*
CEO SVET LIČI NA LUDNICU
Mićo Cvijetić, za „Novosti“ o pesničkoj knjizi i gorkom izbegličkom iskustvu
BILANS lične i domaće istorije ― počev od nestanka kućne biblioteke u ratom zapaljenom Sarajevu, do hronike naših dana, predstavio je književnik i novinar Mićo Cvijetić u knjizi pesama „Svet i kuća“, koju je objavila Srpska književna zadruga, u Maloj biblioteci.
Vremena o kojima piše, pesnik samerava prema svojim pribežištima ― od rodne kuće u brdima Bosne do pogleda sa Vidikovca nadomak Beograda.
■ Opsedaju me kuća i dom već odavno, koji je tamatsko-motivski prostor prisutan ne samo u mojim ranijim pesničkim knjigama. Pa i u dve moje objavljene putopisne knjige nije reč samo o impresijama i ekpresijama sa putovanja po nekim evropskim delovima sveta već u njima sabiram sebe, poraze i gubitke, nebrojene uzaludne poslove ― kaže, za „Novosti“, Cvijetić.
Pred čitaocima su pesme o nezaustavljivom i opštem ludilu, kako onom ratnom tako i sadašnjem mirnodopskom. Motivi sveta i kuće posebno su naglašeni u knjizi koja, po autorovim rečima, na amblematičan način sumira jedno gorko i tragično izbegličko i seobničko iskustvo, ne samo lično, bližnjih i vlastitog naroda, već i globalnu dramu naroda, ratova i bežanija u neizvesno i nepoznato, preko sveta:
■ Nad kojom zastaje dah i u nemosti sve to posmatramo, nemoćni da bilo šta promenimo i suvislo učinimo ― dodaje Cvijetić. ― Naravno, u središtu je opsesija rodnim domom i kućom, naročito posle sarajevskog ratnog izgona i svog onog imetka, knjiga i drugog duhovnog blaga koje je sabirano tokom dobrog dela ljudskog veka, a onda prisilno izgubljeno. Rodna kuća se javlja kao mogući zaklon i pribežište, i lekovito i bolno. Jer, i tamo se u međuvremenu sve izmenilo; nekada puna kuća postala je pust dom, bez nekadašnjeg života i ukućana.
Savremeni čovek, po mišljenju ovog pesnika, sve više se nalazi na bespuću, pa mnogima, pa i pesničkom subjektu, nije siguran dom.
■Za mnoge obeskućene i nemoćne, svet sve više liči na univerzalnu ludnicu, u kojoj sila i moć kapitala određuju male ljudske sudbine. Na pesniku je da u oviru svojih tvoračkih moći, kao jedinka sagledava svet, da ga preko moći reči prenese u svet pesme. Pesnik je svet zatvoren u jednom čoveku, pisao je davno Viktor Igo. Imajući u vidu opšte i vlastito iskustvo, globalne i lične poraze i udese, moja poezija je prilično bolna i pesimistična, elegičnih tonova i sazvučja. A i kako bi drukčija bila, u ovakvom svetu i veku!? ― kaže Cvijetić.
I pored svega, naš sagovornik nije usamljen u stavu da pisanje i umetnost uopšte, imaju neporeciv smisao:
■ I sada i u ovom vremenu, kada neke efemerne stvari zamagljuju poglede i dramatična i ružna stvarnost pretiču svaku imaginaciju. Posebno poezija. U ovom opštem ludilu, u kome se sve teže snaći. A koliko se samo u jednoj, jedinoj pesmi, kao u onoj orahovoj ljusci, može naseliti suštine; koliko da stane ljudskog bola i nesreće, u čemu je poezija nezamenljiva.
MANJINA OHOLIH Svedoci smo da u dobrom delu sveta, a i kod nas, vlada očevidno beznađe, očaj i siromaštvo. A na drugoj strani je manjina, oholih, gluvih i slepih na tuđe nesreće. Onih koji, zasad, nisu izgubili ništa, a u mutnom se obogatili. Nesvesni sveopšte tragedije i njenih razmera, razmera nenadoknadivih gubitaka. I o tome govorim u mojim pesmama.
B. Đorđević | 12.07. 2015. | Večernje novosti
