Anita kaže da je zahvaljujući svom profesoru dr Slobodanu Marinkoviću zavolela neuroanatomiju. Čim se susrela sa neuronaukom, koja objašnjava galaksiju sinapsi i odlučuje kako ćemo se recimo, osmehnuti i ozariti, zainteresovala se da ta znanja dopuni i u svetu.
Bila je u Italiji 2013, u Americi 2014, na Malti 2016. godine.
„U Italiji sam naučila početnu fiziku i korišćenje osnovnih programa i principa za pristup gama-nožem. U Rusiji sam naučila kako da hirurški obradim ranu i ušivam i šta bi trebalo činiti kad električna testera otkaže, a operacija mora da se nastavi?
Na Malti, naučila sam pravila pisanja naučnih radova i kako se radi statistika. U Libanu sam spoznala da tumačim neuroangiografske izveštaje i došla u susret sa Davinčijevim, tri miliona vrednim robotom i na njemu sam radila stimulaciju.
U Libanu sam ovoga leta osetila najtopliji patriotizam, iako su i oni, kao naš narod, rasuti po svetu, ali srce im je tu, u svojoj zemlji.
Moj mentor na neurohirurgiji u Libanu, prof. dr Joseph Saleme učinio je, sve što je u njegovoj moći, da mi za vreme mog mesečnog boravka prenese što više znanja. On je jedan od mnogobrojnih povratnika iz Amerike i, kako je rekao, „nema tih para za mir srca koji ovde osećam“. Neophodno je otići nešto naučiti, videti i bolji se vratiti.
Na Malti je upoznala blagodeti dobrog funkcionalnog sistema zdravstvene zaštite.
„Iako su svi moji putevi bili ka okrenuti neuronauci i neurohirurgiji, nisam smetnula sa uma činjenicu da sam ja budući zdravstveni radnik i deo sistema koji, ako ne funkcioniše, ni najbolji stručnjaci lekari ne mogu dati svoj doprinos sami, nego zajedno, jer mi smo ti koji taj sistem činimo.
Na Malti nema dugog čekanja i šetanja po šalterima. Taj sistem i mi možemo graditi u Srbiji. Ali, ne mogu ga graditi naši lekari koji odu na rad u Nemačku, Norvešku ili Švedsku. Već 40 odsto mojih kolega sa fakulteta tokom studija uče nemački, švedski, norveški, kako bi kasnije otišli iz Srbije. Mnogi i za mene misle da sam ja eto svetski putnik, da ću i ja otići iz Srbije. Ne! Ja putujem kao Srpkinja svetskih svatanja, koja planira da se vrati i da živi ovde i gradi bolje osnove za one koji dolaze.
Neko bi rekao to je utopija, međutim ja znam da bi 85 % mojih kolega odustalo od odlaska, samo kada bi im se ponudilo sigurno, nekorumpirano radno mesto. A da ne kažem, recimo, plata od hiljadu evra, koja je našim kolegama u Nemačkoj smešna. Ja sam sigurna da bi se većina mojih kolega radije u Srbiji sa tih hiljadu evra smejala, no bilo gde drugde u svetu sa pet puta većom zaradom.
Ja imam dosta interesovanja, slikam, pišem, završila sam i muzičku školu – sviram violinu, ali znam da mi medicinu ništa na svetu ne bi moglo zameniti. Na svim jezicima i kontinentima ljudski život i emocije su istovetne. I kada to shvatimo, počnemo u srcu nositi ljubav dovoljno veliku za čitav svet i sve ljude.
Primetila sam jedno univerzalno pravilo kod svih vrhunskih lekara sa kojima sam se susrela, pa i hirurg koje čak bije loš glas, a to je:
„Kada cvet ne cveta, promenite mu poziciju, dajte mu više svetla, protresite zemlju u saksiji, pa se tek onda usudite i kažete da možda cvet nije dobar.“
U Indiji to rade na način koji podrazumeva lečenje kompletne sredine pacijenta. Anemneza se uopšte ne može uzeti bez rutinskih pitanja poput onog – s kim živite, jeste li životom zadovoljni, kako vam je na poslu…
U Rusiji veruju više očima i rukama, jer mašina može da pogreši, i što bi oni u šali rekli, „nemojte se nikada preterano amerikanizovati“.
Naše majke hrle da vaspitaju „svetsku decu“ dok na tradiciju gledaju kao na tragediju i primitivizam. Čitave generacije Tija, Mija, Ija, Ina i ostalih univerzalnih imena – kao da su fotokopirane.
Ja hoću ličnim primerom da pokažem da na srpstvo ne čekam, već da ga stvaram i hoću da doprinesem da i moja zemlja dostigne takozvani razvijeni svet. Zato, kada završim studije, ostajem u Srbiji“, kaže Anita za RTS.
