MASAKR VOJNIKA U TUZLI 14 GODINA BEZ KAZNE
IZGINULI PO NAREđENJU
• Više od 200 regruta iz kasarne „Husinska buna “ mučki ubijeno prilikom povlačenja u Srbiju • Rodbina još traga za njihovim kostima
– Ko od vojnika opali metak lično ću ga streljati – naredio je svojim vojnicima, 15. maja 1992. godine, tada potpukovnik Mile Dubajić, komadant tuzlanske kasarne „Husinska buna“. Gotovo trećina ih je izginula poštujući naređenje komandanta i verujući obećanjima gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića i komandanta Teritorijalne odbrane Envera Delibegovića da će vojnicima JNA biti obezbeđen siguran izlazak i povlačenje ka Majevici-Ugljeviku-Bijeljini-Srbiji.
Dok porodice 200 mučki ubijenih vojnika i danas tragaju za njihovim kostima, vera i nada u pravdu lagano blede.
Napad iz bolnice
Putem kojim je trebalo da prođu pripadnici JNA postavljana su mitraljeska gnezda, „beretke“ su se pripremale za krvavi pir, a jedan od najznačajnijih položaja bila je bolnica „Gradina“. S prozora bolnice pucano je na vojsku koja je napuštala kasarnu. Pored ove bolnice, udaljenje stotinak metara od kasarne „Husinska buna“, „zelene beretke“ su, takođe, bile stacionirane i u bolnici za plućne bolesti „Slavinovići“. Prema svedočenju medicinskog osoblja srpske nacionalnosti, „beretke“ su ispraznile treći sprat bolnice „Slavinovići“ i iz nje dejstvovali tokom dobro isplaniranog i pripremljenog masakra nad regrutima JNA.
– U živici pored groblja Trnovac u Tuzli, pre 7 godina, eshumirani su ostaci nagorelih kostiju za koje je DNK analizom utvrđeno da su mogle pripadati više od 30 osoba. Među njima su pronađeni i ostaci butne kosti mog brata Cvijetina Vujanovića. Eto, to sam sahranio od njega u zajedničkoj Spomen-kosturnici na groblju Pučile u Bijeljini – priča Miodrag Vujanović, predstavnik porodica ubijenih u tuzlanskoj koloni. Cvijetin Vujanović izgoreo je u „pincgaueru“ sa jasnim oznakama Crvenog krsta, a zajedno sa njim poginuo je i vozač Miroslav Lopatko, golobradi vojnik rodom iz Srbije, koji je bio na redovnom služenju vojnog roka.
– Gostujući, pre petnaestak dana, na bijeljinskoj TV BN Selim Bešlagić je tvrdio da je broj poginulih 46 i da su svi dostojanstveno sahranjeni na tuzlanskom groblju. Besramno laže, dabogda i njega onako sahranili! Postoje očevici, svedoci koji su videli kako su izgorela tela kupili lopatama, a onda konjskim kolima prebacivali na smetlište. Samo manji broj ubijenih zakopan je u jami koja je iskopana bagerom pored groblja Trnovac. Tako se ni životinje ne sahranjuju! – ogorčen je Vujanović.
Porodice poginulih sačinile su spisak od 95 stradalih, koji nije konačan jer su neke od porodica stradalih emigrirale i nisu prijavile njihov nestanak, neki od stradalih su bili samci, a deo porodica s Ozrena i iz Zenice u potpunosti je likvidiran.
Tačan broj vojnika koji je 15. maja 1992. godine trebalo da napusti kasarnu „Husinska buna“ u Tuzli nemoguće je utvrditi, a prema slobodnoj proceni preživelih bilo ih je oko 680.
Grob do groba
Na pravoslavnom groblju u selu Crno Blato, desetak kilometara od Tuzle, sahranjeni su četvorica đurića stradalih u tuzlanskoj koloni. Do Marka đurića (1936), počivaju njegovi sinovi Zoran (1961) i Milenko (1963) , i bratanac Živko (1968).
– Rok za povlačenje JNA iz BiH bio je 19. maj, pa se vojska povlačila prema kasarnama najbližim granici sa Srbijom. Svaku noć su pristizali novi vojnici iz svih krajeva, da ih je prosto bilo nemoguće evidentirati – objašnjava Slavko Novaković, koji je radio na obezbeđenju tuzlanske kasarne.
Iako su danima posmatrali ukopavanje „zelenih beretki“ oko kasarne nadali su se da će biti ispoštovan dogovor komandanta Mileta Dubajića sa gradonačelnikom Tuzle Selimom Bešlagićem, komandantom Teritorijalne odbrane Enverom Delibegovićem, bivšim načelnikom DB Tuzle Mehmedom Bajrićem i radnikom Ministarstva odbrane Muhamedom Žilićem (poslanik SDA u parlamentu BiH), i da će JNA napustiti kasarnu 15. maja u 14.00 časova, evakuišući se u pravcu Skojevska ulica-Brčanska malta-Požarnica-Ugljevik-Bijeljina-SR Jugoslavija.
Radojica Ilić, vojnik po ugovoru, jedan je od onih koji je uspeo da preživi masakr kao invalid druge kategorije.
– Pet dana pre evakuacije počele su ekscesne situacije oko kasarne. „Beretke“ su se ukopavale iznad kasarne, pucale su i provocirale. Gledali smo ih kako koriste bolnicu „Gradina“ u blizini naše kasarne. Nekoliko dana pred izlazak razgovarali smo sa komandantom i njegovim zamenikom, Miletom Dubajićem i Veljkom Brajićem, koji su nas uveravali da imamo garancije za bezbedan izlazak. I tog dana Bešlagić je Dubajiću garantovao bezbednu evakuaciju, mada nam nije dozvoljen izlazak u željenom pravcu ka Ozrenu i Doboju – svedoči Ilić.
Kolona od približno 150 vozila natovarenih materijalno-tehničkim sredstvima i oko 680 vojnika u dogovoreno vreme bila je spremna za polazak. Ilić se nalazio na čelu kolone, u trećoj pragi, pokvarenoj i prekrivenoj. Kilometar od kasarne, na raskrsnici Skojevske ulice (današnja Ulica Armije BiH) i Brčanske malte dočekala su ih dvojica pripadnika „zelenih beretki“ sa puškomitraljezima naredivši im da se vrate nazad.
– Nisu bili spremni za napad, trebalo im je još vremena da se organizuju, pa su nas vratili – jednoglasni su preživeli iz tuzlanske kolone.
– U povratku smo sreli komandanta kasarne Dubajića koji nam je zakazao sastanak u 18.00 časova, na kojem ćemo dobiti instrukcije. Već je nastao haos. Počeli su pucati s brda po vojsci i kasarni. Od povratka u kasarnu, pa sve do 18.00 časova, gledali smo autobuse pune pripadnika „zelenih beretki“ kako dolaze iz pravca sela Crno Blato i idu ka Brčanskoj malti. Bili smo svesni šta nas čeka – svedoči Slavko Novaković koji je nekoliko sati kasnije tog istog dana ostao bez desnog oka, leve noge i izrešetanih bubrega.
TV PRENOS ZLOčINA
• Na nenaoružane vojnike pucali iz podruma solitera, stanova, specijalno urađenih vozila, šume, a sve to prenosila televizija „FS-3“
Nakon što je kolona JNA sa Brčanske malte vraćena u kasarnu „Husinska buna“, paravojska SDA – „zelene beretke“ i muslimanska policija ubrzano su nastavili pripremu masakra. U 18 časova u kasarni je održan novi sastanak komande tuzlanske brigade i komandanta Teritorijalne odbrane Envera Delibegovića.O detaljima dogovora priča tadašnji bezbednjak Slavko Novaković:
– Prisustvovao sam sastanku komandanta Dubajića sa tadašnjim načelnikom tuzlanske TO Enverom Delibegovićem gde je dogovoreno naše povlačenje u pravcu Brčanska malta – Požarnica – Ugljevik – Bijeljina – SR Jugoslavija. S obzirom na to da smo videli šta se sprema izrazili smo bojazan i sumnju u bezbedno napuštanje kasarne, na šta je Delibegović energično reagovao i rekao da će on ići na čelu kolone zajedno sa komandantom Miletom Dubajićem. Tražio sam da njih dvojica idu u sredini kolone kako bi mi bili koliko- toliko zaštićeni, ali je usledilo Dubajićevo naređenje: „Mali i ostali, od vozila do vozila, obavestite da je kretanje u 18.50 časova u napred navedenom pravcu. Mi ničim ne smemo izazvati policiju i teritorijalce, a na čelu kolone nalazićemo se ja i Delibegović“.
Oslobođen naredbodavac
U momentu dok je 200 vojnika JNA gorelo kao buktinja, prvih 7-8 vozila, na čelu sa komandantom kasarne „Husinska buna“ Miletom Dubajićem i komandantom TO Enverom Delibegovićem, stiglo je u Požarnicu. Odatle je Dubajićev vozač vratio Delibegovića u Tuzlu.
Kada su prva vojna vozila na Brčanskoj malti skrenula levo ka Požarnici, prema svedočenju preživelih vojnika, po koloni je otvorena vatra sa svih strana i iz svih vrsta oružja.
– Pucali su iz podruma solitera, iz stanova, sa punktova koje su postavili, iz specijalno urađenih vozila, iz šume. Kolona je bukvalno gorela. Vozili smo zapaljivi materijal, mine, granate, pa su se kamioni pretvarali u buktinje u kojima su goreli vojnici – priseća se Novaković, koji se posle 61 dana probudio na VMA u Beogradu, bez oka i noge, teško oštećenih bubrega.
Tuzlanska televizija „FS-3“ direktno je prenosila ceo tok maskra vojnika, a reporter s lica mesta bio je Salih Brkić.
Dokazi
Centar Javne bezbednosti Bijeljina podneo je Tužilaštvu BiH, 18. jula 2005. godine, dopunu Izveštaja krivičnog predmeta „Tuzlanska kolona“. Pored već osumnjičenih devet lica prijavljeno ih je još 27 od kojih za 7 lica postoji sumnja da su odgovorni za genocid, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika. Prijavljena su i tri lica zaposlena u bolnici ‘Gradina’ zbog sumnje da su kršila pravila međunarodnog humanitarnog prava i pravila medicinske etike prema ranjenicima, ratnim zarobljenicima i bolesnicima – civilima srpske nacionalnosti.
Izvještaj je sačinjen na 67 stranica i 116 izjava svedoka. U predmetu je dostavljeno 1.079 stranica dokaznog materijala.
Nenaoružanim vojnicima nije bilo spasa. Poštovali su dogovor, pa u njihovim puškama nije bilo municije. Tela su im se pretvarala u buktinje.
– Teže su mi rane u duši od ovih fizičkih. Gazili smo po deci, vojnicima koji su došli iz Niša, Kragujevca, Pirota, Prištine da odsluže dug otadžbini. Padali su po ulici kao snoplje, a mi smo ih gazili. Svako ko je pokušao pomoći nekom od njih i sam je stradao ili je ranjen. Pokušao sam pomoći dečaku koji je ležao pored kamiona, ali sam pogođen u stomak, obe ruke i nogu. Vojnik do mene povukao me nazad u kamion, a naša sreća je bila što vozač nije pogođen – priseća se Radojica Ilić jednog od najstravičnijih zločina u BiH.
Dugih 14 godina porodice nastradalih i preživelih iz tuzlanske kolone nadaju se bar početku suđenja za ovaj zločin. Umesto očekivane pravde, suočeni su sa prebacivanjem predmeta od suda do suda, dok Tuzla praznuje 15. maj kao dan oslobođenja.
Predmet „Tuzlanska kolona“ formiran je u Vojnom tužilaštvu u Beogradu. Skupljena je obimna dokumentacija i veliki broj izjava na osnovu kojih je, marta 1995. godine, podneta krivična prijava i raspisana poternica protiv 59 naredbodavaca i izvršilaca masakra. četiri godine kasnije optužnica je predata Tribunalu u Hagu, odakle je nakon 6 godina vraćena Okružnom tužilaštvu u Bijeljini. Haški tribunal dao je saglasnost za podizanje optužnica protiv četiri osobe bošnjačke nacionalnosti, osumnjičene da su 15. maja 1992. godine počinile ratni zločin u Tuzli.
Predmetom se 2005.godine bavilo i Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu.
– Rezultati istrage do sada pokazuju da se ono što zna javnost, doduše, u manjem obimu, zaista i dogodilo. Mučenje se svodilo na nečovečno postupanje prema zarobljenicima. Sekli su im pojedine delove tela, ispaljivali maneverske metke u anuse, tako da su umirali u velikim mukama – saopšteno je tada iz Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu i potvrđeno da je u koloni je poginulo oko 200 starešina i vojnika, dok je 140 zarobljeno i na najsuroviji način mučeno. Samo mesec dana nakon ovog saopštenja beogradsko Tužilaštvo je najavilo da će „predmet će biti procesuiran u BiH, jer se rat tamo dogodio i tamo su eventualni počinioci“.
U bijeljinskom Okružnom tužilaštvu trebali su biti saslušani nekadašnji komandant tuzlanske TO Enver Delibegović, njegov saradnik Faruk Prcić, bivši policijski komandant Mehmed Bajrić i komandant paravojne jedinice Muhamed Brkić, za koje je Haški tribunal dao zeleno svetlo za nastavak istrage i podizanje optužnice. NJihovo saslušanje je odloženo jer je zatraženo zvanično mišljenje Tužilaštva BiH. Predmet je, 25. januara 2005. godine, iz Okružnog tužilaštva u Bijeljini prosleđen Tužilaštvu BiH, tužiocu Mirsadu Striki.
Porodice stradalih u Tuzlanskoj koloni veruju da ovaj predmet još uvek stoji u nekoj fioci Tužilaštva BiH, kao i mnogi drugi predmeti o zločinima nad srpskim stanovništvom.
