Potekao iz malog sela Idvora, „koje ne možete naći ni na jednoj zemljopisnoj karti“, kako je napisao u autobiografiji, upornom borbom i neumornim radom Mihailo Pupin je izborio sebi visoko i slavno mesto u svetskoj nauci. Za razliku od našeg drugog velikog Srbina Nikole Tesle, koji je u Ameriku stupio kao priznati elektrotehničar, Pupin je tamo došao kao dvadesetogodišnjak bez završene škole, zanata i znanja engleskog jezika. Zato je morao da provede šest teških godina borbe za opstanak prihvatajući se gotovo svakog posla koji je mogao naći. Bio je farmer, nosač uglja, moler, drvoseča i fabrički radnik. Radio je ono što je naučio u Idvoru od oca, uglednog seljaka i mudre majke koja ga je uvek podsticala da uči i ode u svet u kome je videla sinovljevu budućnost. U kući je vaspitavan u duhu srpskih tradicija kojima je ostao veran do kraja života. U dvorskoj osnovnoj školi stekao je skromno znanje koje je proširio u gimnaziji u Pančevu. Njegovo redovno školovanje prekinuto je onda kada je na protestnoj bakljadi uhvaćen da gazi spaljenu austrijsku zastavu. Morao je da napusti Pančevo i nastavi školovanje u Pragu. Ubrzo ga je stigla nova nesreća, imro mu je otac; kako više nije mogao da očekuje finansijsku potporu od porodice, on se praktično bez centa u džepu upućuje u Ameriku.
Posle mukotrpnog prelaska Atlantika i teškog razdoblja borbe za goli život u Americi, onog trenutka kada je dobio bolji posao u fabrici keksa, prihvatio se učenja u fabričkoj večernjoj školi. Bila je to njegova životna šansa i on se s ogromnom energijom posvećuje učenju engleskog, latinskog i grčkog jezika, istorije i prirodnih nauka. Cilj mu je bio da se pripremi za polaganje prijemnog ispita na Kolumbija-univerzitetu, što je uspeo 1879. godine. Na studijama se izdržavao od sopstvenog rada i malih nagrada koje je dobijao kao uspešan student. Tek na trećoj godini studija prestao je da se bavi fizičkim radom – onda kada je uspeo da dođe do sredstava za život podučavajući studente.
Svoje izuzetne kvalitete Pupin je iskazao na Univerzitetu; pružila mu se prilika da nastavi postdiplomske studije. Jedno vreme, on se kolebao da li da nastavi studije jezika ili da se bavi tehnikom. I na jednom i na drugom polju postigao je odlične rezultate. Konačno, prevagnula je želja za studijama tehnike i tako se ubrzo našao u Evropi – u Kembridžu, gde je došao sa željom da se bavi Maksvelovom elektromagnetskom teorijom.
U Kembridžu su Pupina očekivala nova iznenađenja. Iako je bio među najboljim studentima na Kolumbija-univerzitetu, njegovo znanje fizike i matematike nije bilo ravno znanju engleskih studenata. Tako je opet morao da radi više od ostalih. Uspeo je da se održi u klasi talantovanih matamatičara – čuvenoj trajpos grupi – ali sam nije zadovoljan postignutim znanjem. Iskoristio je sledeću priliku i kao prvi Tindalov stipendista nastavlja postdiplomske studije u Berlinu kod čuvenog naučnika Helmholca. U Berlinu je radio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije i posle četiri godine rada dovršio je tezu pod naslovom „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.
Studiranje u Kembridžu i Berlinu ostavilo je duboki utisak na Pupina i nesumnjivo imalo veliki uticaj na njegov dalji rad. Bilo je to u slavno doba nauke i mlai naučnik je imao prilike da upozna velike svetske nauke i radi u društvu sa njima. U Kembridžu su tada radili Lord Rejli, Džordž Stouks, Džon Džozef Tomson, a u Berlinu Helmholc i Kirhof. Za vreme Pupinog boravka u Berlinu 1887. godine održana je i čuvena sednica Društva za fiziku kojoj je predsedavao Helmholc i objavio istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetske talase.
Akademsku karijeru otpočeo je na nvoosnovanom Odseku elektrotehnike na Rudarskoj školi Kolumbija-univerziteta. Zajedno s kolegom Krokerom, Pupin je pristupio ostvarenju zamisli o novoj elektrotehničkoj školi. Bilo je potrebno dokazati zrelost elektrotehnike kao nove grane tehnike, koja može da se razvija nezavisno od mašinstva i fizike. Uz ostale teškoće, nije bilo mateerijalnih sredstava na novu školu pa su Kroker i Pupin držali javna predavanja o eketricitetu ne bi li sakupili novac za kupovinu osnovnih instrumenata. Iako preopterećen nastavom Pupin je nalzio vremena da se bavi i naučnim radom. Iz ovog perioda su njegovi prvi naučni radovi o prolasku struje kroz razređene gasove, što mu je kasnije pomoglo da bude među prvima koji su proizvodili H-zrake, kada ih Tentgen otkrio. Pupin je vrlo brzo stekao ugled istaknutog stručnjaka za elektricitet, pa ga je Institut američkih elektroinženjera pozvao da održi predavanje u Bostonu o nekim važnim pitanjima u vezi sa naizmeničnim strujama. Prihvatio se posla i njegovo predavanje „Praktična strana teorija naizmeničnih struja“ imalo je snažnog odjeka u stručnoj javnsti te je pomoglo pobedi Teslinog sistema proizvođenja, prenosa i korišćenja naizmeničnih struja nad Edisonovim sistemom jednosmernih struja. Zbog njegovih stavova o prednostima naizmeničnih struja Pupina su neke kolege proglasile „jeretikom“ pa su čak zahtevali i njegovu ostavku na položaj profesora Kolumbija-univerziteta. Pupin ostavku nije podneo niti je to od njega zvanično bilo zatraženo.
Na Kolumbija-univerzitetu Pupin je najpre predavao matematičku fiz8ku, zatim nauku o toploti, hidrauliku i dinamiku.
Prvi veliki uspeh u naučnom radu ostvario je u oblasti ispitivanja harmonika izvora naizmenične struje. Pomoću oscilatornih kola, rezonatora, izdvajao je pojedine harmonike iz složeno-periodične naizmenične struje i merio njihov intenzitet. Na izvestan način ovo je analogno sa ispitivanjem harmonika zvuka, što je radio njegov mentor Helmholc u Berlinu, ali je tehnika merenja i ostalo bilo originalnok, tako da su rezultati ovih istraživanja objavljeni u naučnim časopisima. na ovim radovima zasniva se i Pupinov pronalazak višestruke telegrafije, univerzalne tehnike za prenos više odvojenih signala po istom fizičkom prenosnom putu. Ovo otkriće zaštitio je sa nekoliko patenata, a sama tehnika se i danas primenjuje i u najmodernijim telekomunikacionim sistemima. U Pupinovo doba ova tehnika je relativno sporo ulazila u prkasu jer još nije bilo pgodnih postupaka modulacija i odgovarajućih generatora bez kojih se ovo otkriće nije moglo u punoj meri iskoristiti.
Krajem 1895. godine svet je sa uzbuđenjem saznao da je Rentgen otkrio nepoznate zrake koji mogu da prolaze kroz drvo, hartiju, izolatore i tanje slojeve metala i da ostavljaju tragove na fotografskoj ploči. Kada je saznao za ovo otkriće, Pupin se setio svojih zaboravljenih vakuum-cevi iz doba kada je proučavao parolaz struje kroz razrađene gasve, iskoristio ih da proizvede H-zrake i bio među prvima koji su u SAD pravili rentgenske snimke. Ovim ispitivanjima Pupin je posvetio samo tri meseca rada ali je za tako kratko vreme uspeo da postigne nekoliko originalnih rezultata. Primenom fluorescentnog zastora postavljenog ispred filma uspeo je da skrati vreme ekspozicije za dvadesetak puta, od sata na nekoliko minuta. Na osnovu eksperimentalnih rezultata došao je do zaključka da se udarom primarnih H-zraka generišu radovima na području H-zraka Pupin je pisao u časopisima, a aprila 1896. održao je i predavanje o njima pred Njujorškom akademijom nauka.
Najveće i najznačajnije Pupinovo otkriće odnosi se na matematičko rešenje problema prenosa naizmeničnih telfonskih struja po vodovima. I pre pojave Pupinove teorije prostiranja telefonskih struja po vodovima, znalo se da glavnu smetnju u prenosu ovih signala stvara podužna kapacitivnost voda. Francuz Vaski i Engles Hevisajd konstatovali su da treba povećati podužnu induktivnost voda, ali nisu uspeli da otkriju način kako da se to izvede. I pokušaji drugih da eksperimentalnim putem odrede mesto i veličinu dodatnih induktivnosti nije urodilo plodom. Pupin je, međutim, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz konac s raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima.
Da bi proverio svoju teoriju, Pupin je mogao da sagradi veštački vod na kome je u laboratrijskim uslovima ispitivao pojavu prostiranja telefonskih struja po vodovima. Izgradnja veštačkog voda koji verno oponašao realni vod zahtevala je puno eksperimentinjanja i proračunavanja. U svojoj autobiografiji Pupin je pisao da mu to gotovo ništa nije bilo lakše od razrade teorije induktivno opterećenih vodova. U pet kutija veličine oko četvrt kubnog metra Pupin je smestio ekvivalent od 400 km kabla. Na svaku milju mogao je da umetne specijalni kalem ili da ga isključi. Bez kalemova to je bio običan vod, odnosno kabl. Tako je mogao da uporedi prenos po neopterećenom i opterećenom kablu i da nedvosmisleno potvrdi svoje teorijske analize. Pupinovi radovi o veštačkim vodovima i metodi induktivnog opterećivanja kablova prevedeni su, gotovo istovremeno, na nemački i francuski jezik i njegovo epohalno otkriće, zaštićeno patentima, našlo je vrlo brzo put do primene. U SAD Pupinove patente otkupila je Američka telefonsko-telegrafska kompanija, a u Evropi nemačka firma „Simens“. Na samom početku dždž veka „pupinizacija“ je otpočela svoj trijumfalni put. S Pupinovim kablovima prenos telefonskih razgovora postao je moguć u međugradskim razmerama i to je bio ogroman skok u razvoju telfonije. Značaj ovog otkrića tek se samnjio tridesetak godina kasnije kada se razvila elektronika, ali je pupinizacija i do danas ostala u primeni u nekim specijalnim slučajevima.
Posle ovih otkrića ime Mihaila Pupina koji je i pre toga bio poznat u naučnom svetu, postalo je veoma poznato u SAD i Evropi. Pupin je postao slavan i bogat.
Godine 1901. naimenovan je za redovnog profesora. Njegova uspešna naučna i pedagoška karijera potrajala sve do 1929. godine kada je otišao u penziju. Biti Pupinov đak bila je velika privilegija. Nekoliko budućih velikih naučnika, kao što su Armstrong, pronalazač superhterodinskog prijemnika i frekvencije modulacije, budući nobelovac Miliken i drugi, visoko su cenili svog profesora Pupina i smatrali ga izuzetno zaslužnim za njihov naučni razvoj.
Još dok je boravio u Kembridžu Pupin se upoznao s pokretom za poboljšanje i uzdizanje naučno-istraživačkog rada u Engleskoj i Evropi. I pored uspeha engleske nauke i tradicionalno proverenih metoda školovanja mladih, u Kembridžu su neki naučnici tražili izmene u metodama rad, jer tradicionalni sistem nije najbolje podsticao i pripremao malde ljude za samostalni istraživački rad. U Nemačkoj je Pupin upoznao najravijenije naučno-istraživačke laboratorije i sagledao značaj praktičnog rada za razvijanje i negovanje budućih naučnih stvaralac. Obogaćen velikim iskustvom, Pupin je sa ogromnom energijom, po povratku u SAD 1889. godine, prionuo na posao i kroz rad na Kolumbija-univerzitetu i pri raznim stručnim udruženjima stlano isticao potrebu za reformama u obrazovanju i pristupu naučno-istraživačkom radu. U samo nekoliko godina rada našao se među najistaknutijim ljudima svoje struke i postao priznati autoritet na polju organizacije nauke. U znak priznanja za postignute uspehe Pupin je bio biran za predsednika ili potpredsednika najviših naučno-stručnih isntitucija kao što je Institut američkih elektroinženjea. Njujorška akademija nauka, Radio-institu Amerike. Američko društvo za unapređivanje čnauke i dr.
Pupin je patentirao ukupno 4 svoja pronalaska u razdoblju od 1884. do 1924. Gotovo svi patenti su iz oblasti telegrafije, telefonije i radio-tehniike. Prmio je veliki broj diploma i medalja kao priznanje za ono što je stvorio i pružio. Pupin je bio i plodan pisac. Objavio je Eletromagnetnu teoriju 1985. godine, autobiografiju pod naslovom Og useljenika do pronalazača, koja je doživela veliki broj izdanja u SAD, za koju je dobio Pulicerovu nagradu i koja je bila školska lektira. Ova autobiografija prevedena je na više jezika a na našem jeziku pojavila se u dva prevoda, 1929. i 1979. godine, Kadnije, Pupin je objavio knjige Nova reformacija i Romansa mašina, u kojima je izneo svoje viđenje nastanka nauke o elektricitetu i razvoja društva pod uticajem tehnike. Priredio je i jednu knjigu o spomenicima Južnih Slovena koja je objavljena 1919. godine. Ova knjiga pomogla je da se svetska javnost upozna sa Južnim Slovenima koji su tada prvi put osnovali zajedničku državu.
Mihailo Pupin je bio poznat i kao veliki humanista i političar. Među našim iseljenicima u SAD bio je aktivan i znatno je doprineo obaveštavanju američke javnosti o stradnjima i naprima Južnih Slovena da se oslobode tuđinske okupacije i stvore svoju državu. Organizovao je pomoć Srbiji i Crnoj Gori u doba balkasnih ratova i u Prvom svetskom ratu. U veoma kritičnom stanju momentu po granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenac, o kojima se raspravljalo posle Prvog svetskog rata. Pupin je 19. aprila 1919. predsedniku SAD uputio Memorandum u kome mu izlaže bitne činjenice na osnovu kojih je predsednik SAD Vudro Vilson tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Lononskog ugovora Saveznika sa Italijom. Tako su za Jugoslaviju bili spaseni deo Banata, Bled i bledski trougao s Triglavom, deo Dalmacije, Međumurje i Baranja.
Pupin je bio prvi diplomata Srbije u SAD. Postavljen je za počasnog konzula 1912. i ovu dužnost obavljao do 1920 kada je smenjen zbog sukoba sa nekim srpskim političarima.
U rodnu zemlju dolazi je šest puta: tri puta kada je boravio na studijama u Evropi, jedanput kada je sklopio ugovor sa „Simensom za otkup patenta „pupinizacije“ i dva puta posle Prvog svetskog rata.
Pupin je osnovao nekoliko fondova u našoj zemlji za školovanje omladine, za publikovanje materijala o srpskim starinama i Fond za rad u narodnom domu i baštovanskoj i voćarskoj školi Pupina u Idvoru. Finansijski je pomogao mnoga društva, zajednice i porodice. Njegova pomoć doprla je do svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. U spomen na Mihaila Pupina i Edvoru, u osnvnoj školi koju je tamo pohađao, izrađen je memorijalni muzej, obnovljena zgrada Narodnog doma koji je finansirao Pupin, izgrađena pošta s telefonskom centralom koja je omogućila svim žiteljima ovog sela da dobiju telefonsku vezu sa svetom.
– 100 najznamenitijih Srba – Princip- Beograd
