Matica treba da animira glasače iz dijaspore
Povodom predstojećih predsedničkih izbora u Srbiji kao i o nekim drugim trenutno aktuelnim pitanjima, vezanim za maticu i dijasporu, razgovarali smo sa gospodinom Nikolom Janićem inicijatorom i koordinatorom Ujedinjene srpske dijaspore Evrope, predsednikom Srpskog Saveza Švedske i izdavačem časopisa Srba u rasejanju „Koreni“.
Predizborna predsednička kampanja je u punom jeku, šta se po tom pitanju dešava u rasejanju koje ovog puta takođe može da glasa?
Ništa. Naši državljani u rasejanju uglavnom su neobavešteni, a neobavešteni su po zakonu logike i nezainteresovani.
Koliko se prema Vašim informacijama prijavilo ljudi da glasa u našim ambasadama i konzularnim predstavništvima?
U Evropi ukupan broj nije prešao dve hiljade prijavljenih.
Kako objašnjavate ovu šokantnu nezainteresovanost? U matici smo godinama čitali izjave predstavnika dijaspore o tome kako ”dijaspora traži pravo glasa”.
U medijima ste čitali selektivne izjave od njenih selektivnih predstavnika. Ali postoje i organizacije i njeni legitimni predstavnici koji su sve vreme govorili da mi u rasejanju, kao drzavljani Srbije i Crne Gore, to pravo već imamo zagarantovano ustavom. Ali ako je stav i politička konstatacija u zemlji bila da ljudi u rasejanju zaista treba da glasaju, o onome što je egzistencijalno važno za vas u matici, u zemljama u kojima žive, onda je pre usvajanja tog zakona trebalo odgovorno i primarno diskutovati o mogućnostima da se glasanje van granica Srbije obavi pod sličnim uslovima kao što se ono obavlja u matici. Nažalost o tim i takvim stavovima retko ste čitali a političari najčešće odbijali konkretne diskusije.
Iz kojih razloga su u matici prećutani takvi stavovi?
To ne znam. Ali znam da je sve što se krčmi bez krčmara suplje i da predlagači ovog zakona, pre njegovog pravljenja, nisu imali nikakav dijalog i konsultacije (kao što su obećavali) sa organizovanom srpskom dijasporom u Evropi. Ne želim da poverujem da ljudi zaista ne shvataju da osnova bilo kog zakona nije i ne može da bude nešto što manja grupa pojedinaca, koji misle da znaju sve, zamisli i osmisli. Zakon je za sve obavezujuće slovo kojim se određuje obostrana i korist i obaveza i države i njenih državljana.
Da li vi to tvrdite da zakon o glasanju dijaspore nije dobar?
Zakoni sa kojim nisu upoznati oni na koga se on odnosi nikada nisu bili dobri. Ovaj koji se odnosi na glasanje Srba u rasejanju, sigurno nema osnove i razloga bude izuzetak. Naprotiv. Zamislite da na autoputu gde je dozvoljena brzina do 120 kilometara na sat vi vozite 110 a saobraćajac vas kazni zbog brze vožnje? Tek kad je stavio novac u džep i dao vam priznanicu (ne obavezno) priznao je da razume vaše iznenađenje, vašu uzbuđenost i protivljenje, ali da ne razume da vi kao građanin nemate razumevanja što su za to odgovorni zaboravili da postave tablu sa oznakom od 90 kilometara i da se ta ograničenost odnosi samo na deonicu od par kilometara.
I pored neobaveštenosti o kojoj govorite pojavljuju se i kandidati za predsednika Srbije koji su predstavnici naše dijaspore.
Predstavnik organizovane dijaspore nije automatski onaj ko to kaže da to jeste. To nije ni osoba koju iz neobjašnjivih razloga mediji uporno predstavljaju kao predstavnika dijaspore, kao naprimer gospođu Milu Alečković, koja već godinama to nije. Predstavnik dela dijaspore je osoba koja za to ima demokratski i zakonski legitimitet izbora od članstva organizacija koje predstavlja. To nije slučaj sa gospodinom Zoranom Milinkovićem, predsednikom neke „Patriotske partije dijaspore“, a koja je, uzgred rečeno, potpuno nepoznata i nema kontakte sa organizovanom dijasporom u zemljama zapadne Evrope. Možda je izuzetak deo organizacija u Francuskoj. Dakle gospodin Milinković, koji se kandidovao za predsednika, privatno je veoma simpatična i sarmantna osoba ali je sigurno i toliko pametan da mu je jasno da ne bi bio izabran ni za predsednika neke opštine, nekog grada u Srbiji. Njegova lična kandidatura, ako se zadržimo u granicama prihvatljivog morala, za mene je zaista neobjašnjiva. Međjutim potrebno je da naglasim nešto što je po mišljenju mnogih od nas, koji živimo u demokratskim ili tako zvanim demokratskim zemljama Evrope, veoma važno. Oni građani koji 13. juna izađu na birališta trebalo bi da shvate vrednost svojih glasova i da ih ne bacaju na pojedince za koje neki centri računaju da će svojom kandidaturom odvući deo glasova od njima neželjenih, a za Srbiju potrebnih, kandidata.
Koliko će prema vašim saznanjima koštati predsednički izbori u rasejanju i kolika je mogućnost manipulacije glasovima koji dolaze iz rasejanja?
Tačne podatke o tome nismo uspeli da dobijemo ni od izborne komisije ni od ministarstva finansija republike Srbije. Cifre koje su spominjane i objavljene u domaćim medijima kreću se od 2.2 pa sve do 17 miliona evra. Međutim izvesno je da bez obzira koji iznos od ova dva je bliži istini, tih nekoliko hiljada glasova iz dijaspore koštaju siromašne građane Srbije previše. Nas u takođe interesuje koju sumu dobijaju kandidati za svoju izbornu kampanju i kome (i na koji način) pravdaju ta od države isplaćena sredstva? A što se tiče mogućnosti manipulacije sa glasovima iz dijaspore ona je ovim mikroskopskim odzivom birača u rasejanju automatski postala minimalna. Ali ne treba ni zaboraviti da su pojedinci, nakon odluke da Srbi u rasejanju glasaju u zemljava u kojima žive, verujući u stostruko veći broj glasača, razmisljali o mogućnosti da izbore proglase nevazećim zbog eventualno nedovoljne kontrole ovih glasova. Samim tim što je broj glasača u dijaspori toliki koliko je i da tako mali broj glasova ne utiče na konačni ishod obavljenog glasanja, mogućnosti da se predsednički izbori proglase nevažećim, zbog nepravilnosti glasanja u dijaspori, nerealni su i po meni oni ne postoje.
Da li Vam je poznato za koga će ovoga puta glasati naša dijaspora i zašto?
To nije poznato nikome. Ali kao što smo na prošlim izborima rekli da gospodin Koštunica ima podrsku većine naših organizacija u dijaspori, tako smo danas dužni da naglasimo da to više nije slučaj. Posle mnogih razgova sa našim ljudima i predstavnicima naših organizacija u Evropi ali i izvan nje, mogu se doneti dva statistički pouzdana zaključka. Prvo je da bi Srbija sa premijerom i predsednikom koji su predsednik i potpredsednik jedne iste političke partije dobila, maltene, jednopartijsku vladavinu. Posao predsednika je i da nadgleda rad vlade i njenog premijera. S obzirom da je radikalna stranka već na predhodnim izborima dobila veliku podršku birača, mišljenje većine je da bi za sutrašnju Srbiju bilo najbolje ako bi se (od tri predsedničkih kandidata koji se po rezultatima dosadašnjeg istrazivanja javnog mnjenja nalaze u vođstvu) budući predsednik Srbije zvao Tomislav Nikolić. Podvlačim da ovo nije neko moje lično agitovanje za kandidata radikalne stranke (nisam njihov član) već moja obaveza da javnost u matici upoznam sa stavovima većine ljudi u rasejanju. Osim toga neukusno je i neosnovano konstantno prisutno zastrašivanje srpske javnosti da bi pobeda gospodina Nikolića udaljila Srbiju od Evrope. Kao što to nije bio slucaj sa Hrvatskom, posle pobede HDZ-a, to sigurno neće biti ni slučaj sa Srbijom. Ne treba zaboraviti da je osnov svake demokratije, znači i Evropske unije i Amerike, pravo čoveka na lično i političko opredeljenje. Na glasačima u Srbiji je da se 13. juna opredele koga hoće za predsednika Srbije. Ukoliko to bude gospodin Tomislav Nikolić, na organizovanoj srpskoj dijaspori je da argumentovano podseća eventualne političare koji iskaču iz rama demokratije, da selektivno tretiranje glasačkog prava i opredeljenja građana jedne drzava, bez obzira da li se ona zvala Engleska, Švedska, Srbija ili Hrvatska, nije prihvatljivo. Prvenstveno među građanima njihovih zemalja, članica Evropske Unije.
