*
RAZGOVOR SA VLADIKOM ARTEMIJEM
UVOD
Vekovima Srbi raspeti na krstu umiru za „krst časni i slobodu zlatnu“. Umiru i vaskrsavaju u dušama svojih časnih potomaka i u Nebeskoj Srbiji. Svojom krvlju i svojim kostima utvrđivali su granice Otačestva. Svaka je stopa životom junaka plaćena. Da bi svojoj deci i deci njihove dece obezbedili i za njih sačuvali najlepšu zemlju na svetu. Rajsku baštu koju im je Gospod darovao, a oni je svojim trudom i svojom nesebičnom žrtvom sačuvali i u nasleđe potomstvu ostavili.
A Kosovo i Metohija? Kolevka… srce… duša… oltar Srbinov…
Kroz sve vekove postojanja taj ideal, ta lestvica koja na Nebo vodi jedini je stub nacionalne građevine koji je uspešno odolevao naletima svih neprijatelja.
O Kosovu i Metohiji i značaju Kosova i Metohije za Srbe napisano je nebrojeno stranica. I sada se ispisuju. I ispisivaće se do kraja sveta i veka. Dok i jedan jedini Srbin bude živ, jer Srbin se rađa, živi i umire Kosovom.
Govoriti o Kosovu i Metohiji u ovom vremenu, a ne spomenuti vladiku Artemija i prognano monaštvo, jednostavno nema smisla. Ne govoriti o vladici Artemiju u sklopu stradanja Srba na Kosovu i Metohiji, zbog Kosova i Metohije i o posledicama odstupanja od Istine i popuštanja pod pritiscima, znači imati neobjektivan pristup, lošu ili nečasnu nameru i želju za sakrivanjem Istine.
Živimo u vremenu kada se svi međunarodni zakoni i principi gaze, kada su svi međunarodni principi i svo međunarodno pravo svedeni na sirovi i surovi zakon sile. Zakon divljeg zapada.
Srbstvo strada pod naletom opšteg bezakonja. Nema zakona koji za Srbe i Srbiju važe. Samo ucene, pritisci, uslovljavanja… Svoje vekovne frustracije pokušavaju da izleče na nama.
Istovetan je slučaj vladike Raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog u egzilu, G.G. Artemija. Kao što za Srbiju ne važe međunarodni zakoni i međunarodno pravo, tako za vladiku ne važe ni međunarodni ni domaći zakoni, ni kanoni. Njih su odavno moćni i njima poslušni „obesili mačku o rep“.
Ako pravimo poređenje bezakonja nad Srbijom i nad vladikom Artemijem, moramo reći da su pritisci i uslovljavanja kojima su izloženi užasno jaki, dosad neviđeni, ali da su odgovori na pritiske i ucene potpuno različiti.
Spontano se nameće poređenje sa prošlim vremenima, sa vremenom potpisivanja Konkordata i odgovora Crkve onda i danas… Znamo: Crkva nema pravo na predaju i izdaju….
Kada napravimo jasnu analizu uzroka i posledica, kada se suočimo sa Istinom, ma kako surova i bolna bila, kada sve oko sebe, ali i sebe, postavimo pred sud Istine možemo doći do saznanja šta nam je činiti.
„Velikaška“ gordost, ljudska sujeta, težnja za zemaljskim privilegijama predstojatelja narodnih dovela je do rascepkanosti, a time i raslabljenosti nacionalnog bića. Podsećanje na priču o sedam prutova upotpunjuje ovu tvrdnju.
Sveti Petar Cetinjski je upozoravao sledećim rečima: „Mi smo Srbi takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugog goniti i u nesreći i besčasti postavljati. I što koji više radi za dobro opštenarodno, to se više zavist na njega obrušava, jer u srbskom narodu gordost caruje“.
Odnos prema vladici Artemiju njegove „braće arhijereja“ potvrda je reči sv. Petra Cetinjskog.
Ovih se dana cepa duša svakoga čestitog Srbina. Pristajanje na ultimatum u Briselu i pokušaj nametanja izdaje kao jedinog mogućeg rešenja, budi u čoveku potrebu da krikne, da se suprotstavi, da se bori i da ne pristaje na gubljenje zdravog razuma.
Čoveku dođe da viče i zapomaže, da Gospoda u pomoć bez prestanka zove, jer u ubijanje zdravog razuma u nas Srba, pored svih međunarodnih činilaca koji deluju preko ekonomskih, medijskih, obaveštajnih i ostalih mehanizama, na žalost, već dugo su uključene i sve nacionalne institucije, pa i institucija od najvišeg nacionalnog značaja — SPC. Neke ćutanjem. Druge perfidnim, licemernim delovanjem.
Počećemo sa podsećanjem na ponašanje i odluke SPC i Sinoda u presudnim trenucima borbe za Kosovo i Metohiju.
Ma kako to surovo, teško i bolno zvučalo, tragična je činjenica da je SPC pomogla formiranje tzv. nezavisne države Kosovo, progonom vladike Artemija iz Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske, na zahtev međunarodne zajednice. Pošto vladika Artemije nije pristajao na pritiske i ultimatume, neumoran u odbrani svete srbske zemlje, bio je tvrd orah koji nisu mogli slomiti. Čak ni kad su mu Eparhiju oduzeli, kad su ga lažno optužili, kad su ga prognali…
Saradnja SPC sa međunarodnom zajednicom, odnosno bezuslovno prihvatanje zahteva međunarodne zajednice na štetu sopstvene vere i sopstvenog naroda, traje decenijama i beleži opasan uspon. Sa protokom vremena, trag tog sujetnog, nepastirskog delovanja bivaće sve vidljiviji, a narodu sve jasniji.
Postepeno odstupanje od svetootačkog predanja, članstvo i delovanje u Svetskom savetu crkava, približavanje Vatikanu jeste odstupanje od Istine. Ma kako vešto bilo maskirano, već dugo je vidljivo na svakom koraku. Kako svako odstupanje od Istine slabi moć rečenog, reagovanje SPC na „Briselski sporazum“ je mlako i bezbojno… sračunato na to da nedovoljno upućene obmane i da otupi oštricu protesta naroda koga „braća“ prodadoše.
Komunizmom je obezbožen srbski narod. Njegove institucije su preuzeli oni koji nisu pod ikonama slavskim odrastali, kojima sveto predanje nije u duše usađeno. Autoritete tih institucija već su urušili.
U strahu, narod se odjednom okreće Crkvi, traži spas, ne znajući šta se i u njoj događa.
Još ne može da poveruje da su i Crkvom isti zagospodarili. I veoma se trude da srbskom narodu obesmisle sve, da obljutave veru, da je razvodne…
U obmani naroda i prikrivanja istine vrlo su aktivni neki od crkvenih velikodostojnika. Oni koji više vole da misionare po tuđim eparhijama, nego da o svojoj pastvi vode brigu…
Ekumenistički i globalistički pristup koji je zavladao u Crkvi, oslabio je i skoro obesmislio njene sadašnje pokušaje da ostavi utisak da se suprotstavlja izdaji Kosova i Metohije, odnosno Srbije. Dobrom delu naroda je jasno da je posle izdaje vere, izdaja države postupak koji ne iznenađuje.
Ove tvrdnje nije teško potkrepiti. Ako se vratimo desetak godina unazad, ako se podsetimo tadašnjih događaja vezanih za Eparhiju raško-prizrensku, moramo se prisetiti nastojanja Sinoda i SPC da naruši autoritet nadležnog episkopa, vladike Artemija, da nametne Eparhiji odluke sa kojima se nadležni episkop ne slaže.
Još od tada su „kanoni obešeni mačku o rep“!
Na sve što se danas događa, vladika Artemije je tih godina upozoravao. Bio je to glas vapijućeg u pustinji koji je malo ko čuo. Da se taj glas otpora i nepristajanja na izdaju i predaju Kosova i Metohije što manje čuje, revnosno su se starali kasniji administratori i uzurpatori Eparhije raško-prizrenske. Isti oni koji danas prosipaju suze nad Kosovom. Uz istu medijsku i ostalu podršku.
Podsećanja radi, spomenućemo samo neka od najvećih bezakonja učinjenih nad vladikom Artemijem:
tužbu protiv četiri zemlje, članice NATO pakta koju je vladika podneo međunarodnom sudu nakon martovskog pogroma 2004. g. povukao je Sinod čiji je član i tada bio vladika Amfilohije,
Memorandum o obnovi porušenih svetinja Sinod i Sabor su prihvatili uprkos protivljenja nadležnog arhijereja, i time pristali na to da crkve obnavljaju oni koji su ih porušili;
Dugotrajno podrivanje crkvenog poretka u Eparhiji davanjem podrške i pothranjivanjem nezdravih ambicija sadašnjih najvećih promotera tzv. Nezavisnog Kosova, uzurpatora i odmetnika od duhovnoga oca…
Neviđeno snishođenje patrijarha Irineja (ekumeniste i pacifiste, kako za sebe sam reče) svetskim moćnicima i domaćim političarima, kada je u ime Sinoda primio „obnovljene objekte“;
Ukazivanje gostoprimstva dokazanom srbomrscu i vatrenom zagovorniku bombardovanja Srbije — Bajdenu, uprkos tome da nadležni episkop nije dao blagoslov da on dođe u Dečane;
Neosnovane optužbe, nezapamćen medijski linč i progon vladike Artemija na čiji tron je nezakonito ustoličen „mlad, kooperativan vladika“ – oceubica, Teodosije koji odmah počinje da veoma uspešno sarađuje sa okupatorom i najveće srbske svetinje, zadužbine svetih srbskih vladara, pretvara u turističke objekte koji će promovisati kvazi državu Kosovo i versku toleranciju u njoj…
Sve sile ovoga sveta ustremile su se na našu Srbijicu. Ščepale je čvrsto, stisle… da joj srce otmu, da je unište, dušu da joj razore. Nikada u istoriji čovečanstva takve i tolike sile nisu ustale protiv jednoga naroda. Boli nas. Užasno. Neizdrživo. Ali, najbolniji nam je stisak „braće“ koja prodadoše „veru za večeru“.
Zašto nam se sve ovo događa?
Znamo. Neprocenjivo je naše zemaljsko blago. Bescena je naša sveta Pravoslavna vera. Zemaljsko blago nam svetski kauboji otimaju, a ono što ne mogu odneti, uništavaju. Veru nam otimaju da je pokvare, da je smešaju sa svim jeresima i sektama koje na svetu postoje… da je oskrnave i da je unište.
Jedna „mala četa“ Srba, okupljena oko svoga duhovnoga oca, zaokupljena je borbom za očuvanje Vere Pravoslavne i sva predana tome… zaokupljena je odbranom Kosova i Metohije i srbskoga naroda i nepokolebljivo istrajava na teškom putu punom trnja… U moru neizvesnosti i okeanu beznađa svetli kao luča i okuplja smele i željne Istine.
Srbin će biti primoran, kao u vreme prvih hrišćana, da se moli u katakombama, po domovima zagledan u slavske ikone… Njegove svetinje prestaju da budu Bogoslužbena mesta, postaju turističko-kulturni objekti.
Sveti oci su prorokovali, a mi, čini se, živimo to vreme.
Najtragičnija činjenica je da prve i najznačajnije „kamenčiće“ u mozaik faktičke izdaje Kosova i Metohije ugradila upavo najviša jerarhija SPC – Sinod urušavanjem crkvenog poretka u Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj.
Znamo da su oni koji nisu bili u stanju da vide Nebesa i da Nebesima streme, otpadali od svetosavskog, plodonosnog stabla. Veru su menjali, od vere odstupali, preveravali i u druge se narode utapali…
Zato, potpuno posvećeni Gospodu, molitvama i trudom neprekidnim nastojimo da sačuvamo svest o Nebeskoj Srbiji, o njenom značaju koji se ne može ni sa čim uporediti. Znamo: Kosovo i Metohija su izvor i uvor srbskoga bića. Kolevka i grob.
Gubljenje težnje ka Nebeskoj Srbiji prizemljuje i uzemljuje Srbina, svodi ga na biće lišeno duhovnih oaza. U nizini se teško diše, visinama čovek stremi.
Tako je bilo generacijama. A kako je danas? Da li je Srbija još živa? Da li će uspeti da sa sebe strese smrtonosnu obamrlost i depresiju? Može li podneti tu „realnost“ na koju je primoravaju? Može li izaći iz obruča ćutanja u koji je okovana?
Sadašnjost je suviše surova: Otimaju nam zemlju koja je sva sazdana od srbskih kostiju i srbske krvi, od praha predačkoga! I još nas primoravaju da pristanemo da nestanemo?! Dobrovoljno da nestanemo?! Da ne pružimo nikakav otpor?! Da im pomognemo da nas unište?!
Gospode, milostiv nam budi!
Srbi partijaši i strančari i lažni pastiri nastavalju da rasipaju narodnu energiju, da rasprodaju tekovinu, da otuđuju neotuđivo… i da tvrde da nema drugog rešenja…
Kuda i kako dalje? — pitanje je koje smo bezbroj puta sebi postavili.
Da se Srbin vrati Bogu. I svojim svecima. Da se vrati svojim svetim precima. Da se Srbin okrene sebi. Da se okrene svojoj porodici, svome imanju. Da, kao domaćin posle velike vremenske nepogode, raščisti zgarište, da počne da popravlja, ono što se može popraviti. Da poruši neupotrebljivo i da sagradi novo. Na starim, sigurnim temeljima. Da obnovi blagoslovenu zajednicu svoju sa Bogom. Da sve učini da živi dostojno predaka koji su svoj život u državu i njenu slobodu ugradili.
Da ne dopusti da ga slepi vode, jer „Slepi ako slepoga vodi, oba će u jamu pasti“.
Moramo nastojati da se pokoljenja koja dolaze nas ne postide.
Ne smemo dozvoliti da ponesemo pečat srama i pečat izdaje.
Povratak i istrajavanje na našoj istorijskoj i duhovnoj vertikali je jedini siguran put.
Put časti i spasenja. Put ka Gospodu.
Tim putem nas vodi naš vladika.
Stradanjem svojim za Istinu utvrđuje taj Put.
RAZGOVOR SA VLADIKOM ARTEMIJEM
Želeći da u mozaiku vremena u kome živimo ostavimo trag o jednoj borbi i o jednom stradanju na pravdi Boga, a koji bi mnogi da potru i zatru, da prećute i sakriju, odlučili smo da zamolimo preosvećenog vladiku Raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog u egzilu, g. g. Artemija za razgovor.
Vladika nas je primio u svojom „vladičanskom dvoru“ (o kome su u vreme medijske hajke na vladiku pisale sve novine kao o najraskošnijoj palati) — skromnoj sobi u Bistričkoj sazidanoj na garaži kroz koju se i ulazi. Do sobe se stiže uskim, spiralnim, drvenim stepeništem. Dok ste u podnožju stepenica izgleda vam skoro nemoguće da dođete do vrha. Još jedna konkretna potvrda da je uzak i težak put ka Gospodu kojim vladika Artemije svakodnevno korača.
Susret sa Vladikom koji, kao kameni stub na Gazimestanu stameno stoji, trpi udare vetra i oluja, ali stoji i odstojava na putu kojim ga Gospod vodi, uvek je poseban doživljaj. Proteran iz svoje eparhije, bez suda osuđen, medijski oblaćen, vladika životom svojim svedoči da jedino Istina, i po cenu progona i stradanja, za njega nema alternativu…
Vlastimajući su u Briselu potpisali ultimatum. Ubeđuju nas da je to sporazum.
Ukidaju sopstvenu državu, odriču se srca Srbije, ne pitajući nikoga i ne slušajući glas naroda. „Prodadoše braća braću“, reče gospodin Dragomir Antonić.
Očajan narod sa okupiranog i otetog Kosova i Metohije, kao poslednju slamku spasa video je mogućnost da svoje neslaganje izrazi protestom u Beogradu.
Ovaj događaj koji je trebalo da probudi uspavane, da opomene, da bude vapaj koji se iz dubine ranjene duše izvija do Neba, da ga Gospod čuje, SPC nije podržala zvanično. Izjave koje dolaze iz SPC često su neusklađene, u suprotnosti jedna sa drugom. Tako se dogodilo da se na bini pojave i govore vladike Amfilohije i Atanasije. Naizgled iznenada, nenajavljeno, ali za one koji život u SPC prate kao i politička dešavanja, nije neočekivano.
Svi mediji koji, uzgred budi rečeno, nisu srbski, već tuđinski, maksimalnu pažnju su posvetili istupima i ispadima pomenutih crkvenih velikodostojnika.
Skup je organizovan pod sloganom „Ostajemo u Srbiji“. Pitali smo vladiku šta kaže na sve ovo.
„Skup je organizovan povodom takozvanog Briselskog sporazuma. To nije sporazum. To je ultimatum. Njihova pojava i njihovi govori tamo su to potpuno bacili u zapećak. Jer, za sve medije, oni su bili tema, a ne „sporazum“ iz Brisela. To je odgovaralo i ovima na vlasti. Tako da ispada, ne tvrdim, ali ispada, kao da je to po nekom dogovoru bilo, da se upravo skrene pažnja sa glavne teme, Srba sa Kosova koji su želeli, i neki su i kazali, Ristić iz Zubinog Potoka i Mihajlović sa Brezovice. Oni su, ljudi, rekli šta treba reći. Ali, na njihove reči i izjave, mediji ni jedno slovo nisu upotrebili. Svu težinu su bacili na, navodno, ispade ove dvojice. Da li su to bili ispadi ili njihovo ispovedanje, to je drugo pitanje, ali u svakom slučaju, miting je taj PROPAO, jer cilj protesta nije došao do izražaja, nije došlo u medije ono radi čega je bio sazvan. Posle održanog tog skupa, niko nije mogao da zaključi zašto je taj skup održan. Kao da je održavan zato da bi se oni malo izrugali sa ovima na vlasti… i tako dalje.“
Ne mogu, a da se ne setim vremena kada ste još bili u Gračanici. Nije bilo praznika, a da bar jedan od dvojice kasnijih administratora nije tu. To bi, naravno, bilo u redu da se nije stalno sticao utisak da su ova dvojica vladika zapustili svoje eparhije, a da se vrlo „revnosno staraju“ oko Vaše.
Kosovo pripada svima nama, niko ni jednog trenutka i ne pokušava da im ospori da o Kosovu brinu, ali mnogo puta sam čula komentare da bi za Srbe u Crnoj Gori i Hercegovini bilo mnogo bolje da njihove vladike više misionare po svojim eparhijama, nego što misionare po Africi i Južnoj Americi, pokušavajući da privedu neke druge narode Pravoslavlju dok njihovo stado luta i osipa se… I za Srbe na Kosovu i Metohiji bi to bilo bolje… danas bi bilo mnogo više onih koji bi ustali u njihovu odbranu.
„Kosovo i Metohija pripadaju svima nama. To nikad niko nije ni pokuašo da ospori. Ali, kad tvoja kuća gori, ne ideš da spasavaš komšijinu kuću.“
Da su, bar spašavali… ne bi danas srbske svetinje (Patrijaršija, Dečani, Gračanica…) služile za promociju kvazi države proglašene na najznačajnijem delu Srbije. Ne bi sada one postale turističi objekti…
Njihov miljenik, oceubica, sa Jahjagom promoviše nezavisno Kosovo i svoju spremnost da zarad malo zemaljske „počasti“ žrtvuje sveto Kosovo…
Preosvećeni vladiko, kako da opstanemo na Kosovu, sa Kosovom? Ta nam je Vaša pouka i poruka veoma potrebna.
„Ovo je najteži period u našoj istoriji. Jer, Srbi su ostajali u svoje vreme bez svoje države, bez svoje administracije, bez svih ustanova sasvim, ali je ostajala svest da su u okupaciji, pod okupacijom. A, kad je jedan narod okupiran, onda se trudi da preživi okupaciju, što znači: da se saobrazi zakonima koje je postavio okupator, sem kad je vera u pitanju. Onda se nisu pokoravali, nego su ispovadali svoju veru i stradali mnogi, ali nosili su svoje stradanje. Ovoga puta nije taj osećaj kod naroda, okupacija, nego izdaja. I to izdaja od svoje rođene države, majke Srbije, odnosno njenih predstavnika i vođa. A da taj osećaj pojačava ta nezainteresovanost šireg sloja naroda srbskoga. Posle onog velikog mitinga 2008. g. ništa se nije značajno dogodilo. Ni sa pregovorima Borka Stevanovića, niti sa ovima što su posle uradili… niti sa ovim što sada rade, niti sa ovim što se juče, navodno dogovorilo. Zapravo, prihvatilo se sve ono što su drugi izdiktirali. To je ultimatum. Nije sporazum. Dogovori, dogovori, sporazum… koješta. Sada je teško narodu da nađe odgovor i način šta tu da radi i kako. Ja sam pre par dana razgovarao sa našim predsednikom ‘Srba na okup!’ Draganom Velićem. Ja sam rekao da bi bilo neophodno da, pošto Srbija nije nikad objavila niti ikada rekla zvanično da je deo teritorije Srbije okupiran, to treba da kažu predstavnici Srba sa severa Kosova. Ali, zvanično. Znači, ta skupština njihova, ili odbornici koji su i do sada učestvovali u tim razgovorima i u toj borbi, da oni proglase okupaciju, ne samo severnog dela, nego celog Kosova i Metohije. Jer, sada pripremaju neke izbore za severni deo Kosova, gde će biti sve po zakonima Prištine, i uz kumovanje međunarodne zajednice. Kad je okupacija, onda nema izbora. Jer, na tim izborima će biti protureni ljudi, oni koji će sve zahteve okupatora podržati, aminovati. Dakle, to je, po meni, za sada, jedini način na koji može još da odgovore. A onda, ostaje trpljenje i svedočenje. Stradanje sigurno. Dokle? Dok nas ima tamo.“
Od srbskog nacionalnog bića stalno otkidaju deo po deo i pretapaju ga u druge narode. Prosto se bojimo da ćemo nestati.
„Posle prihvaćenog ultimatuma Srbi na Kosovu i Metohiji zvanično neće biti Srbi. Deca koja tamo budu rođena posle ovoga, biće zavođena u knjige prištinske administracije, takozvanog Kosova, kao Kosovari, ne kao Srbi. Na diplomama biće pečat Kosova republike, na svim mogućim drugim dokumentima. Znači, potpuno prestaju biti Srbi i građani Srbije.“
Kako je to moguće? Kako nam se to dogodilo? Za samo 100 godina od oslobođenja Stare Srbije, do novog porobljavanja i od onog uzleta patriotizma do ovog sunovrata?
„Sve je to po nekom dalekosežnom planu tih velikih međunarodnih sila: Engleske, Amerike, Nemačke i Francuske itd… Jer, stvaranje Prve Jugoslavije, ja imam informaciju, da to nije bila želja ni tadašnjega regenta Aleksandra, ni kralja Petra, nego da je bio pritisak masonerije sigurno, da bi, verovatno, kroz stvaranje zajedničke države, bili amnestirani zločinci koji su bili na strani neprijatelja, na strani Austrije i Nemačke, kao na primer Hrvati.
Druga Jugoslavija, isto tako, je nastavak one koja je bila ukinuta okupacijom 1941. godine. Podveli su je sa Titom u takozvane nesvrstane, i onda je komunizam činio svoje, i pripremao se još od osnivanja i raspad Jugoslavije. Srbija je oblaćena, navodno nekim velikosrpskm hegemonizmom, velikosrpstvom i tako dalje. I onda je trebalo to na svaki način ograničiti, uništiti, sprečiti. Prosto je teško reći koja Srbija za njih ne bi bila velika. Koja bi za njih bila normalna? Da li je to beogradski pašaluk, ili samo krug dvojke u Beogradu? Dakle, i stvaranje prve Jugoslavije i druge, i razbijanje je stvar zapadnih sila. Na žalost, uvek uz pristanak srpskih vlasti. Onda je bila situacija teška, kralj je pristao na to. Posle Drugog svetskog rata niko nas nije pitao, to je u Jajcu sređeno… Sada, razbijanje isto tako, uz saglasnost nekoliko njih, a naročito ovo od 1999. g. do danas. To je čista izdaja“.
Dubljom analizom postupaka i izjava, može se doći do zaključka da se veoma dugo i studiozno pripremao Vaš progon. O tome ima mnogih svedočenja, a o tome govore i depeše Vikiliksa.
Kroz istoriju je mnogo puta svetovna vlast pokušavala da se nametne i Crkvi i da njome zagospodari. Da utiče na odluke…
Ako pokušamo da povučemo paralelu između ponašanja vrha Srpske Pravoslavne Crkve i vlasti u vreme Konkordata i danas, videćemo zastrašujući pad onih koji bi trebalo da čvrsto stoje na bedemima vere i nacije i da ne dozvole izdaju…
Umesto poslušnosti Bogu i narodu, umesto borbe za najviše nacionalne ciljeve, SPC se upodobila svetovnoj vlasti… Zapravo, dopustila ovoj da je vodi. Zar nije rečeno „Slepi su vođi slepima; a slepi ako slepog vodi, oba će u jamu pasti.“
Sveti Vladika Nikolaj je prorokovao: „Oni koji vode narod, ne vode ga, nego ga zavode. Zavađaju narod zarad svoje koristi. Od njihove galame, mudrac ne dolazi do reči. Ne uče narod istini, nego ga hrane lažju, zastrašuju narod novim nepravdama“.
„Sve ono što je rađeno, rađeno je sa znanjem Vatikana. U dogovoru sa njima i interesu njihovom, jer i Vatikan spada u te zapadne sile koje sigurno imaju, i imale su pretenzije na ove krajeve. Sigurno da je, još kako, u pitanju i borba protiv pravoslavlja. Za katolike mi smo bili i ostali šizmatici, a sad ovo ljubakanje sa njima, i približavanje u interesu čega, globalizacije? Može, na sve će oni pristati: mi ćemo vama sve ostaviti što imate: nećemo dirati ni vaše hramove, ni vaše brade, ni vaše odežde, ni vaše pojanje, ni vaše bogosluženje, sve to nekš ostane nepromenjeno, samo, priznajte papu“.
Duhovno pustošenje srbskih krajeva počinje unijaćenjem, a završava se pokatoličavanjem. To je vidljivo u zapadnim srbskim zemljama. Ma koliko da se nastoji da se to sakrije, Istina nađe svoj put. O tome su Srpske novine u broju 672 objavile intervju sa Nikolom N. Živkovićem pod naslovom „Istorijski i propagandni narodi“.
U intervjuu vladike Amfilohija Radio-televiziji Republike Srpske od 16. 05. 2013. g. on je, između ostalog, rekao da su naša vera i katolička iste, samo da se razlikujemo od muslimana…
„On je slično govorio i u Pećkoj Patrijaršiji kada je rekao na međureligijskom skupu gde je on bez pitanja nas bio, pa je govorio o pomirenju, ‘večna sabraća’ Šiptari i mi?!… Na Kosovu je isto to radio… to je ta tendencija globalizacije, gde se teži stvaranju jedne svetske države, svetske uprave i svetske religije. Onda će biti sve smućkano, a na čelu će biti, ipak, papa. I oni će na to pristati. Njega niko ne ugrožava. Čak ni Carigradski Patrijarh koji se zadovoljava da bude drugi.
Znate u čemu je suština globalizma? Da svi narodi popljuju i pogaze sve svoje svetinje. Zato i nama poručuje gospodin Hočevar: ‘ne možete vi u Evropu sa Svetim Savom’. Znači, moramo se i njega odreći. I posle eventualnog dobijanja ovog datuma, ko zna šta će nam ispostaviti, kakve sve račune na koje će naši pristajti samo da se ‘krunišu’, da su oni uveli Srbiju u Evropu. A u šta nas vode? U propast!
Dakle, kada svi pogaze sve svoje nacionalne i verske svetinje, onda će biti jedno, onda će biti objedinjeni svi. To znači poništavanje nacionalnog identiteta. I to potpuno.“
Koji je smisao svega toga?
„Priprema prostora za antihrista. To je svrha. Jedna svetska država na čelu koje treba da bude ustoličen antihrist, ‘oće li to biti papa ili neko drugi…
I jedna religija. Onda, neće biti više tih verskih ratova, sukoba i tako dalje… Važno je verovati u Boga. Kojeg Boga, nije važno. I kako verovati, ni to nije važno.
Nigde u Pravoslavlju ne postoji takvo gledanje. Ali, oni koji nas predstavljaju, to nameću. Carigradski se nameće kao duhovni vođa svih pravoslavnih. A naši ga priznaju za takvoga?! Čak mu niko ne oponira. A to je njegova težnja. Kada on sutra prizna papu, reći će, celo Pravoslavlje je sjedinjeno. Niko neće ni vas, pa ni Artemija, da pita da li pristaje na to. Onda, šta nama ostaje? Ovo što već sada imamo. Pustinje, katakombe, pećine. To nam ostaje. Da bi sačuvali svoju veru i svoju dušu“.
Kako vaspitavati decu? U laži ili istini?
„Samo u istini“.
Čim čovek kaže istinu odmah ga proglase nacistom, nacionalistom…
„Ako, ako. Biti spreman na stradanje. Bez spremnosti na stradanje nema ispovedanja vere“.
Sem roditeljskog vaspitanja postoji i vaspitanje od strane države.
„Jednostavno, zašto mora da ide u školu državnu, gde će učiti sve suprotno? Neće ići u školu. Učiće ga roditelji koji znaju. Teško će biti sigurno, ali nemamo drugog izlaza“.
Pošto je očigledno da ovaj takozvani Briselski sporazum oni guraju po svaku cenu, kakva je Vaša procena, šta će biti sa našim narodom na Kosovu i Metohiji? Da li će ostati ili napustiti Kosovo i Metohiju?
„Biće i jednih i drugih. Biće onih koji su spremni da napuste, čak iz protesta protiv ‘sporazuma’, a biće i onih koji će da ostanu da bi svojim prisustvom svedočili da je to srpsko“.
Ne mogu da se otmem utisku da su svetski moćnici učinili sve što su mogli da Vas, preosvećeni vladiko, proteraju sa Kosova i Metohije. Da vas proterali, da bi sad lakše sprovodili sve što hoće. Ne verujemo da bi danas sve bilo ovako, da ste Vi danas na Kosovu i Metohiji.
„To Bog zna. Teško je i nije mudro reći da bih ja spasao Kosovo. Ali, sigurno je da bi imali drugi stav. Međutim, zameram što je u pripremi ovog što danas imamo, učestvovala maksimalno i Srpska Pravoslavna Crkva. I Memorandumom, i odlukom za povlačenje tužbe, i sve ostalo, na kraju sa tim zahtevom koji je bio za progon vladike Artemija. Sve što su im tražili, to su uradili. Zato sada ovaj plač patrijarha i ove dvojice na mitingu nad Kosovom, po meni nisu iskreni. Jer, oni su mnogo doprineli tome? Sve! Na sve su pristali! Najpre crkva, pa onda država. To je tragedija naša“.
Tokom celog našeg razgovora, misli mi se uporno vraćaju na vreme potpisivanja Memoranduma o obnovi naših porušenih i spaljenih svetinja, povlačenja potpisa, podizanja tužbe, povlačenja tužbe i sve do Vašeg progona sa Kosova i Metohije… Kako je moguće da sve vladike prihvate takav postupak prema Vama?
„Nisu sve vladike bile za moje proterivanje sa Kosova. Nisu svi bili. Ali je porazno to, evo tri godine, samo ćutanje. I posle svih izjava koje je dao i patrijarh Irinej, i Bulović i Amfilohije povodom ekumenizma, papizma i sl. niko nigde ni jedne reči protivljenja njima nije imao, izražavanja svoga mišljenja. Nikakve reakcije nije bilo. To je Domanovićevo ‘Mrtvo more’. Uhvatila žabokrečina odozgo i da se ni jedan klobuk ne pojavi“.
Šta će biti sa svetinjama, na primer sa Pećkom patrijaršijom?
„Biće pretvorene u turističke objekte. Možda će Patrijaršiju pretvoriti i u džamiju u svoje vreme, kao što su učinili sa Svetom Sofijom u Carigradu. Čujem da Svetu Sofiju ponovo vraćaju u džamiju“.
Ali, svaka sila za vreme biva…
„Sigurno, to je deo utehe. Da je ova vlast samo jednu reč kazala: okupacija, bilo bi drugačije. Trpi se, ali se i bori za oslobođenje. Danas nema te borbe. Nema spremnosti za tu borbu za oslobođenje i naroda i teritorije, nego se žrtvuje ono što se potpiše i mirno dade. To je problem… Ono što ti neko otme, znaš da je oteto i to je tvoje. Ono što si poklonio nekome, više nemaš prava na to…“
Šta bi se dogodilo kada bi Srbi preko Drine pokušali da se ujedine u jednu državu? Nemaju podršku ni od koga. Zašto je to tako?
„Pogaženi su svi principi međunarodnog prava. Ne poštuje se ni Povelja Ujedinjenih nacija.
Iza svega stoji Zapad. A naši pristaju. Meni je najviše krivo što su postavili takav cilj: Evropa nema alternativu! I sada, Evropa je jedini cilj kome treba da težimo, i za dostizanje toga cilja sve ćemo da žrtvujemo. To ne treba! To je izdaja!“
Na kraju razgovora pitali smo vladiku da li Srbski narod već stiže Kneževa kletva. Dok izgovaram Kneževe reči osećam kao da su one te lestve čvrsto svezane za Nebo kome se sveti Knez privoleo.
„Ko je Srbin i srbskoga roda,
I od srbske krvi i kolena,
A ne doš‘o u boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga,
Od srca mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bjela,
Rđom kapo dok mu je kolena.“
„Ja mislim da će nas Kneževa kletva tek stići… Ne branimo Kosovo, nego ga izdajemo. Posle toga će doći ispunjenje kletve.“
Vladikine reči su nas uplašile.
U pamet se, braćo Srbi i sestre Srbkinje! Ako već nije kasno…
Gorica Trkulja
Maj, 2013. g.
Objavljeno u „Pravoslavnom Glasu“ | Bratstvo Svetog kralja Milutuna
