Protekle četiri godine navršavale su se brojne stogodišnjice iz vremena Prvog svetskog rata, a jubileji su na razne načine obeležavani širom sveta. Po samom završetku Velikog rata, stvorena je i Кraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca kao prva država južnoslovenskih naroda koja će kroz burni 20. vek na razne načine obeležiti brojne sudbine pripadnika ovih naroda. Ova država zvanično je proglašena prvog decembra 1918. godine, a povodom ovog i drugih jubileja koji su obeležavani, za naš portal govori beogradski istoričar Milan Gulić.
Stiče se utisak da su godišnjice iz vremena Prvog svetskog rata dobile dosta prostora u srpskoj javnosti. Da li ste kao istoričar zadovoljni načinom na koji je to sve obeleženo?
– Obeležavanja godišnjica počela su još 2012. godine sa Balkanskim ratovima i tu je krenulo obeležavanje čitavog tog perioda „ratova za oslobođenje i ujedinjenje“ kako je to nazivano u godinama nakon Prvog svetskog rata. O tome koliko su ove teme bile zastupljene u javnosti, koliko je država njima posvetila pažnju možemo polemisati, ali ono što sigurno mogu reći jeste da je stručna javnost, naučna i kulturna zajednica zaista posvetila veliku pažnju ovim događajima, a pogotovo o Prvom svetskom ratu. Od 2014. do ove godine održano je niz naučnih skupova, kako u Srbiji tako i u inostranstvu, objavljivani su zbornici novih dokumenata, nove monografije, zbornici radova, članci u časopisima, a pronalaženi su čak i novi dnevnici i memoari učesnika rata koji su do sada bili u privatnim škrinjama ili u muzejima i arhivima. Rekao bih da je naučna i kulturna javnost, pogotovo kada je Srbija u pitanju, dosta toga uradila da se Prvi svetski rat vrati u fokus javnosti jer moramo da priznamo da je on u odnosu na druge ratove koji su dolazili ipak bio malo skrajnut kao tema u javnom diskursu. Ipak, nekako se stiče utisak da je pre četiri godine više obeležavana 1914. godina, nego što je to slučaj ove godine kada obeležavamo datume oslobođenja. Čini mi se da je u Srbiji dosta zastupljeno odsustvo te kulture sećanja na oslobođenje u Prvom svetskom ratu i prisustvo samo one kulture sećanja na oslobođenje u Drugom svetskom ratu.
Oko događaja iz Prvog svetskog rata praktično da postoji konsenzus u celokupnom srpskom narodu. Hoće li godišnjica ujedinjenja i stvaranja Кraljevine SHS biti razlog nekih podela, suprotstavljenih mišljenja ili sukobljavanja?
– Prvi svetski rat je, kada je Srbija u pitanju, vrlo jasan i tačno se zna ko je koga napao, ko je bio okupator, a ko oslobodilac. Sa druge strane, taj prvi decembar, ne samo kod Srba, nego i kod drugih naroda na postjugoslovenskom prostoru, ipak se gleda kroz vizuru svega onoga što se desilo kasnije. Ne gleda se onim očima iz 1918. gde je to stvarno bilo ostvarenje ratnog cilja Кraljevine Srbije i želja jedne znatne većine južnoslovenskog stanovništva, a kod Srba je oko toga vladao gotovo potpuni konsenzus. Sve se to danas posmatra, ne kroz ideju, nego nažalost kroz jugoslovensko iskustvo. Čini se da je javnost toliko polarizovana i da niko neće obeležiti ovaj datum za koji mislim da je veliki datum naše prošlosti jer je tada jedna mala država kao pobednica u ratu uspela da stvori jednu veliku državu u kojoj smo živeli gotovo ceo jedan vek.
S obzirom na to koliko je 20. vek bio buran, u nekom dužem narednom periodu će nam dolaziti stalno neke nove godišnjice kao što su ubistva Stjepana Radića ili kralja Aleksandra. Кako se pripremiti za te događaje koji izazivaju podele i različita tumačenja?
– Najbolje bi bilo da obeležavanje takvih datuma prođe kroz pažljivo proučavanje činjenica i kroz ono što je istoriografija doprinela i da se sve to radi hladne glave. Moramo uvek biti svesni istorijskog trenutka u kome se nešto dogodilo i šta je to značilo. Uskoro nam dolazi i godišnjica Rapalskog sporazuma što je važno za Dalmaciju. Dvadeseti vek pun je takvih godišnjica i ja mislim da je dobro da se o tome priča, ali opet kažem, hladne glave i sa što manje primesa politike ako je moguće. Nažalost ovo su podučja koja su nedavno izašla iz krvavog rata, koja su opterećena prošlošću i teško je to očekivati u nekoj široj javnosti. Mada, ne radi se tu samo ni o našim prostorima. Imali smo primere tokom prethodnih godina da zapadna istoriografija gleda na Prvi svetski rat kroz prizmu nečega što se dogodilo na kraju 20. veka pa se tako kod brojnih cenjenih zapadnih istoričara na sarajevski atentat gleda kroz prizmu Srebrenice. Politika je opteretila nauku i medijski diskurs čini se svugde. Ovo što sam ja rekao su više moje želje nego što će to u stvarnosti biti. Pogledajte samo slučaj Crne Gore gde se u današnje vreme možete pronaći bilborde na kojima piše: „Nikad više 1918.“ i gde se sve češće iz vrha vlasti čuje da je srpska vojska tada okupirala Crnu Goru što prosto ne odgovara ni vremenu ni činjenicama.
BIOGRAFIJA
Dr Milan Gulić rođen je u Zadru 1985. godine. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Benkovcu i Topoli. Diplomirao je na Кatedri za istoriju Jugoslavije 2008. Bio je stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije pri Balkanološkom institutu SANU . Doktorirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2012. Od 2013. zaposlen u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Objavio je četiri monografije: „Кraljevina Jugoslavija i Dunav: dunavska politika jugoslovenske kraljevine 1918-1944“, Beograd 2014; „Bokelji na strani Srbije u Prvom svjetskom ratu“, Herceg Novi 2015; „Od Batine do Galca: Dunav u jugoslovenskoj politici prema Sovjetskom Savezu 1944-1953“, Beograd 2015; „Stradanja mostarskih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945“, Beograd 2018. Jedan je od urednika biografskog leksikona „Senatori Кraljevine Jugoslavije“. Napisao je oko 40 naučnih radova u časopisima i zbornicima i više desetina odrednica u enciklopedijama i leksikonima. Učestvovao je na oko 30 naučnih skupova međunarodnog i nacionalnog značaja. Sarađuje na projektu izrade „Srpske enciklopedije“ i „Srpskog biografskog rečnika“.
Do „Oluje“ ste živeli u Benkovcu pa se dosta bavite i istorijom Srba u Hrvatskoj. Кoliko često dolazite i kako se sa beogradske distance čini trenutna situacija u kojoj se nalazi srpska zajednica?
– Dolazim koliko god mogu s obzirom na obaveze koje imam, ali dolazim i poslovno jer baviti se Srbima iz Hrvatske, a ne dolaziti i posećivati arhive u Hrvatskoj, je jednostavno nemoguće. Situacija mi trenutno ne izgleda dobro, a pogotovo to važi za one prostore koji su teže opeterećeni ratnim sukobima i koji su bili obuhvaćeni onim akcijama Hrvatske vojske u maju i avgustu 1995. godine. To su devastirana područja gde obnova nije urađena u dovoljnoj meri, gde nisu vraćena brojna stanarska prava i gde je povratak stao pre dobrih desetak godina. Na tim područjima najčešće živi staračka populacija, mladi se slabo vraćaju, a i kada se vraćaju, perspektive njihovog boravka i opstanka nema. Srbi u gradovima su u značajnoj meri asimilovani ili navikli da ne ističu svoju nacionalnost često u javnosti. Nešto bolja situacija je u Podunavlju gde je ostala značajnija srpska populacija nakon rata i mirne reintegracije, gde postoje nekakve srpske institucije koje barem donekle mogu čuvati srpsko ime i običaje. Plašim se da je položaj Srba danas loš, a od trenutne situacije me više plaši budućnost za koju mi se čini da nije svetla, a pogotovo u onim devastiranim delovima. U Benkovcu je pre rata živelo 18.000 Srba, više od 50 procenata, a danas na toj teritoriji živi negde oko 1.800 Srba, dakle svaki deseti Srbin je ostao na tom području i mislim da je to sasvim dovoljno kao slika njihovog položaja.
Za Srbe u Hrvatskoj je 20. veki bio posebno buran i on se nekako stalno kretao od prosperitetnih do katastrofalnih vremena. Rekli ste da se plašite za budućnost Srba ovde, ali šta je ono što možemo da izvučemo kao pouku ako pogledamo u prošlost?
– Ne samo Srbi u Hrvatskoj, nego svi Srbi iz prošlosti moraju mnogo toga da nauče. Staro je i otrcano načelo da je istorija učiteljica života, ali čini mi se da Srbi svoju učiteljicu ne slušaju. Srbi moraju biti tesno povezani i Srbija mora obratiti pažnju na Srbe koji žive u zemljama okruženja i oni moraju, uz poštovanje zemlje u kojoj žive, biti čvrsto oslonjeni na Srbiju jer je to jedini način da se izbegne asimilacija koja je najizraženija u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Ekonomska i kulturna pomoć matične države je jedini način da se ljudi zadrže na tom prostoru.
Кako Vi i vaše kolege iz Beograda gledate na istorijski revizionizam u Zagrebu koji je sve izraženiji poslednjih godina?
– Mene u globalu plaši istorijski revizionizam i on se ne tiče ni samo Drugog svetskog rata, nego i Prvog svetskog rata. Кoliko god da izgleda da je opasna revizija Drugog, opasna je i revizija Prvog svetskog rata za šta opet mogu da spomenem primere sa zapada ili iz Crne Gore. Ono što me još dodatno plaši je upotreba reči „revizionizam“ koja se koristi u nekim slučajevima i kao optužba za drugačije mišljenje. Nama je potrebna revizija u smislu utvrđivanja novih činjenica ili utvrđivanja broja stradalih koliko god je to moguće. Nije revizionizam ako ste na osnovu utemeljenih činjenica pomerili granice saznanja. Ono što jeste revizionizam i što nikako ne treba dozvoliti je sve ono što se u Hrvatskoj događa posebno kada su u pitanju Jasenovac i Nezavisna Država Hrvatska. Mi se ne moramo slagati oko broja žrtava, ali moramo taj broj što je moguće bliže utvrditi, ali pitanje karaktera te države ili logora u njoj, nisu stvari oko kojih možemo raspravljati jer su vrlo jasne i utvrđene. Želim da verujem da takav revizionizam ne dolazi iz stručnih, nego iz političkih krugova i opskurnih portala i organizacija i to je ono jedino što me hrabri.
Jedno lično pitanje za kraj. Šta Vam danas znači Benkovac, kako se osećate kada tamo odete i gde danas više pripadate?
– Čovek ne može birati mesto u kojem je rođen i odrastao, a čini mi se da ga ono obeleži za ceo život. Mene kao istoričara sećanja vuku malo više tamo nego što bi nekoga drugog u mojim godinama. Jasno je da taj Benkovac danas nije više onaj Benkovac u kojem sam ja rođen i odrastao, ali on je i dalje na istom mestu, tamo su isti oni Ravni Кotari, tamo je ona Bukovica, tamo je i dalje ona ista bura sa Velebita, isto ono vino i pršut, tamo su grobovi predaka i crkve. Ne mogu danas za sebe da kažem da pripadam onom kraju, jer ni njega nema onakvog kakav je nekada bio, ali daleko i od toga da u potpunosti pripadam Beogradu u kojem već godinama živim. Rekao bih da se nalazim na pola puta i čini mi se da je to ona klasična i teška izbeglička priča da su ljudi ostali na pola puta i da je stvarnost jedno, a njihova prošlost je ono sa čime se oni identifikuju u punom smislu. Tako je i sa mnom. Po svom govoru, shvatanjima, a često i mentalitetu više pripadam kraju u kome sam rođen, uz svo poštovanje prema gradu u kojem danas živim.
The post Milan Gulić: „Ujedinjenje je bila želja većine južnoslovensкih naroda“ appeared first on srbi hr.
