozdenim loncima iznutra belo emajliranim, ali i u zemljanim, gleđosanim šerpenjama i loncima, tiganjima i đuvečadima“ (Magazinović, 2000: 54). Autorka detaljno navodi razne vrste jela koja su se spremala u Užicu u tom periodu:
„Kuvana su ‘srpska jela’: supa, govedina sa renom, četvrtkom i nedeljom kao uvodno obavezno jelo. Zatim sarme — letnje i zimske, ćufteta, pilav, podvarak, đuveče; uz post pasulj i pilav, ‘na grahovici’ — odvaru od pasulja. Uz post se gotovilo dosta i ribe, rečne, kao i usoljene jegulje. Četvrtkom i nedeljom se redovno i mesilo, većinom gibanica, burek s mesom i druge pite, često i patišpanje od po 15 do 20 jaja. Za slavu i velike praznike mesilo se više vrsta kolača: gurabije, muškacone, puslice i torte — masna, šarena — pola bela, pola žuta, crna torta od oraha i patišpanja sa umešanim sečenim orasima. Majka je i posne pite izvrsno a često mesila: slane sa kiselim kupusom, orasima ili pirinčom, ukuvanim na prženom luku, ali posutim cimetom; slatke sa bundevom, višnjama, jabukama, kajsijama ili pekmezom. Najomiljenija, ali i zametna i najskuplja bila je ‘suva pita’ sa orasima i suvim grožđem i cimetom, a na maslinovom zejtinu. Nabrzo su gotovljeni mafiši ili uštipci, i posni i mrsni. Od povrća se spremao kupus i boranija, paprike kao punjene, a ređe i spanać. Postilo se svake srede i petka. Osim toga božićni, uskršnji, petrovski i gospojinski post, pa čak i nedelju dana pred Pokrov Bogorodičin“ (Magazinović, 2000: 54–55).
Na primeru svoga dede i svoga oca Maga Magazinović je ostavila podatke o preduzimljivosti Užičana i brojnim poslovima kojima su se bavili. Tako je njen otac izučio terzijski i jorgandžijski zanat i pored toga imao i trgovinsku radnju. Žene su uglavnom bile zaokupljene kućnim poslovima, ali su svakodnevno nalazile vremena za domaću radinost. Razboj je bio obavezan u svakoj kući. Tkale su se i pamučne i vunene tkanine. Poseban trud ulagan je u to da se devojčice i devojke izvešte u ručnim radovima: tkanju, heklanju, šivenju: „Od pet godina već smo učile plesti, kasnije i šarati pletući. Plelo se onda na igle s kukicama, a šaralo đinđuvama po belim pamučnim čarapama, a po vunenim raznobojnom vunicom“ (Magazinović, 2000: 56). Ona opisuje različite tkanine koje su im bile dostupne — od grubog seljačkog platna do prefinjenih i teško dostupnih finih inostranih tkanina. Veoma zainteresovana za šivenje, opisivala je do najsitnijeg detalja ne samo narodnu nošnju i haljine devojaka iz srednjeg sloja, već i moderne toalete žena iz bogatijih kuća. Aktivno sudelujući u svakodnevnim poslovima svoje porodice, naučila je različite načine bojenja prediva:
„Iza kuće, prema bunaru, stajali su veliki zemljani lonci i ćupovi sa ‘sjerom’, tj. lanolinskom vodom, u kojoj se rastapao čivit, te se u njemu bojile sve nijanse plavoga, od otvorene do zagasito plave. Sećam se da su mama i baba Sara kuvale i lišće od breskve i u njemu bojile pređu u žuto, iskuvavale strugotine od broć-drveta, neke vrste jove, i bojile ‘rujo, tj. narandžasto, […] orahovim zelenim ljušturama i lišćem ‘zejtinli’, tj. maslinasto zeleno. U ‘krmezu’, tj. čauricama od košenile, bojile su sve prelive crvenog — od roze do bordo. A mešavinom orahovog i breskvinog, mislim, dobijale su braon boje“ (Magazinović, 2000: 54).
Maga Magazinović je ostavila podatke i o pripremi miraza, tj. spreme, s čim se počinjalo čim devojke pređu 12. ili 13. godinu. Magina majka je, u želji da dvema kćerkama spremi bogate darove, gajila svilene bube:
„Činilo nam je zadovoljstvo da beremo dudovo lišće i hranimo bube, iako u njihovoj sobi nije baš najprijatnije mirisalo. Kad grickaju, to je šuštalo kao kad pada kiša. A tek kad se stanu zavijati u krasne bele ili žute čaurice. […] Izvestan broj bio je namenjen za seme. One bi se brižljivo spravljale i čuvale. A kad iz njih izlete leptiri, ostajale bi u njima ružne mrke rupe. Ostale čaure stavljale su mama i tetka u vruću vodu ili u sito na paru, te su čistim drvcetom potkačile konce od izvesnog broja čaurica. Tako su na motovilo snurale tanje ili deblje svilene konce, nekad i na lakat, te dobijale kanure od svile, bele ili žute, ili šampanj boje. […] Svila se potom iskuvavala u sapunici, dobijala mekotu i sjaj, te bila pripremljena za tkanje platna“ (Magazinović, 2000: 100).
5.
U svojim uspomenama Maga Magazinović, takođe, donosi dosta interesantnih podataka o odnosima u društvu toga vremena, o položaju žene i obavezama koje joj je nametalo ondašnje vreme. U tom kontekstu veoma su interesantne stranice na kojima je naslikala odnos svekrve i snahe. Pišući o svojoj majci i brojnim obavezama koje su postavljene pred nju, Maga Magazinović ističe da su svi problemi bili posledica „svekrvine strogosti i preteranih zahteva“ koje je stavila pred Maginu majku. Ovu priču potkrepila je interesantnim primerima koji su ilustrovali gotovo stereotipan odnos svekrva — snaha u patrijarhalnoj zajednici: „‘Stekla mačka zube da pokolje ljude’, ‘Stekla vrana praporac, pa iznela pod nebo’ (‘kadli nije praporac doli kozji brabonjak’)“. Na taj način se svekrva podsmevala Maginoj majci i njenoj deci, „a sve u onoj čestoj balkanskoj ljubomori svekrve na snaju i bojazni za svoj prestiž u kući“ (Magazinović, 2000: 50).
Gradeći portrete članova svoje porodice, Maga Magazinović je naslikala lik oca — tipičnog patrijarhalnog čoveka, starešinu porodice, koji svoju decu nije obasipao nežnošću. Veoma uzbuđeni zbog očevog povratka iz rata, Maga i njeni sestra i braća izašli su u susret ocu:
„U pohabanom odelu, u opancima mesto čizama, vratio se tata sa Slivnice, iz bugarskog rata. Neko je za njim vodio konja, hromog i ranjenog Bekana. Tata je poljubio majku u obraz, ona njega u ruku; Mišu je podigao i poljubio, nas devojčice samo pomilovao, a mi ga u ruku poljubile“ (Magazinović, 2000: 51).
Očeva strogost manifestovala se i u nekoliko scena koje je Maga Magazinović navela u daljem delu svojih sećanja. Otac nije tolerisao smejanje za stolom niti bilo kakav iskorak iz očekivanog i ustaljenog ponašanja. Posebno je, u vezi s tim, interesantan tekst molitve koju su Maga i njena braće i sestra izgovarali svako veče: „Bože, pomozi! Bože, daj zdravlja! Bože, živi tatu i mamu i njinu đecu! Daj, Bože, da tata dobro pazari i da se ne ljuti, da svi budemo zdravi i živi, dobri i mirni (podvukla Lj. K.)! Amin!“ (Magazinović, 2000: 101).
Ni kasnije, kada je Maga već stasala, otac nije napuštao svoj strogi stav. Zamerajući joj na „slobodnom“ ponašanju s „tuđim mladićem“, on nije bio oduševljen njenom vezom sa Gerhardom Gezemanom. Kada se Maga vratila iz Nemačke sa Gezemanom, pošto su se nastanili u Beogradu, otac je odlučno istupio pred svoju kćerku s naredbom da se uda. Poštujući zakone patrijarhalne zajednice, otac nije mogao da prihvati kćerkinu „modernu“ vezu sa strancem. Ne samo u vezi s tim, Maga Magazinović je često ukazivala na tabue zajednice kojoj je pripadala. Najilustrativniji je primer iz detinjstva vezan za polno sazrevanje. Izbegavanje razgovora na tu temu rađalo je zbunjenost, nemir i panični strah. U potpunosti nepripremljena za prvu menstruaciju, ona se, preplašena i uzdrhtala, skrivala u podrum gde je obavljala ličnu higijenu (up. Magazinović, 2000: 99). Postojanje tabuiranih tema izazivalo je i tada i kasnije revolt Mage Magazinović, u čemu su, zasigurno, bili koreni njenog feminizma i težnje da se bori za prava žena.
Magina osobenost i buntovnički duh, koji se nije mirio sa nasleđenim navikama koje su određivale mesto u društvu, pokazao se još u ranoj mladosti. Igrajući se sa decom iz svoga kraja, žarko je želela (i uspevala u tome) da parira dečacima u svemu: „Igrali smo rado i hajduka. Ja nikada nisam mogla biti ‘aram- baša’ zato što sam devojčica a svaki smolja — dečak mogao je. I ja sam usrdno do iznemoglosti trčala da se ‘provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša“ (Magazinović, 2000: 57). Za dugu je, u našem narodu, bilo vezano više verovanja, najpre da je „nekakvo živo biće koje pije vodu“, u Bosni određenije — da je aždaja (Kulišić i sar., 1970: 111).2 Takođe, i verovanje poznato mnogim narodima da se prolaskom ispod duge može promeniti pol. Vuk, tako, u Srpskom rječniku piše: „Srbi kažu: da muško prođe ispod duge, postalo bi žensko, a žensko da prođe, postalo bi muško“ (Karadžić, 1987: 216).3
Pišući o svom slaganju / neslaganju s dečacima zbog hijerarhije u igri, Maga Magazinović je zabeležila i razne igre kojima su se kao deca igrali: „Mnogo smo jurili, trčali i skakali. U dvorištu su, s vremena na vreme, bili naslagani vitlovi od japije, greda i dasaka, kojim je otac trgovao. Najmilija nam je zabava bila uspuzati se na te vitlove pa skakati odozgo raširenih ruku“ (Magazinović, 2000: 57). Pričajući o svom detinjstvu s velike vremenske udaljenosti, autorka je, imajući na umu trenutak kada se odvija narativni čin, zapazila svu specifičnost dečjih igara kojima su se ona i njeni vršnjaci igrali:
„Nije onda bilo kupovnih igračaka kao danas. Skupljali smo raznobojne kamenčiće pored reke Đetinje. Pribirali đinđuve i šarene rbine od porcelanskog posuđa; brali smo i bojili i klokočike sa bukova lišća, kupili žir, semenke i bobice. To su nam bile dragocene igračke“ (Magazinović, 2000: 57).
Slikajući ljude iz svoga okruženja, Maga Magazinović je veoma vešto dočarala sujeverje svoga naroda, strah od nadnaravnih bića (đavola i vampira), ali i različite vidove nadrilekarstva za kojima se posezalo kada drugog vida pomoći nije bilo. Ona pritom ističe: „Koliko je naivnosti bilo u tadanjih naših naraštaja! Koliko fatalizma, sujeverja i neobaveštenosti!“ (Magazinović, 2000: 101). Opisivala je posete neke baba Mare iz Koštice koja bi deci nameštala „smanuti vrat“: „Ona bi nam svoj pozamašni kažiprst stavljala na nepca i naglo nas podizala sa zemlje. U vratu bi se začulo kvrc — i smanuti vrat bivao je namešten“ (Magazinović, 2000: 57). Jednom prilikom kada se Magin brat ozbiljno razboleo i kada su doktori nemoćno širili ruke, roditelji su, u očajanju, posegnuli za vradžbinama — neko je savetovao da bi raspuštenica trebalo da „zapoji“ dečaka iz svoje leve ili desne papuče, „istovremeno da se njegovo odelo, u kome se dete razbolelo, smota i prebaci preko kuće i zakopa tu gde padne“ (Magazinović, 2000: 94). Na iznenađenje i opštu radost svih članova porodice, Magin brat je, po izvršenom ritualu — ozdravio.
Narod je, kako beleži Maga Magazinović, posezao za vradžbinama u najrazličitijim situacijama. Kako je neko od članova njene familije u snu dobio predskazanje o navodnom zakopanom blagu u dvorištu kuće Maginog oca, posle bezuspešnih preoravanja dvorišta, pomoć je zatražena na drugoj strani — od „nekih ‘vidovitih’ baba-bajalica“: „Škropila se zemlja nekakvim vodicama, klao se crn petao ‘bez biljege’ i skupljala njegova krv u sud da se njome posipa. Čupala se i trava ‘raskovnik'“ (Magazinović, 2000: 70).
Govoreći o svojim precima, Maga Magazinović je donela i materijal za onomastička istraživanja, tj. objašnjenja o određenim imenima. Na primer, ime njene majke Stanke: „Ime je sigurno dobila da stanu ženska deca i nastanu sinovi“ (Magazinović, 2000: 49).
6.
U svom shvatanju folklora Maga Magazinović je najbliža Tihomiru Đorđeviću, koji je pod folklorom podrazumevao sve spoljašnje i unutrašnje manifestacije ljudskog života. Svoja razmišljanja o folkloru Tihomir Đorđević najeksplicitnije je obrazložio u studiji Srpski folklor, gde kaže:
„Ta reč (folklor — prim. Lj. K.) danas u zemljama obrazovanog sveta označava sve ono što čini spoljni i unutrašnji život narodni u najrazličitijim pravcima. Sve narodne umotvorine (pesme, pripovetke, zagonetke, poslovice, predanje uopšte, narodni humor, filozofija), jezik kao ogledalo narodnoga mišljenja i suđenja, muzika, igre i zabave, običaji, život u kući i van kuće, rad u polju, pravni običaji, narodna medicina, narodna tehnika i umetnost, sve je to predmet folklora“ (Đorđević 1984: 11)
On je zastupao tezu da „folklor nije nauka već je to naziv samo za znanje o narodu, a sistematsko izučavanje tog znanja dolazi u obim drugih nauka: u istoriju književnosti i u etnologiju i psihologiju naroda“ (Đorđević 1984: 11).
Maga Magazinović je pripadala generaciji koja je odrastala na narodnom epskom predanju i za svoj uzor imala Vuka Karadžića i njegov obiman rad na prikupljanju građe iz srpskog narodnog života. Budući da je „odrastala u sredini gde je srpska usmena tradicija predstavljala način mišljenja“, kod nje se probudio interes za narodni život, običaje i uopšte za tvorevine narodnog duha, što je i rodilo svest o značaju očuvanja folklornog nasleđa (Milošević-Đorđević, 2002: 22). Pionir u mnogim oblastima u Srbiji (prva novinarka, prva žena koja je radila u Narodnoj biblioteci, prva profesorka nemačkog jezika i filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji i sl.), bila je i prvi umetnik koji je stilizovao i scenski prilagodio narodnu igru (up. Šantić, 2000: 23). Usmena književnost, narodna predanja, narodne igre, s kojima se susrela već u ranom detinjstvu, ostali su trajno u srcu Mage Magazinović. Rukovodeći se time, ostavila je brojne zabeleške koje u znatnoj meri mogu poslužiti kao građa za izučavanje srpskog folklora.
_______________
1 Описи ентеријера које је донела Мага Магазиновић кореспондирају са забелешкама о животу у кући у Ужицу, у другој половини 19. века, које можемо пронаћи у етнографској студији Старо Ужице (1922) чувеног филолога Љубомира Стојановића (уп. Љ. Стојановић, Старо Ужице, Гласник Географског друштва, 7–8, 157–176).
2 Опширније у вези с веровањима српског народа везаним за дугу в. Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник, књ. LXIII, друго одељење, Живот и обичаји народни, књ. 28, Београд, 1951, стр. 41–42.
3 Поменуто веровање било је веома раширено на овим просторима. У приповеци Дуга Динка Шимуновића, једна од јунакиња каже: „У нас сви говоре да кад која цурица протрчи испод дуге, претвори се у мушко. Тако сам ја од детињства слушала. Само не знам може ли се и протрчати испод ње“ (Шимуновић, 1965: 83)
Literatura
Андрић, И. (1981). Знакови поред пута. Сарајево: Свјетлост.
Букумировић, Д. (1997). Мага Магазиновић. Београд: Народна књига — Алфа.
Гароња Радованац, С. (2010). Жена у српској књижевности. Нови Сад: Дневник.
Грдинић, Н. (2003). Аутобиографија — проблеми проучавања. Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 51, св. 3, 665–674.
Ђорђевић, Т. (1984). Наш народни живот, књ. 2. Београд: Просвета.
Јандрић, Љ. (1977). Са Ивом Андрићем (1968—1975). Беогрaд: Српска књижевна задруга.
Караџић Стефановић, В. (1987). Српски рјечник (1852) I, А – П. Београд: Просвета.
Кулишић, Ш., П. Петровић, Н. Пантелић. (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
Magazinović, M. (2000). Moj život. (ur. Jelena Šantić). Beograd: Clio.
Милошевић Ђорђевић, Н. (2002). Казивати редом: прилози проучавању Вукове поетике усменог стварања. Београд: Рад — КПЗ Србије.
Пашић, М. (1993). Мага Магазиновић, писац и борац за права жена. Ужички зборник, бр. 22, 157–177.
Самарџић, Р. (1986). Писци српске историје III. Београд: Просвета.
Šantić, J. (2000). Maga Magazinović — Luk vekova. U M. Magazinović (ur. Jelena Šantić). Moj život. Beograd: Clio, 5–35.
Šimunović, D. (1965). Pripovijesti. Mladi dani. Porodica Vinčić. Zagreb: Zora — Matica hrvatska
Ljiljana Kostić
Еthnographic records in the autobiography of Maga Magazinović My Life
Summary: Maga Magazinović (1882—1968), an artist, journalist, humanist and a campaigner for emancipation of lower-class girls, had left a wealth of data from her personal life, but also from the past of her people in her book My Life. As an observer and a participant in many significant events at the turn of century, she recorded some of the most crucial moments in Serbian history (Balkan Wars, World War I, etc.). Opening pages are especially interesting, filled with sentimental memories of the childhood in her native Užice, where she depicted features of the tradition she was born into. Aware of the importance of preserving the folk heritage, Maga Magazinović had offered a valuable testimony on the patriarchal life of the Serbian family at the end of XIX century in her book.
Универзитет у Нишу Филозофски факултет ИСТОРИОГРАФИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО
Тематски зборник радова
Niš, 2014.
