Početak – rođen je 15. decembra 1985. u Londonu. Otac mu je nedavno upokojeni kraljević Tomislav, majka Engleskinja Linda Boni, (dobra devojka iz susedstva, koja je s roditeljima živela uz samo ogradu prinčeve Redlands farme u Saseksu, kraj Kridforda; otac joj je bio Amerikanac, pilot koji je u Englesku došao tokom Drugog svetskog rata, pa tu i ostao).
Mihailo je trećerođeni Tomislavov sin, ima starijeg brata đorđa i, po ocu, sestru Katarinu i brata Nikolu (iz Tomislavovog prvog braka s princezom Margaritom). Unuk je kralja Aleksandra Ujedinitelja, potomak Crnog đorđa, čija je verna slika i prilika (upućeni se kunu da ima Karađorđevu narav, veđe, a da na pokojnog oca podseća dok hoda, pojedinim gestovima i uzrečicom „da Bog sačuva“).
Detinjstvo – mali princ rastao je u Engleskoj, ali im je otac uredio jednu sobu s detaljima iz rodne Srbije – slikama, muzikom, ikonoma. S pet godina, posle prve posete Srbiji, bio je Srbin od glave do pete. „Mihaila sam jednom spazio kako igra kao kolovođa na Oplencu. Sam. Uzeo salvetu, umesto maramice, maše njome kao da poziva u kolo. To je video i odmah usvojio“, zabeležio je u memoarima njegov pokojni otac.
Nacionalnost – Srbin.
Verska opredeljenost – pravoslavna, kršten je u crkvi Svetog Save, u Londonu.
Obrazovanje – još uvek je đak u školi u susednom mestu, sad je u osmom razredu, za dve godine završiće, što bi mi rekli, malu maturu. U školu putuje autobusom, baš kao u engleskim filmovima. Već sada zna da će upisati koledž ili fakultet u Jugoslaviji i da će studirati programerstvo.
Ubeđen je da ta profesija ima budućnost, da u kompjuterima i „petljanjem s njima“ leži biznis. Idol mu je Bil Gejts zato što, kako kaže, Gejts kad ujutru otvori oči – zaradi 10 miliona dolara. Naš princ veli da će on, s buđenjem, „inkasirati okruglo 10 miliona funti“.
Karijera – ako se po jutru dan poznaje, onda je dinastija Karađorđevića u Mihailu dobila verodostojnog naslednika. Pristalice monarhije tvrde da je baš on – onaj pravi.
U Srbiju je prvi put došao 1990. godine, s majkom i bratom. Obilazio je zemlju pradedova i svetilišta srpska – Oplenac, Studenicu, Manasiju, Ravanicu, Žiču, boravio na moru, posetio je grad rođaka, prestonicu vazdašnju Cetinje. Potom je, 1991, ponovo došao u Srbiju.
Kao šestogodišnjak susreo se s mukama izbeglih, video je majke i decu iz Vukovara u prvom izbegličkom naselju dok su im se očevi još uvek borili na ratištu. Podelio im je poklone, a onda istog dana se zaputio u Borovo Selo. Kako nije bilo bezbedno da ide preko Save, majka ga je ostavila na levoj obali Dunava, dok je ona produžila dalje. Očevici se sećaju da je čekanje potrajalo do u kasnu noć, princa su „urnisali“ komarci.
čuo je da odrasli pričaju kakvi su dželati ustaše, koliko su opasni, pa je promucao: „Ustaše nisu opasne, opasni su komarci“. U Srbiji je ostao do avgusta meseca. Kad je trebalo da se vrati u Englesku, on i brat napravili su incident. Nisu ni za živu glavu hteli da uđu u avion. Prava drama odvijala se na aerodromu, avion je čekao, majka Linda izbezumljena zvala muža, pokojni Tomislav ih molio da dođu. Ali, jok. „Tata dođi ti ovamo, ovamo je lepše“, poručio mu je Mihailo.
Na kraju, tata im je obećao da će oni upravljati avionom do kuće, trik je upalio i prinčevi su napustili zemlju predaka. Ne zadugo, kad im se otac preselio u Topolu, svakog leta su dolazili kući. Pa i ovog. Tužnog. Kako kaže poznavalac i prijatelj porodice Karađorđević, g. Miladin Gavrilović, da u životu ništa nije slučajno a da kraljeve prati neko proviđenje, dokaz su Karađorđevići.
Na ovaj Petrovdan, inače slavu kripte u crkvi Svetog đorđa na Oplencu, slavski kolač lomio je Mihailo. Mnogo godina pre, prvi Karađorđević koji je to uradio, od kada je dinastija izgnana iz zemlje, bio je njegov otac. Ovog Petrovdana, nekoliko časova kasnije, kraljević je, spokojan i miran, sklopio oči.
Sin je tad bio na vašaru, s drugom Englezom koga je dovukao da vidi njegovu Srbiju. Kad je čuo za očevu smrt, prozborio je: „A, šta ću ja sad?“ Očevici dodaju da u životu nisu videli, niti znali da dete ima i može toliko suza da prolije.
Zanimljivosti – kad je prvi put s bratom razgledao „svoju kraljevinu“, dok je obilazio grobove dede, pradede, čukundede… zapitao je: „Zašto su svi Karađorđevići u Srbiji mrtvi?“
Neustrašiv, odlučan da uradi što je naumio, rođeni vođa, već sad lud za devojkama, naročito našminkanim plavušicama, u 14. s čvrstim osloncem na zemlji (nosi cipele broj 42), dok ispija srpsku kafu (s tri kocke šećera, kad se malo ohladi, naiskap, baš kao i otac što mu je činio), zna da je princ.
Ali, ne voli da se s njim druže samo zbog toga. U stanju je da se pobije s jačim i starijim, noge i ruke su mu u modricama, ali ne haje. Važnije jeste da mu je frizura „pod konac“, bez kačketa (za svaki slučaj, ako je kosa neuredna) ne ide nigde. Obožava brzu vožnju, sportsku odeću i već sada zarađuje 30 funti nedeljno. Kad mu kažu da je lep, uzvrati: „Znam“. Baš kao što zna šta njegova porodica znači poklonicima monarhije.
