Nastava maternjeg u krizi
• Broj mališana koja uče srpski opao je na alarmantnih 250 u celoj Viktoriji
Kako motivisati decu koja osnovno znanje stiču na engleskom da, pored toga, uče i jezik njihovih roditelja? Na koji način etničke zajednice mogu da pomognu da se njihov jezik sačuva i izučava u dopunskim školama? Ovo su bile neke od tema koje su se čule na Godišnjoj konferenciji etničkih škola Viktorije, održanoj u Melburnu.
Među 300 učenika iz 45 jezičkih grupa, iz srpske zajednice bile su Miljana Vlajić iz subotnje Škole srpskog jezika iz CŠO „Sveta trojica“ u Branzviku i Branka Stevanović i Verica Jovanović iz škole „Vuk Karadžić“ iz Sent Albansa.
Kako upozorava Branka Stevanović, ono što bi trebalo da zabrine ne samo roditelje, već i celokupnu srpsku zajednicu, jeste opadanje interesovanja za učenje srpskog jezika u dopunskim školama. Danas, kaže ona, broj dece u celoj Viktoriji koja uče srpski opao je na alarmantnih 250, što je nesrazmerno malo prema veličini zajednice.
– Ukoliko se ovaj trend nastavi doći ćemo u situaciju da ćemo ostati bez đaka koji će za maturski ispit birati srpski jezik što im, inače, pomaže prilikom upisa na fakultete. Tada će đacima preostati da srpski jezik uče jedino dopisnim putem, naglašava Branka Stevanović, direktorka škole u Sent Albansu.
Jedan od načina da se izbegne gašenje nastave srpskog jezika u školama jeste da se ona populariše u medijima i porodici, smatra gospođa Stevanović, i dodaje:
– Možda ni sami roditelji nisu dovoljno zainteresovani da im dete uči srpski. Verovatno svako od nas želi da bude slobodan subotom, deca da se odmaraju ili bave sportom u to vreme. Pitanje je da porodice odluče šta treba da prevagne: sport ili maternji jezik.
Konferencija je bila prilika da se nastavnici, pored iznalaženja načina da usavrše svoje znanje, međusobno upoznaju i razmene lična iskustva u radu.
– Nažalost, na ovoj Konferenciji bile su prisutne samo dve naše škole, iako ih u Melburnu imamo četiri. Šteta, jer je ovo bila prilika da se i mi kao nastavnici sretnemo i podelimo iskustva, ideje i planove, kao i da naučimo nešto novo. Naše škole moraju da budu prisutnije u društvu kako bi pokazale da naš jezik živi u ovoj zajednici, kaže Branka Stevanović.
