DRŽAVLJANI BEZ DRŽAVE
Poštovani učesnici visokog i potresnog sabora! Kad sam već Crnogorac dopustite mi da u tom svojstvu kažem i svoju reč na ovom skupu državljana bez države. Ili tačnije: državljana drugoga reda. Podanika one najmanje države koja se odrekla najviše svojih državljana. One države čije se vlasti ne mogu načuditi nečuvenom zahtevu svojih državljana koji bi hteli da odlučuju o svojoj sudbini i o sudbini svoje države. Svačijim državljanstvom se stiču i ostala prava, a crnogorskim izgleda gubi i ono jedino i najosnovnije. Na takvo originalno državljanstvo smo primorani i obavezni silom zakona, ali iz te obaveze ne sleduju nikakva prava. Na budućem referendumu će moći da učestvuju oni koji u Crnoj Gori žive poslednje dve godine, ali ne i oni koji su živeli sve do pre dve godine. I to je logično ako znamo da ni ideja o nezavisnoj Crnoj Gori nije starija od dve godine. A ozvaničena je tako reći juče tek kad je Srbija oslobođena. O sudbini Crne Gore moći će da odlučuju njeni građani ali ne i njeni državljani pogotovu ako žive i zato što žive u Srbiji. Znači, da ni to nije bez razloga. Ispostavilo se da Crna Gora odnekud ima gradove i građane, a nema državu i državljane. Državljani drugih država glasaju i po drugim kontinentima, na brodovima, u satelitima, a državljanima Crne Gore se to pravo uskraćuje ako su se našli s ove strane rampe u Brodarevu. Zvaničnici i pravni zastupnici Crne Gore gledaju nas u oči i pitaju gde je to još bilo i ko je video da državljani neke države odlučuju o njenoj nezavisnosti. Kao da se takvi referendumi održavaju svakog dana i kao da uopšte postoji neka ozbiljna država koja tek na početku 21. veka otpočinje boj za svoju nezavisnost. Crna Gora je i po tome postala izuzetak. Da je čudo veće, u našem slučaju nije reč o državljanima koji žive u nekoj drugoj i dalekoj državi, nego o onima koji žive u istoj, zajedničkoj državi, u kojoj je i Crna Gora. Ako Crna Gora u toj zajedničkoj državi nije od koga li onda hoće da se odvaja i osamostaljuje. Od Srbije ili možda od sebe same i svojih suvišnih državljana. Osporavanje jednakih prava svojim državljanima nije ništa drugo nego novo oduzimanje prava glasa – repriza ćorave pravde i ćoravih izbora sa ćoravom kutijom iz 1945. godine. Samo što sada konfiskaciji prava glasa nedostaje i konfiskacija imovine. Ali, ni to se ne isključuje. To je još jedan dokaz za optužbu da je Crna Gora još jedina država u Evropi u kojoj i 2001. godine vlada ideologija uspostavljena 1941. godine. Ni 1945. godine pravo glasa nije uzimano nasumice i bez razloga. Naprotiv, tog prava lišeni su samo neistomiljenici i politički protivnici za koje se pretpostavljalo za koga će glasati. Ne pretpostavljalo nego znalo. I sada se to čini iz istog razloga. Nikada im ne bi palo na naum da gaze prava svojih državljana da nisu sigurni, kao i mi, ako ne i više, da bismo svi bez izuzetka glasali za očuvanje zajedničke države. Da je nekim slučajem obrnuto ne samo da nam to pravo ne bi uskraćivali, nego bi ga zastupali rečitije od nas, nagoneći da niko ne izostane i tvrdeći da su njihovi državljani i oni koji nisu. Odričući se svojih državljana i po staroj navici prepuštajući drugima brigu o svojim građanima i novim naraštajima, mala Crna Gora koja je oduvek imala višak stanovnika, najzad je došla na ideju da bude i nezavisna i što manja, ne bi li dostigla svoj novi ideal da se pridruži Monaku, San Marinu, Lihtenštajnu – državama koje imaju otprilike po 20 hiljada stanovnika. Kada dođe do toga broja svoje snove će ostvariti i Crna Gora. Pretpostavljam da je već odlučeno da ćemo morati ostati državljani i one Crne Gore koja bi postala nezavisna gazeći naša prava i protiv naše volje. Tek toliko da nas drže na oku. Zahtevajući da učestvujemo na referendumu o nezavisnosti Crne Gore – kakav li bismo mi imali interes osim opšti – i kakav drugi razlog imaju oni koji nam to pravo uskraćuju osim lični. Istina, ima i u Srbiji Crnogoraca koji se zalažu za nezavisnu Crnu Goru, ali ne zbog sebe nego bi njome hteli da usreće druge. Obično žive na Dedinju, jer ih to brdo podseća na zavičaj. Takvi imaju više stambenog prostora u Srbiji nego zemlje u Crnoj Gori. Proveli su život u uverenju da je Srbija zajednička, a Crna Gora samo njina. Za razliku od njih, mi verujemo da Crna Gora nije naša, nego mi njeni. Ona je i naših otaca i naših praotaca i onih koji još nisu ni rođeni. Zato se njena sudbina tiče svih – i mi, preci budućih pokoljenja odgovorni smo za njenu sudbinu. Referendumi o nezavisnosti države bili su uvek samo završni čin i održavani su u času najšire saglasnosti i opšteg oduševljenja. Crna Gora je takvo oduševljenje pokazala i potrošila ujedinjavajući se sa Srbijom i svojim narodom. Bilo bi isuviše ako bi se oduševljavala čas za jedno čas za drugo. Zajednička država Srbije i Crne Gore starija je od Jugoslavije. Za razliku od Srbije, Crna Gora se više puta izjašnjavala o bezuslovnom ujedinjenju sa Srbijom i na referendumima i na skupštinama. Kada bi demokratičnost i legitimitet tih skupština i tih referenduma danas osporavao Karl Poper, to bi se još moglo podneti i razumeti, ali kad to čine oni koji su kao uzore demokratije slavile CASNOM, AVNOJ i ćorave kutije to je sve teže podneti i slušati. Odvajanjem od Srbije Crna Gora bi ne samo pogazila svoju zavetnu misao, porekla svoje zakletve, ponizila žrtve, oskrnavila svetinje, uvredila heroje i mučenike, nego ugrozila sebe i svoj opstanak. Niko ne bi mogao zaustaviti dalje otcepljivanje od otcepljene Crne Gore, a ugrožavanje mira u regionu najviše bi ugrozilo nju samu. Zajednička država ima sto mana, a nezavisna Crna Gora samo jednu. Onih što su rešive, a ona jedna je nerešiva. Razlozi koji su navođeni u prilog ujedinjenju, odjednom su postali razlozi za razjedinjenje. To što je Srbija veća, brojnija i bogatija – bila je garancija opstanka i napretka Crne Gore. Sada je to isto pretnja njenom postojanju i prepreka njenom napredovanju. Iznenada i preko noći otkriveno je kako je Crna Gora manja, a najveća nepravda koju joj Srbija čini je to što je veća. I to je baš ona presudna, prirodna nepravda koja se ne može ispraviti drukčije osim razjedinjenjem. Nije teško pogoditi ko se takvim vaganjem bavi i kome to smeta – istom narodu ili njegovim velmožama. Vekovima su ujedinjenje Srbije i Crne Gore sprečavale velike sile. Sada su nam one poslednja nada. Glasnije su se čula protivljenja razvaljivanju naše države od Amerike i Velike Britanije, nego od nas samih. Samo ako u tome još budu i iskrene. Nije neočekivano ni što verodostojna istraživanja pokazuju da se za nezavisnu Crnu Goru izjašnjava najmanje Crnogoraca. Poslednjih nedelja čuju se i trezveni glasovi muslimana koji se pitaju koliko je srećno da oni na sebe preuzmu toliku odgovornost. Ne podseća li to na savest onog muslimana koji je odbio da ruši kapelu na Lovćenu. Ono što pokušavam da kažem moglo bi se nasloviti i parodijom istorije i paradoksom Crne Gore. I kad sam već ovde, na nemestu i u nevreme, dozvolite mi da još za koji trenutak ne zaustavim svoje reči. Crna Gora je oduvek zauzimala posebno i naročito mesto u istoriji i istorijskoj sudbini srpskog naroda. Ona je takvo mesto zadržala do danas. Ona je dugo bila motiv srpskih pesnika i sama se ukazivala više kao pesničko delo nego kao realnost. Da Njegoša izostavimo a spomenemo samo ono što su učinili za nju Sima Milutinović, Ljuba Nenadović, Branko Radičević, đura Jakšić, Laza Kostić, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski i toliki drugi. Ali, evo neko doba ne samo da o njoj niko ne peva, nego se čini da je bolji svet zaobilazi u širokome luku. O onome što se danas u Crnoj Gori piše o Srbiji i Srbima, Srbija ćuti i čini se da ne čuje i ne vidi, ne bi li Crnogorci sami sebe bolje i čuli i videli. I kad to neko i pomene drugi ćute, ne bi li priča trajala kraće. Crna Gora je raspeta na svojim krajnostima. Dugo je putovala dok je dovde dospela. Prešla je put od borbe za oslobođenje i ujedinjenje sa svim Srbima i Slovenima, do ideje o razjedinjenju i sa Srbijom i sa Srbima, ideje za koju nikad nije čulo crnogorsko kamenje. Ali i to razjedinjenje i taj raskid, kao da ne razjedinjuju i ne raskidaju nikog drugog nego nju samu. I nikoga se i ne tiče ako se ne tiče nje same. I kao da to pitanje izvan Crne Gore i ne postoji. To je put od Crnogoraca kao najvećih Srba do Crnogoraca kao najžešćih anti Srba. Pljuju uvis, preziru i poništavaju sami sebe, a misle da je to neko drugi i da to čine nekom drugom. Ko je mogao i u snu sniti, da će Crna Gora, metohija cetinjskog manastira, čije su vladike bile i njeni gospodari, koji nisu krunisani, nego hirotonisani, dogurati do one Crne Gore i onih Crnogoraca koji osnivaju crkvu bez crkava i manastira, a jedina patrijaršija koja tu crkvu priznaje je tamošnja vlast i policija. A sve zato, što je Srpska pravoslavna crkva mati srpske nacije od koje je srpski narod prvi put čuo svoje ime. To ime i ta nacija su jedini razlog današnjeg stradanja najstarije Mitropolije Svetog Save. Lako je danas biti Srbin u Stambolu, ali je teško u Cetinju. U Cetinju, srpskom počivalu, kako ga zove pesma u Njegoševom Srpskom ogledalu. Kada su Crnogorci prvi put čuli da nisu Srbi, i da bi mogli biti nešto drugo – bilo je to u okviru one utopije u kojoj ništa nije bilo isključeno. Ali, izgleda da se od cele komunističke utopije ostvarila samo ideja o crnogorskoj naciji, pa su se pojavili čak i Crnogorci antikomunisti. Dugo je Crnogorac bio Srbin, i nije razdvajao to dvoje. Ali se, u našem veku morao odlučiti za jedno od to dvoje. I mnogi su se odlučili i svi znamo zašto.
Bilo kako bilo, izvan Crne Gore to pitanje odavno nikoga ne dodiruje. Nisam čuo da je na njega neko drugi potrošio reč ili kap mastila. Ostavljeno je njima da odluče šta su kad već imaju tu privilegiju i mogu da biraju mimo jedne nacije na svetu. Ima nešto stidno u dokazivanju da su Crnogorci Srbi, a bestidno u dokazivanju da nisu. Ima li išta besmislenije nego nekoga ubeđivati da je Srbin, kad on sam kaže da nije. Istina, teško ćemo od nekog Engleza, ili Španca ili Francuza, ili Bugarina, čuti da nije Srbin, dok kod Crnogoraca to baš i nije redak slučaj. Da je ta ideja pala na um onima mučenicima oko Zadra i Knina, možda i ne bi bila tako tragična njihova sudbina. Crnogorci su jedini Srbi koji su se setili da nisu Srbi.
Zahtev za odvajanje Crne Gore od Srbije je u toliko originalniji, što se svima čini da je Crna Gora i Bogom i ljudima već odvojena, a da to možda samo ona ne primećuje. Ne znam šta bi mogla još odvojiti što odavno nije odvojeno i ko joj brani da odvoji i to što je preostalo ako tako nešto postoji. Možda je problem u tome što je raspolućena ona sama, a veruje da ne razdvajajući ono što se ne može razdvojiti postati cela. Kako da se razdvoji jedno tkivo i jedan narod čije države imaju međe, a nemaju ni granice ni graničare. Kako da se Crnogorci reše srpske hegemonije i dominacije, kad su seobe samo u Jednom pravcu. U Crnoj Gori jedva ako sam sreo nekog Srbijanca, i uvek s putnim nalogom. U Srbiji prvi koga sam video na vrhu Kopaonika i na sred Divčibara bio je Crnogorac – da ne spominjem Orašac i Marićevića jarugu u srcu Šumadije, gde sam se raželeo mojih Rovčana.
Srbija je utrnula i ćuti. Saopštila je da će primiti k znanju i poštovati svaku odluku Crne Gore i Crnogoraca. Ali, tamošnjim vlastima to najmanje odgovara, hteli bi za partnera Srbiju, a ne neistomišljenike i Srbe Crne Gore. Pokušavaju da sakriju raskol u sebi, da ga nekud izvezu ili, nekom udome kako bi ostavili utisak da su jedinstveni. Ali, Srbija je uzela najveći mogući razmak i svi napori da se izvede iz strpljenja i uvede u raspravu ostali su bez odgovora. Biti i ne biti Crne Gore u rukama je i na savesti Crnogoraca. I sve bi bilo jednostavno da su jedinstveni u nameri da se odvoje. Ali srećom, nisu. Naprotiv, najveća su prepreka tom naumu. Uostalom, lako bi se i odvojili od Srbije, da to odvajanje i razjedinjenje nije samo drugo ime za rasrbljivanje i raskorenjivanje Crne Gore. A to malo teže ide, mada je postignuto dosta. I to je ono najvažnije što sam hteo a nisam uspeo da kažem.
Uplašena od svoje istorije i svoje geografije, umorena od svoje sudbine i mesta gde živi, Crna Gora bi htela da pobegne od sebe, da se pozdravi sa sobom, da se odeli od svoga bića i jezika i tako postane nova, preporođena, mlada i perspektivna. Ali, ni to ne ide lako. Mada je teško naći neki bistriji izvor koji se više zamutio i neko duže pamćenje koje se više skratilo. Kad dva Crnogorca danas razgovaraju o Crnoj Gori, oni ne razgovaraju o istoj temi.
Nama se čini, da je za Crnu Goru prekasno da počne ispočetka. I apsurdno da na početku trećeg milenija utvrđuje kako se zove, u koju crkvu ide, kojim jezikom govori, koliko slova ima njena azbuka.
Probleme sa Srbijom će lako rešiti, ako reši onaj sa sobom. Razdvajanjem od Srbije njen raskol bi se pretvorio u njen ambis.Kažu da je svojevremeno knjazu Danilu u cetinjskoj pustinji palo na pamet da više ne bude knjaz, nego da se proglasi za cara. Sve je i onako zavisilo samo od njegovog strpljenja i procene. čuvši to, nekakav starac iz knjaževe okoline ga je posavetovao: – Odista je, gospodaru, ljepše biti car nego knjaz. ALI, CAREVI NE PROSE! Vama prepuštam dalju razradu ove anegdote, u nadi da bi se još mogao naći kakav starac čiji bi savet poslušao sadašnji crnogorski knjaz. Izvinjavajući se što sam odužio i zahvaljujući vam na strpljenju, ja ću ovu i neveselu i veselu reč završiti sihovima Laze Kostića, najlepšim stihovima ispevanim u slavu Crne Gore:
Visoka goro, sveta pomeno
Kolevko tvrda snova mekanih
Neponižena moja siroto
Okamenjena srpska vero ti
blagodat mi je pozdraviti te!
(Riječ na skupu Crnogoraca u Beogradu, 17. mart 2001. godine)
