U međuvremenu je stigla i velika svetska ekonomska kriza i Vatikan je očito zaključio da postoji potreba za novim pristupom onima koji su postali neosetljivi na veru iz raznih razloga
Vatikan je donekle revidirao svoj stav o Karlu Marksu, prošle godine tu blagodet su dobili Galileo Galilej, početkom ove godine čarls Darvin. Takođe i pisac Oskar Vajld, a još pre toga Fidel Kastro, koji je tokom prve tri decenije na vlasti zaveo oštre mere protiv crkve na Kubi.
Kada sam bio mladić, otac me je učio da budem dobar katolik i da zbog toga moram da odem u crkvu da se ispovedim ako mi se ikada jave neke nedozvoljene misli o nekoj devojci. To isto veče odjurio sam da ispovedim svoj greh. I sledeće večeri, i sledeće. Posle nedelju dana zaključio sam da religija nije za mene.
Ipak, papa Jovan Pavle Drugi mu je sve to velikodušno oprostio i u januaru 1998. posetio Kubu. Ko će biti sledeći kome će Vatikan oprostiti posle Kastra, Marksa, Galileja i Darvina? I zašto to Rimokatolička crkva upravo sada čini? Ekonomska kriza?
Moglo bi se reći da je sve počelo u Poljskoj u vreme posete Karola Vojtile u svojstvu pape Jovana Pavla Drugog 1979. godine kad je masama uputio jasnu poruku: Oslobodite se straha, to je jedino oružje koje režim može da upotrebi protiv vas. Znamo šta je posle bilo u Poljskoj. Šta god mislili o papi Jovanu Pavlu Drugom on je 1978, dok je još bio krakovski nadbiskup, predvideo velike promene u Evropi, prognozirajući skori slom marksizma. Sledeće godine je posetio pravoslavnog patrijarha u Istanbulu noseći mu poruku: krah komunizma je blizu, budite spremni da popunite vakuum. Nekoliko meseci kasnije na papu je izvršen atentat na Trgu svetog Petra u Rimu.
Vatikanu je bilo potrebno vreme da se prilagodi promenama u Srednjoj i Istočnoj Evropi posle rušenja Berlinskog zida. Sukob sa komunizmom dostigao je još jednom vrhunac kada je vatikanska verska kongregacija izdala instrukcije potpisane od tadašnjeg kardinala Racingera, a sadašnjeg pape Benedikta Šesnaestog, u kojima se komunistička vladavina označavala kao sramota našeg vremena i kao obmana. Vatikan je ipak bio zabrinut da se religija na Zapadu raspada, pa i nije bilo nekog javnog trijumfalizma Rimokatoličke crkve zbog propasti komunizma. Osim toga i papa Vojtila i Mihail Gorbačov vrlo dobro su se slagali, pa i razumeli.
Papa Jovan Pavle Drugi tada je govorio o raširenom egoizmu, hedonizmu, rasizmu i materijalizmu u zapadnim društvima i izrazio strahovanje da će pridošlice sa Istoka, posle pada Berlinskog zida, biti duboko razočarane veteranima slobode i demokratije na Zapadu. U periodu posle kraha komunizma papa se usredsredio na pojave koje smatra krajnostima kapitalizma, za koji su karakteristični razuzdani materijalizam i nepoštovanje najslabijih članova društva, siromašnih, dece i emigranata. U međuvremenu, katolička vera je oslabljena delovanjem raznih sekularnih i verskih snaga, od krajnosti kapitalizma do pojačanog uticaja islama.
Papa Jovan Pavle Drugi je svoju geopolitičku viziju budućnosti hrišćanstva temeljio na ambicijama i dvosmislenosti triptiha identitet – vidljivost–zajedništvo. Skupovi katoličke omladine bili su u njegovo vreme prava apoteoza te trostruke ambicije vojtilovskog režima i njegove mondijalističke strategije. Baš u to vreme i počinju vatikanska razmišljanja o bespućima ekumenskog dijaloga, uznemirenost vezana za centralizovanu praksu, za blokiranje nekih disciplinarnih i doktrinarnih pitanja. Rimokatolička crkva se našla pred dilemom kako da odgovori na trostruko rasulo: razuma, morala i vere. Postavilo se pitanje da li je ovaj potvrđeni katolicizam u stanju da odgovori na pitanja jednog pluralističkog društva, kao i hrišćanstva koje se neprestano menja, unutar dalekih i novonastalih kultura ili u bliskim i sekularizovanim društvima koja bolno nastoje da postignu kompromis sa savremenošću.
U međuvremenu je stigla i velika svetska ekonomska kriza i Vatikan je očito zaključio da postoji potreba za novim pristupom onima koji su postali neosetljivi na veru iz raznih razloga. Sadašnji papa Benedikt Šesnaesti tako je i napisao u svojoj najnovijoj enciklici da je globalni kapitalizam na stranputici.
Što se tiče Srbije i Srpske pravoslavne crkve, pretpostavljam da se najnoviji potezi Vatikana pažljivo proučavaju. Moglo bi se iz svega toga ponešto i naučiti. Iako je SPC sada verovatno zauzeta unutrašnjim stvarima, doći će trenutak aktuelizacije pitanja posete poglavara Vatikana Srbiji. Jer, Vatikan nije priznao nezavisno Kosovo, Vatikan ima ogroman uticaj u svetu. Konačno, ako je kardinal Bozanić mogao da ode u Jasenovac, verovatno će to moći da učini i Sveti otac.
