-Na svečanom dodeljivanju diploma u sali Honolulu centra Univerziteta Havaji krajem prošlog meseca, pred nekoliko hiljada roditelja sa svih strana planete, među kojima je bila i njena majka Olja, ispred studenata-diplomaca finansija i bankarstva govor je održala Marijana Maja Stanić (24) iz Bara, i to kao prva strankinja u istoriji te ustanove. Ovu čast Maja je zaslužila sjajnim školskim rezultatima, ali i izvanrednim igrama za žensku odbojkašku ekipu Koledža „Havaji Šamined“, čiji je startni korektor bila protekle tri godine.
Maja je počela da igra odbojku u Baru u sedmom razredu, a već sa 14 godina bila je u prvom timu Luke Bar, u kojem je bila srednji bloker sve do odlaska na studije u Ameriku 2003. godine. Prelaskom na drugi kontinent, prvo u koledž ekipu Sent Luisa, promenila je i poziciju u timu, a u „Šaminedu“ je osim korektora igrala i na poziciji primača .
-Završile smo sezonu kao druge u našoj konferenciji, i zamalo nam je izmakao plasman na „All American“ finalni turnir.Odigrale smo oko 40 utakmica, i za svaku smo putovale sa Havaja na kontinentalni deo SAD. Obišle smo celu zapadnu obalu SAD-Kaliforniju uzduž i popreko, od Los Anđelesa i San Franciska do San Hozea, igrale u državama Vašington, Oregon, Montana, Arizona, Teksas, NJu Meksiko…-priča Maja, koja se ovih dana u rodnom gradu oporavlja od naporne sezone.
Život kao u bajci
– Od Havaja nema lepšeg mesta za odmor, ali ne znam da li bih tamo stalno živela jer je ostrvo malo, brzo ga obiđeš, pa dosadi. Tamo je stalno leto, a meni je to kao primorki izuzetno odgovaralo, nisam imala ništa sa dugim rukavima u garderobi. Živela sam u kampu stotinu metara udaljenom od Vaikikija, najljepše plaže na svetu, idealne za surfovanje, što sam i pokušala jednom, ali kako sam se povredila, neću više nikad. Najviše mi se ipak sviđa njihova kultura. Nostalgije je za Barom naravno bilo. Najviše su mi nedostajali naš način života, jer tamo niko ne zna ime prvog komšije, kao i naša hrana, jer su nam u kantini služili samo „fast fud“-priča Maja.
-Formalno smo amateri, ali smo po nivou treninga prevazišli i profesionalce. Treninzi su često počinjali i u 5 ujutro da bi stigli na vreme u školu.Tri puta nedeljno smo radile ujutro dva i po sata i uveče po tri sata. Nismo imale slobodnih dana, odmaralo se nedeljom samo ako nismo bile na putu, ističe Maja, koju je teška povreda kolena pretprošle sezone onemogućila da se drugaricama iz ekipe pridruži od prve utakmice.
-Imala sam tako gadnu povredu ligamenata u sezoni 2005/06 da me je doktor pitao jesam li igrala fudbal ili odbojku. To se desilo na utakmici, u doskoku, oporavak je bio dugotrajan, pa sam zato celu prošlu sezonu odigrala sa povezom na kolenu. Posledice te povrede i sada osećam pri promeni vremena-nastavlja sagovornica „Vesti“, koja je pored finansija i bankarstva, na Havajima završila uporedo i višu školu za biznis.
Oduvek sjajan đak, Maja ne skriva da je sada došla na životnu raskrsnicu koja joj izuzetno teško pada, jer će, kako stvari stoje, od jeseni će morati da bira između dve velike ljubavi-sporta i škole.
Uklapanje
-U klubu su bili veoma zadovoljni mojim igrama, pa su mi tražili da im dovedem još neku od igračica odavde, ali, mora se znati da oni traže kompletne ličnosti, ne samo sportiste već i dobre studente. Veoma sam prilagodljiva i za mene nije bilo problema da se adaptiram, društvo me je sjajno prihvatilo i u koledžu i u ekipi. Naš pomoćni trener bila je Keri Volš, dobro poznata profesionalna igračica bič-voleja, o kojem sam i ja razmišljala, ali, kako za taj sport treba mnogo više snage nego za odbojku u sali, zbog povrede su mi bič-volej turniri ostali neispunjena želja-zaključila je Marijana Stanić.
-Kao diplomac četvrte godine, sa još tri drugarice sam formalno okončala igranje za koledž, jer mi je istekla sportska stipendija. Pošto sam položila prijemni ispit za magistarske studije koje počinju u oktobru, više neću moći da igram za „Šamined“. Do oktobra imam dve-tri ponude da igram u Turskoj i u Španiji, gledam da vidim da li mogu da zaradim za sezonu da bih mogla odraditi magistraturu. Ja bih i u školu, a igra mi se još odbojka-priznaje ova skromna đevojka, dodajući da je sada toliko umorna od knjige i lopte „da je jedva čekala da se završi školska godina“.
Saigračica u ekipi „Šamined“ bila joj je Nikolina Rastovac iz beogradskog Radničkog, koja je u međuvremenu zbog teške povrede leđa morala da prestane sa odbojkom.
