Izgleda da vlada SCG vec uveliko pregovara o ulasku SCG u „Partnerstvo za mir“ i NATO savez a da o tome predhodno nije pitala narod niti je objasnila narodu koje ce prednosti imati i koje obaveze ocekuju drzavnu zajednicu SCG jednom kad postane clan ovih vojnih organizacija.
Analiza gospodina Lazanskog ( „NATO i mi “ od 28. maja, 2003. godine) je tacna samo u tvrdnji da u NATO „ulazi cela drzava SCG, a ne samo njena vojska“. Drugim recima kada celnici drzave SCG potpisu ugovore o pristupanju ovim vojnim organizacijama drzava pristaje na ogranicenje svog suvereniteta. Zar nam NATO – bombardovanje Srbije 1999. godine nije pokazalo na koji nacin taj vojni savez „postuje“ suverenitet jedne zemlje?
Tvrdnja gospodina Lazanskog da „..u armijama NATO u intervencije izvan domacih granica idu samo dobrovoljci i placenici – profesionalci..“ nije sasvim tacna. Kada u stabu NATO odrede da SCG za misiju u Afganistanu na pr., mora da posalje odredjeni broj vojnika onda se o tom broju dalje ne pregovara bez obzira imala SCG placenike ili samo regrute na odsluzenju vojnog roka. Isti je slucaj sa nabavkom i otplatom preskupe vojne opreme itd.
Vlada SCG bi morala da kaze svojim gradjanima razlog zbog cega se odlucila da udje u „Partnerstvo za mir“ i kasnije u NATO. Koje su prednosti tog clanstva? Koje su obaveze i posledice jedne takve odluke? Ulazak u NATO se samo nekolicini moze uciniti privlacnim. Posledice „izlaska“ iz NATO mogu biti tragicne.
Boba Borojevic
30 Walgate Ave.
Otava, ON
Kanada
(613) 225-2321
http://www.politika.co.yu/2003/0528/indexdan.htm
28. maj 2003.
REFORME VOJSKE SRBIJE I CRNE GORE
NATO i mi
Neke americke procene govore da je za zemlju velicine teritorije, broja stanovnika i nacionalnog bruto dohotka kao sto je SCG, potpuno samostalna odbrana za oko 32 do 35 odsto skuplja nego kada je drzava u NATO-u
—————
Pise: Miroslav Lazanski
—————
Vec duze vreme jedna od glavnih dezurnih tema spoljne, ali i unutrasnje politike zemlje jeste ukljucivanje u evroatlantske vojne integracije. U Beogradu je nedavno zavrseno zasedanje Atlantskog skupa na kojem je, na Pasuljanskim livadama zdruzenom vezbom Vojske i Zandarmerije, pokazan deo nase ponude za ulazak u proces Partnerstvo za mir. Potom je ministar odbrane bio u sluzbenoj poseti Nemackoj, a republicki premijer u Nemackoj i Briselu.
Jos krajem prosle godine tvrdilo se da ce Vojska ove zemlje biti svedena na 60.000 do 65.000 pripadnika; vojni savetnik predsednika SCG smatra da nam ne treba vise od 20.000 ljudi pod oruzjem, a iz Ministarstva za odbranu prvo je lansirana brojka od 50.000 pripadnika, da bi se sada, posle posete Nemackoj, shvatilo da velicinu jedne armije ne diktiraju iskljucivo i samo ekonomski potencijali drzave, vec politicko i vojno okruzenje, pa i zadaci koji nas ocekuju u okviru Partnerstva za mir i kasnije u NATO-u.
Dakle, sta, kako i sa cim u proces Partnerstvo za mir, a kasnije u NATO? Pre svega, u taj proces ulazi cela drzava SCG, a ne samo njena vojska, sto zahteva mnogo promena i na drugim podrucjima ekonomskog i politickog zivota kod nas.
Realno gledano, NATO ne ocekuje odmah sve od nas, ni u pogledu vojnih baza niti oko nekog skorog borbenog angazovanja u svetu, tako da su tvrdnje „da ce Srbi sirom sveta ginuti za interese NATO“ proizvoljne, jer i u armijama NATO u intervencije izvan domacih granica idu samo dobrovoljci i placenici – profesionalci, a nikada regruti na odsluzenju vojnog roka.
Osim toga, pitanje se moze i drugacije formulisati: da li ce americki, norveski, ili portugalski vojnici jednog lepog dana mozda ginuti i za interese Srbije i Crne Gore? Hoce li javnost tih zemalja postaviti pitanje: da li je SCG toga vredna? Sto se tice vojnih baza, NATO ih vec ima u dovoljnom broju na Kosmetu, u BiH, Makedoniji, Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji, Madarskoj. Nije valjda da mu fali jos samo baza u Pancevu, ili Novom Sadu?
Sta onda ponuditi NATO-u, topove, ili znanje? Kako razgovarati o ekonomskoj ceni ulaska u Partnerstvo za mir i NATO, jer su svi odgovori u stilu milijardi dolara cista skolastika. Zasto Ministarstvo za odbranu jos nije argumentima demantovalo sva nagadanja da ce nasi troskovi za odbranu u slucaju ulaska u Partnerstvo za mir i NATO biti veci nego da to ne uradimo i ostanemo sami? Price o manjoj, efikasnijoj i jeftinijoj armiji su obicna demagogija, jer teorija niskih troskova nacionalne odbrane i visokog stepena nacionalne bezbednosti nije poznata niti moguca nigde u svetu, ni sa NATO, ni bez njega. Pa ipak, neke americke procene govore da je za zemlju velicine teritorije, broja stanovnika i nacionalnog bruto dohotka kao sto je SCG, potpuno samostalna odbrana za oko 32 do 35 odsto skuplja nego kada je drzava u NATO-u.
Pri tome, naravno, mora se voditi racuna da se sistem odbrane zemlje gradi i modernizuje ne samo radi ulaska u NATO, vec primarno zbog odbrane drzave. Ulazak u NATO za SCG nije cilj sam za sebe, vec je to bezbednost za ipak manju cenu, a to je u demokratiji legitimno pitanje svakog poreznog obveznika. No, i svaka zemlja mora kvalitetno da doprinese zapadnom vojnom savezu, jer clanstvo nije automatski i „bezbednost na tacni“. U NATO-u sve drzave ucestvuju svim svojim mogucnostima, znanjem i voljom da se same brane i da pomognu drugima, jer je takva priroda demokratskog saveznistva. To je dvostrani proces koji zahteva uravnotezene oruzane snage, bez degradacije bilo kojeg vida, ili roda, sa reformama vojske na kopnu, moru i u vazduhu. To, opet, ne znaci slepo kopiranje tudih modela, vec prvenstveno izgradnju sistema komande i kontrole kompatibilnog NATO-u, koncepciju zdruzenih jedinica za posebne zadatke i modularnu strukturu oruzanih snaga, u kojoj ce Vojska SCG morati da bude sposobna da ude u sastav drugih armija, ali i da bude toliko fleksibilna da moze u svoje sastave da primi jedinice drugih drzava bez ikakvih problema u organizaciji, logistici i komandovanju.
Posebno pitanje je i reorganizacija Generalstaba posle njegovog ukljucivanja u Ministarstvo odbrane, upravo po modelu NATO: J-2, J-3, J-3, J-4…Treba normativno urediti i duzinu mandata nacelnika Generalstaba u skladu s evropskim i propisima NATO (oko pet godina) upravo zbog vaznosti i stabilnosti tog radnog mesta, kao i neophodnih priprema naslednika.
Medunarodni odnosi mogli bi da budu uzrok novih strucnih dilema: da li tu problematiku iskljucivo, sadrzajno i organizaciono, prepustiti Ministarstvu odbrane, ili je sadrzajno, ipak, postepeno uvoditi u odeljenja i odseke Generalstaba, jer ce to operativni zadaci u Partnerstvu za mir i zahtevati. Ili zadatke tog karaktera podeliti na one koje ostvaruje Ministarstvo odbrane i Generalstab VSCG?
Sto se tice strateskih doktrinarnih dokumenata, na tom podrucju vlada prava sadrzajna, formalno-pravna, organizacijska i terminoloska zbrka. Temeljne dokumente, koje na planu nacionalne bezbednosti donosi svaka moderna drzava „poradamo“ jako dugo i jos bez jasne sadrzajne uskladenosti, logicne i formalno- pravne hijerarhije. Bice zanimljivo videti da li je u krovnom nacionalnom bezbednosnom dokumentu, Strategiji nacionalne bezbednosti, mogucnost ugrozavanja SCG ratom jednostavno „iscezla“ i sve se svelo na gasenje pozara i obalsku odbranu sa camcicima.
Svet se brzo menja, bas kao i ambijent oko nas i bezbednosni polozaj se moze zaostriti za nekoliko dana. Za nekoliko dana ne moze da nastane niti jedna vojska… NATO pazljivo procenjuje kako se kod nas sprovodi civilna kontrola Vojske, jer je pitanje demokratske kontrole nad oruzanim snagama jedan od uslova za ulazak u evroatlantske politicke i vojne integracije. No, i ovde „klatno moze da ode u drugu stranu“ pa da dode do preteranog uplitanja politike u delovanje vojske cak i u smislu civilnog nadzora, posebno kada nisu sasvim jasne nadleznosti.
Na primer, ako u vojnim odlukama i potezima stabnog i operativnog karaktera dode do kasnjenja, ili otezanog reagovanja u realnom vremenu zbog propisane koordinacije sa nekim delovima Ministarstva odbrane. Na tu mogucnost Amerikanci i NATO vec su ukazali nekim novim clanicama zapadnog vojnog saveza. Drugi je primer ignorisanje strucnjaka i prisutnost ideologije i politike po meri stranaka u poslovima odbrane. U demokratskim drzavama NATO promena na celu Ministarstva odbrane nikada nije i „traumatican potop“ u resoru i sistemu odbrane, posebno ne u kadrovskom smislu.
Dakle, reforme nasih oruzanih snaga na putu u Partnerstvo za mir i NATO nisu samo znacajne personalne promene u vrhu Armije, iako je to najlakse i medijski najatraktivnije. Jer, NATO nije banket-sala prepuna ugladenih diplomata i dobronamernih diplomatskih floskula, iako ima i toga kada zatreba, vec pre svega vojna organizacija Zapada sa strogim generalima i nemilosrdnim strucnjacima, koji ne nasedaju praznim pricama.
Hocemo li, dakle, u Partnerstvu za mir biti saputnici statisti, ili konstruktivni clan zavisi od nasih znanja i sposobnosti.
