Mićka znaju Kosjerić i cela Rusija

OD STALNOG DOPISNIKA – MOSKVA

VODEĆI ruski mediji ovih dana su na sav glas hvalili srpske građevinare koji su vlastima sibirskog grada Surguta predali na upotrebu prelepi centar kulture za koji se tvrdi da je jedan od najvećih i, što je posebno važno, najmodernijih u Ruskoj Federaciji.

Na svečanosti u gradu naftaša udaljenom od Moskve 2.900 kilometara, naš ugledni građevinar Radmilo Jevtović uručio je kristalni ključ investitoru i predsedniku ogromne ruske kompanije „Surgutneftegas“ Vladimiru Bogdanovu, koji nije štedeo komplimente na račun vrednih inženjera i radnika iz bratske Srbije. Svečanosti je prisustvovao i ambasador Srbije Slavenko Terzić.

I pre četiri godine, u oktobru 2012, dopisnik „Novosti“ iz Moskve bio je u Surgutu i uverio se da ni prilično hladno vreme nije moglo da zaustavi vredne Srbe koji su tek krenuli da rade od temelja. Zapamtili smo tada da nam je Radmilo Jevtović, rodom iz Kosjerića, rekao: „Dao sam reč Vladimiru Bogdanovu da će na ovom blatnjavom polju nići arhitektonska lepotica kojom će se ponositi ne samo naftaši nego i svi koji žive i rade u Hanti-Mansinskom autonomnom okrugu Ruske Federacije.“

Kad mu je predsednik na tenderu ukazao poverenje, Radmilo, koga svi zovu Mićko, ni u jednom trenutku nije se uplašio ni posla ni zime.

I zaista, njegovi radnici i inženjeri ispunili su obećanje i oduševili investitore, što je najbolja reklama za sve srpske građevinare. Prema ugovoru, radovi nisu smeli prestati sve dok se temperatura ne spusti ispod minus 30 stepeni. U takvim uslovima oko dve hiljade radnika koje je angažovala kompanija LBK „Mićko“ sazidala je i opremila 49.000 kvadratnih metara. Ugrađeno je čak 5.100 tona armaturnog gvožđa, 50.000 kubika betona, oko 900 kilometara raznih kablova, kao i 110 kilometara cevi, od kojih je 60 kilometara bakarnih. Da bi se ispoštovali rokovi, firma „Mićko“ je kupila kompletno novu tehniku – ogromne dizalice, betonske pumpe, mešalice i kipere…

Prelepi kulturni centar ima najmoderniju, moćnu opremu kojom može zimi brzo da ugreje prostorije, a leti da ih ohladi. Pokretna bešumna scena je poslednja reč tehnike. Samo tehnika u dvorani košta oko 50 miliona evra, a vrednost celokupnog objekta je oko 250 miliona evra.

Pre nego što je počeo da gradi velike objekte, Jevtovićeva kompanija LBK „Mićko“ mnogo puta je osvajala nagrade u Rusiji na takmičenjima firmi koje se bave limarijom i metalnim konstrukcijama.

Biografija Radmila Jevtovića mogla bi da posluži kao scenario za vrlo zanimljiv film, o tome kako se izuzetno jakom voljom i upornošću može postati uspešan i cenjen čovek i biznismen. Mićko je u Moskvu stigao vozom iz Beograda 28. maja 1995. Do tada je radio tri i po godine u fabrici betonskih cevi u Kosjeriću. Želeo je da sagradi porodičnu kuću, ali to nije mogao sa jednom platom. Tada mu žena nije radila, pa je odlučio da na tri meseca ode u Rusiju, da pokuša da nešto uštedi, pa da se vrati kući. U Moskvi se zaposlio u „Jedinstvu“ iz Užica, ali su mu posle tri meseca rada dali samo 150 dolara i kazali su mu da je dobro prošao, jer se neki vraćaju bez ijednog dolara u džepu.

Čovek železnog karaktera Radmilo Jevtović nije se predao, pa se vratio u Moskvu 15. decembra 1995, gde je osnovao svoju firmu LBK „Mićko“.

– Na posao sam išao metroom, noseći u torbi alat koji sam kupovao na pijaci. Uprkos teškoćama, verovao je da će uspeti, jer je iz Srbije doveo grupu odličnih limara. Zahvaljujući dobro napravljenim krovovima i drugoj limariji, vrlo brzo smo izašli na dobar glas. Taj alat s kojim sam na početku radio sada čuvam kao relikviju – priča nam Mićko.

* Dom kulture u sibirskom Surgutu

Dobar rad mu je pomogao da dobije nove poslove. Ali tada se pojavio problem naplate urađenog, seća se Mićko, koji i danas čuva svesku u kojoj su zapisana sva imena vlasnika srpskih firmi koji su ga prevarili i nisu mu isplatili celokupnu zaradu.

Uprkos nevoljama, Jevtović je proširo posao, pa je, osim krovova, počeo da postavlja i fasade. Kad su investitori videli kako kvalitetno radi, ponudili su mu 2004. da gradi objekte „pod ključ“. Među onima kojima je Mićko napravio raskošne vile bio je i najbogatiji građanin Ukrajine – milijarder Rinat Amatov, koga kod nas mnogi znaju kao vlasnika fudbalskog kluba Šahtjor iz Donjecka. Posle toga, saradnici predsednika ogromne ruske kompanije „Surgutneftegas“ ponudili su mu da učestvuje na tenderima za gradnju u Sibiru. Tako se Mićko upoznao sa Vladimirom Bogdanovom, dokazanim prijateljom naše zemlje.

Autoru ovog teksta pričao je pokojni ambasador u Moskvi Borislav Milošević, brat nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, da je Bogdanov, uprkos međunarodnim sankcijama, prodavao naftu Srbiji po najpovoljnijim cenama. Interesantno je da mu do danas niti jedna vlast u Beogradu za takvu naklonost Srbima nije dala nikakvo priznanje.

Taj isti Bogdanov je poverovao u sposobnosti i poštenje Mićka Jevtovića i poverio mu da gradi zatvoreni hotel „Surgutneftegasa“. Ubrzo je Mićko počeo da gradi biznis centar u Surgutu, a na Crnom moru, u Tuapseu, izgradio je prelepi veliki sanatorijum. Kao dobrotvor, tamo je izgradio i crkvu, a na zvonu su ispisana imena svih ljudi koji su mu pomogli u životu.

Danas Mićka znaju širom Rusije. Radio je u Anadiru, najudaljenijem gradu na severoistoku Rusije, pa u izuzetno hladnoj Jakutiji, zatim u Sočiju, pa u Kalinjingradskoj oblasti…

* Radmilo Jevtović i Vladimir Bogdanov

– U jednom trenutku imao sam istovremeno 24 gradilišta i nigde nisam kasnio, sve sam uradio onako kako je bilo zapisano u ugovoru – kaže Mićko.

Osim što zarađuje u Ruskoj Federaciji, on u tu bratsku zemlju i investira. U Surgutu ima reprezentativne kancelarije, a u Podmoskovlju dve baze. Ima svoje pogone s najmodernijim mašinama za obradu aluminijuma. U Podmoskovlju, u blizini carskog sela Arghangelskoje napravio je lepu, modernu zgradu u kojoj mu je savremena kancelarija. Tamo sada zida hotel u kome će moći da smesti svojih 250 inžinjera i radnika.U pogon za obradu kamena investira oko tri miliona evra. Zbog toga ruski partneri kažu za Mićka: On je i naš i vaš brat Srbin.