Premijer Salji Beriša je tokom proslave stogodišnjice Albanije, 28. novembra prošle godine pozvao sunarodnike da na jedinstvu rade svakog minuta, svakog sata, svakog meseca i svake godine.
Kosovski premijer Hašim Tači rekao je da želja Albanaca nije bila da postoje dve albanske države i da bi Albanija i Kosovo zajedno bili bolji.
Ta politička retorika albanskih vođa na Balkanu nije ostala neprimećena u susednim državama. Neki regionalni političari, poput grčkog ministra spoljnih poslova, bojkotovali su proslavu jubileja u Tirani.
Zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Filip Riker i šef diplomatije Nemačke Gvido Vestervele izašli su potom sa zajedničkom porukom da Albanija mora da prestane sa „uznemirujućom retorikom nacionalizma“. Drugim rečima, poručili su Beriši da ne „doliva ulje na vatru“ dok se lome koplja u pregovorima Dačić–Tači u Briselu.
Premijer Beriša nakon te opomene, 1. marta, izjavljuje u Tirani da su dobri odnosi između Kosova i Srbije uslov stabilnosti čitavog Balkana.
NACIONAL-EVROPEJSTVO: Fatos Lubonja, disident iz vremena Envera Hodže, koji je pod tim režimom proveo 18 godina u zatvoru, govori o albanskom ‘nacional-evropejstvu’. Time želi da kaže da su albanske elite koje su proizašle iz komunističkih kadrova umotale svoj nacionalizam u evropsku retoriku, isto kao što su ga ranije krili iza marksizma. Umesto Velike Albanije koristi se izraz etnička ili prirodna Albanija. Istorija Albanije s početka ovog veka Albanske akademije nauka ne razlikuje se od one iz 1959. godine.
Armanda Kodra, antropolog iz Tirane, istraživač u Londonskoj školi za istočnoevropske i slovenske studije, ocenila je da Beriša koketira sa idejom o ujedinjenju da bi osigurao da Alijansa crveno i crno (alb. Aleanca Kuq e Zi) ne preotme glasove njegovoj Demokratskoj partiji.
Prema nekim medijima, Alijansa crveno i crno ima oko 105.000 članova, a hvali se da su u njoj i poznate ličnosti Lorik Cana (fudbaler Lacija), Ekrem Krieziju (filmski radnik koji je nekada radio na TV Beograd), Džufi Pigeon (istoričar), Mislim Paša (pukovnik), Rešat Arbana (glumac iz Tirane), Nuri Seferi (bokser rođen u Gostivaru). Ta alijansa istupa protiv patrijarha Pravoslavne crkve Albanije, predlaže da se albanizuju albanski toponimi, istupa protiv mešovitih brakova…
Pored Alijanse crveno i crno, koju predvodi Krešnik Spahiu, bivši predsednik Visokog saveta pravosuđa Albanije, za ujedinjenje se zalaže i kosovski pokret Samoopredeljenje čiji je vođa Aljbin Kurti.
Da bude raspisan referendumom o formiranju nove jedinstvene albanske države zalaže se Koče Danaj, direktor Centra za socijalne i političke prognoze u Tirani, nekadašnji partijski funkcioner u vreme Envera Hodže, potom emigrant u Švajcarskoj, potom savetnik predsednika Albanske socijalističke partije Fatosa Nanoa, pa savetnik premijera Ilira Meta i docnije premijera Pandelija Majkoa. U politici je bolje gledati šta akteri rade, nego šta govore.
Albanija, koja je u vreme pobuna na Kosovu predstavljala bazu UčK, sada je članica NATO-a i na putu ka Evropskoj uniji, čime je obeležena njena zvanična spoljna politika. Drugi deklarisani ciljevi su: međunarodno priznanje Kosova, borba za prava Albanaca iz oblasti koju Tirana naziva ćamarija, a Grci Južni Epir; pomaganje Albanaca u Makedoniji, Crnoj Gori i na jugu Srbije, Arbereše u Italiji i albansku dijasporu. U Albaniji živi oko 2.300.000, na Kosovu i Metohiji oko 1.588.000, severozapadu Makedonije 509.000, na jugu Srbije oko 50.000 na jugozapadu Crne Gore 30.439 Albanaca. Takođe, postoje albanske zajednice u mnogim drugim zemljama, uključujući Tursku, Grčku, SAD, Italiju itd., ali su podaci o tome prilično proizvoljni. Neki izvori čak kažu da u Turskoj ima oko 1.300.000 Albanaca.
Albanija radi najočitije na približavanju Kosova – skoro je završila 234 km dug auto-put od Drača prema Kukešu, koji se na Kosovu nastavlja auto-putem „Ibrahim Rugova“. Izvođač radova kroz veoma težak teren je američko-turska korporacija Bechtel-Enka group.
Neki od albanskih opozicionara tvrdili su da izgradnjom tog i milijardu dolara teškog auto-puta pomoću komercijalnih kredita, Beriša podiže sebi nacionalni spomenik i da je bilo korisnijih putnih pravaca. Drugi kažu da je put isplativ, jer su kosovski Albanci najbrojniji turisti u Albaniji. Putnici kažu da granica između Kosova i Albanije praktično ne postoji, ali tome donekle protivureči fakat da je kosovska vlada uvela carinu na uvezeni cement iz Albanije zato što on niskom cenom ugrožava Šar-cement.
Berišin koncept albanskog prostora u EU počiva na ideji Albanije četiri vilajeta otomanskog carstva: Skadar, Kosovo (čije je sedište bilo Skoplje, a u koji je spadao i Novi Pazar), Bitolj i Janjina. Gallup Balkan Monitor je u januaru 2010. snimio da bi ujedinjenje Kosova i Albanije podržalo 74,2 odsto ispitanika na Kosovu, i 70,5 odsto u Albaniji. Značajan deo Albanaca, 47,3 odsto ispitanika na Kosovu i 39,5 odsto u Albaniji, ohrabren podrškom koju su imali u kosovskom slučaju, veruje da je moguće nacionalno ujedinjenje 5,5 miliona Albanaca, iako bi danas realizacija tog koncepta pogodila Grčku, Makedoniju, Srbiju i Crnu Goru. U prošlosti je to bilo veoma komplikovano jer je sažimalo sudar etničkih demografskih istorijskih prava i ćudi velikih igrača prilikom „kupovine tepiha na istambulskoj pijaci“, kako se o tome izrazio jedan učesnik Berlinskog kongresa 1878.
PRIZRENSKA LIGA I čETIRI VILAJETA: Objedinjenje turskih vilajeta zahtevala je Liga za odbranu prava albanskog naroda, poznata kao Albanska liga ili Prizrenska liga, albanska politička organizacija osnovana 10. juna 1878. u Prizrenu, u tadašnjem Kosovskom vilajetu Otomanskog carstva, nakon završetka rusko-turskog, odnosno srpsko-crnogorsko-turskog rata (1877—1878).
Među oko 300 viđenijih albanskih predstavnika koji su se sakupili u Prizrenu bile su dve struje, jedna je zahtevala nezavisnost, a druga autonomiju, oslobađanje od poreza, da se više ne uzimaju regruti i da Srbija i Crna Gora vrate Turskoj oblasti naseljene Albancima i muslimanima.
Peticije se šalju sultanu u Istanbul, a delegacija pod vođstvom Abdul-bega Frašerija i Mehmeta Ali Vrionija ide u Beč, Pariz, London Rim i Berlin. Međutim, Berlinski kongres je ignorisao memorandum Lige, a nemački kancelar Oto fon Bizmark je čak zauzeo stav da albanska nacija ne postoji. Sultan Abdul Hamid II je u početku podržavao prootomanski i proislamski karakter Prizrenske lige.
Oružane čete pod kontrolom Lige su se, međutim, suprotstavile odluci Berlinskog kongresa da Plav i Gusinje pripadnu Crnoj Gori, pa je Turska 1881, da bi pokazala Evropi da ispunjava nametnute obaveze, upotrebila vojnu silu protiv njih. Kada je Velika Britanija predložila Crnoj Gori kompenzaciju – teritoriju Ulcinja za Plav i Gusinje, Albanci su se opet suprotstavili. Velike sile su poslale međunarodnu flotu pred Ulcinj i taj grad je predat je Crnoj Gori.
Sledi više pokušaja Turske da povrati red i serija oružanih pobuna: u đakovici je 26. avgusta 1878. ubijen Mehmed Ali-paša, koji je tamo upućen radi smirivanja…
Turski Derviš-paša vojskom razbija albanski ustanak aprila 1881. godine i raspušta Prizrensku ligu, čije je radikalno krilo počelo da traži formiranje nezavisne albanske države.
Velike sile ulaze u igru pojedinačno. Skadarskim memorandum je traženo da garant za ostvarenje nezavisne albanske države bude Velika Britanija. Uz izgovor zaštite katolika Mirdita Austrougarska se umešala i uspela je posle 1888. da istisne Francusku.
DA VIđU PRIZREN, DUŠANOV GRAD: U to vreme u Turskoj je bilo smutno stanje. Otomanska vojska je ohrabrila kurdske paravojne snage da 1894. pobiju na hiljade Jermena i spale mnoga sela. Nasilje nad Jermenima eskalira 1915. Turska i dan-danas ne priznaje da je nad njima tada izvršen genocid. Srpska vlada preko poslanika u Porti podnosi Plavu knjigu o zverstvima nad Srbima u periodu od 1890. do 1899. Austrougarska blokirala internacionalizaciju tog pitanja.
Kada su se mladoturci učvrstili na vlasti, nisu dali obećanu autonomiju Albancima, već su tražili strogi centralizam, uvodeći turski kao jedini jezik administracije i zabranjujući albanske klubove širom zemlje. Oružanu pobunu Albanaca na Kosovu i u Albaniji juna 1909. Turci krvavo guše maja 1910. godine.
Tokom Prvog balkanskog rata kosovski Srbi su 1912. srpske vojnike dočekivali kao oslobodioce. Nasuprot njima, Albanci su očekivali da Kosovo postane deo autonomne Albanije, organizovali su dobrovoljačke jedinice koje su pružale otpor kod Prištine, Uroševca (Ferizovića), đakovice, Prizrena… Kod Podujeva Trećoj srpskoj armiji suprotstavilo se petnaestak hiljada dobrovoljaca pod komandom Ise Boljetinca, koga su prethodno radi podrivanja Otomanske Turske naoružavali, između ostalih, i srpska i crnogorska vlada.
Posle oslobođenja Prizrena o kome je Knjaz Nikola pevao „Onamo, namo za brda ona, da viđu Prizren Dušanov grad“, srpska vojska je, 5. novembra 1912, stigla u San đovani di Medua i Drač na albanskoj obali.
U Londonu međunarodna konferencija ambasadora velikih sila (Austrougarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva) 17. decembra 1912. donosi načelni zaključak o formiranju Kneževine Albanije. Početkom 1913. srpska vojska se pridružila crnogorskoj u opsadi Skadra koji su branile turske snage pod komandom Hasan Riza Beja, a kasnije pod komandom Esad-paše Toptanija. Nakon što je srpska vojska osvojila većinu albanskih oblasti, albanski glavari su se povukli na slobodnu oblast Vlore (Valone). Na Narodnoj skupštini u Valoni, 28. novembra 1912, Albanija je proglašena za nezavisnu državu. Na čelu privremene vlade bio je Ismail Kemali, koji je uspeo da pridobije podršku Austrije i Italije.
U Londonu kongres sila 29. jula 1913. potvrđuje odluku o formiranju Albanije. Austrougarska je predlagala da Albaniji pripadnu i đakovica, Debar, Korča, Janjina, Struga, Ohrid, Peć i Prizren. Srbija je, uz podršku Francuske i Rusije ipak uspela da dobije Peć, đakovicu, Prizren, Debar i Ohrid.
Po članu 1. ugovora Albanija je trebalo da bude nasledna kneževina pod garancijom šest sila, koje će naimenovati kneza, a u periodu od deset godina civilnu upravu i finansije trebalo je da vodi međunarodna komisija tih šest sila. Bezbednost kneževine trebalo je da obezbedi žandarmerija pod komandom holandskih oficira.
Velike sile su se složile da albanski knez treba da bude protestant kako bi nepristrasno vladao muhamedanskim, pravoslavnim i katoličkim delovima albanske nacije. Pošto je Nemačka bila najmanje zainteresovana od svih šest sila za balkansko pitanje, između 19 kandidata izabran je upravo njen favorit Vilhelm fon Vid (Wilhelm von Wied Hohenzollern-Sigmaringen) i albanska delegacija, koju su sačinjavali predstavnici 18 okruga, ponudila mu je krunu.
Srpski premijer Nikola Pašić je ponavljao da se Srbija ne sme odreći luke na Jadranskom moru, a tek ultimativnom pretnjom topova sa austrijskih i italijanskih brodova okrenutih ka luci Drač srpska vojska je bila primorana da se 25. oktobra 1913. konačno povuče sa teritorije Kneževine Albanije.
U septembru 1913. izbijaju albanske pobune protiv srpske vlasti u oblasti Ljume (jugozapadno od Prizrena, današnja severna Albanija), Debra, Struge i Ohrida i u planinama zapadno od đakovice.
Austrougarska je 3. maja 1913. objavila opsadno stanje u Bosni i Hercegovini, nakon čega je i Crna Gora bila prinuđena da napusti Skadar.
SAVEZNIŠTVO SA ESAD-PAŠOM: Knez Vilhelm sa porodicom dolazi u Drač 7. marta 1914. Pobunjuje se muslimansko stanovništvo, predvođeno Esad pašom Toptanijem (onaj sa Skadra), koji traži prisajedinjenje Turskoj. Da preuzme vlast u Albaniji u leto 1914. Esad-paši Toptaniju je pomogla Srbija, koja će mu biti saveznik u kritično vreme 1914. Ostavljen od svih, knez Fon Vid napušta Albaniju 3. septembra 1914, mesec dana po izbijanju Prvog svetskog rata.
U januaru 1915, posle Kolubarske bitke, srpske vlasti šalju ponovo trupe radi obezbeđenja izlaza na more preko Albanije, a u leto 1915. srpska vojska je intervenisala u Albaniji i radi zaštite Esad-pašinog režima, slomivši ustanak njegovih protivnika. Pod pritiskom austrougarsko-nemačke i bugarske ofanzive, Vrhovna komanda srpske vojske 24. novembra 1915. godine odlučila je da se njeni vojnici povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more (Albanska golgota). Srpske vojnike u povlačenju napadaju snage suprotstavljene Esad-paši.
Posle proboja Solunskog fronta tokom 1918-1919 srpske trupe su opet prodrle u Albaniju, a mirovna konferencija u Parizu 1919. je dala Italiji mandat za administraciju albanske države pod kontrolom Društva naroda. Na mirovnoj konferenciji u Versaju srpska delegacija pristaje na nezavisnu Albaniju, a u slučaju da stranci dobiju deo Albanije, postavlja zahtev za severnim delom Albanije do Drima sa Skadrom, pozivajući se na istorijska prava i strateške i ekonomske razloge. Srpske trupe su za to vreme okupirale albanske teritorije oko Debra i Mati. Traju veoma dugi pregovori o razgraničenju.
Početkom 1920. godine Italijani su pod pritiskom Albanaca morali da se povuku iz Albanije.
Vlada kraljevine SHS polovinom 1921. godine potpisuje s prvacima Mirdite, s kućom đona Markađona, ugovor o saradnji, kojim je bilo predviđeno stvaranje nezavisne Republike Mirdita na severu Albanije, koju je trebalo braniti vojska Kraljevine SHS. Mirditska republika je uskoro ukinuta. Tokom pregovora o razgraničenju vojska Kraljevine SHS se nosi s upadima albanskih kačaka koje pomaže Italija.
U decembru 1924. Beograd pomaže Ahmeda Zogua da obori režim Fana Nolija i da se kasnije proglasi za kralja. To nije zaustavilo srpsko-albanski konflikt koji sada potpiruje fašistička Italija. „Nož uperen u kičmu Jugoslavije“, tako je ćano nazvao albansko-kosovarski iredentizam.
NOŽ U KIčMI JUGOSLAVIJE: Okupacijom i aneksijom Albanije, 7. aprila 1939, fašistička Italija je definitivno zakoračila na balkansko tlo. U avgustu te godine, pa maja i potom oktobra 1940. zabeleženi su novi diverzantski upadi kačaka. U Tirani je formiran jedan nov „Kosovski komitet“ pod vođstvom đerim-bega Mahmudbegovića iz Peći.
U Kosovsku Mitrovicu je odmah po okupaciji došao Kosovski komitet na čelu sa Bedri Pejanijem i Redžepom Mitrovicom; nešto kasnije Ferad-beg Draga, poslanik i vođa „Džemijeta“ u Kraljevini Jugoslaviji, i njegov sin Ali Draga formirali su novu organizaciju Lidhja kombetare shqiptare.
Jedina realizacija koncepta Velike Albanije ostvarena je prilikom komadanja Jugoslavije kada je Italija je formirala kvislinšku Veliku Albaniju, kojoj je priključila Ulcinj sa okolinom, deo podgoričkog sreza Tuzi, Hoti, Grudi, Zatrijebač, Vranj, Vladanj i Kodrabudan; od andrijevičkog sreza Plav i Gusinje sa okolinom, a od sreza beranskog Rožaj sa okolinom. Priključili su joj i zapadnu Makedoniju sa Tetovom, Gostivarom, Kičevom, Debrom, Strugom i Svetim Naumom, kao i celim Prespanskim jezerom. Veći deo Kosova i cela Metohija pripali su takođe Velikoj Albaniji, osim podujevskog, vučitrnskog i kosovskomitrovačkog sreza, koji su dodeljeni nemačkoj okupacionoj zoni i dela Kosova kod Gnjilana na istoku Kosova koji su zaposeli Bugari.
Posle kapitulacije Italije nemački okupator nije ukinuo Veliku Albaniju i podstakao je osnivanje tzv. Druge prizrenske lige“, krajem 1943. Na čelu ove lige našli su ce kolaboracionisti Džafer Deva, Bedri Pejani, Ismet Krieziu i drugi.
DRUG TITO I DRUG HODŽA: Partizanski pokret otpora u Albaniji organizovala je Komunistička partija Jugoslavije, koja se pre toga emancipovala od stare politike Kominterne (raspuštene 1943) i svog Drezdenskog kongresa iz 1929. da je Jugoslavija produkt svetskog imperijalističkog rata i da je treba uništiti.
CK KPJ oštro odbacuje jedan u osnovi redentistički zaključak koji je bila donela konferencija Oblasnog Komiteta KP KiM, održana na teritoriji Albanije, u selu Bujanu (Bunjaj iznad reke Valbone, oko 10 km uzvodno od njenog ušća u Drim, kraj mesta Koljgecaj) 31. decembra 1943. i 1-2. januara 1944: „Danas se, drugovi, radi ne o tome da se razgraniče Albanija i Jugoslavija – obe okupirane od Nemaca – nego da se obe, oružanom borbom, oslobode od njih.“
Oštro su odbačene i ideje o formiranju Balkanskog štaba, u duhu budućeg udruživanja u Balkansku federaciju, na čemu je radio Svetozar Vukmanović Tempo u leto 1943, a ceo taj poduhvat je likvidiran posle Titove intervencije od 21. septembra i oktobra 1943.
Posle rata će Tito pregovarati s bugarskim komunističkim liderom Georgijem Dimitrovim o Balkanskoj federaciji Bugarske, Jugoslavije i Albanije, ali će Staljin tu ideju ugušiti pod jastukom.
Između novembra 1942. i novembra 1943, u toku priprema Drugog zasedanja AVNOJ-a, Komunistička partija se oslanja na koncept očuvanja integriteta Jugoslavije kao postojećeg međunarodnog subjekta.
Krajem 1943. CK KPJ je uputio pismo albanskoj partiji u kojoj je izrečena oštra ocena: „Postavljati danas pitanje prisajedinjenja ide na ruku reakciji i okupatoru.“ U danima oslobođenja u gušenju balističke pobune na Kosovu učestvuje oko 30.000 boraca NOV-a i pojedine jedinice iz Albanije. Zajednički neprijatelj je Bali kombetar, albanski nacionalistički pokret u kome su prste imali Englezi. Posle rata Jugoslavija pomaže režim Envera Hodže. Jedna proleterska brigada bila je poslata u Korču…
Enver Hodža, u Uspomenama objavljenim u Tirani 1979, piše o tome da je prilikom svoje posete Beogradu i potpisivanja ugovora 1946. godine postavio Titu pitanje o Kosovu, formulišući albanski stav na sledeći način: „Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji su albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle. Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da se ovaj problem pravedno reši.“ Na ovaj zahtev Envera Hodže Tito je, kako Hodža tvrdi, odgovorio: „Slažem se, to je i naša želja, ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu, jer to Srbi ne bi shvatili.“ Hodža je na to zaključio: „Ako to ne shvataju danas, shvatiće sutra“, i posle Informbiroa se okrenuo ka SSSR, pa Kini, a SFR Jugoslavija je četrdeset godina bila s Albanijom u poluratnom stanju.
Ostalo ste, bar vi stariji, i sami preživeli, pa možete zaključiti koliko stare hronike podsećaju na nove, a mlađi uče istoriju, da bi znali kako da i oni pogreše kad im se ona ponovi.
