Iako se o Milanu Tešiću (61), uglednom minhenskom ugostitelju koji je punih 26 godina vodio restoran „Bei Milan“, proteklih meseci govorilo „svašta“ a neki su mu i sveću palili, njega su ovih dana „živog i zdravog“ susretali na raznim mestima, bilo da je reč o Crkvi, nekoj kafani ili na ulici. Bila je to dobra prilika za susret i razgovor sa čovekom koji među našim ljudima u Minhenu uživa ugled dobrog ugostitelja, poštenog i vrednog čoveka, velikog humaniste i patriote. Milan je u penziji i ono što je toliko priželjkivao i s nestrpljenjem iščekivao – sada ga je razočaralo, skoro da se pokajao.
Milan je imao operaciju koja je kod nekih ljudi u ovoj sredini bila „razlog“ da ga proglase teško bolesnim. Prošle godine, 13. jula, prodao je svoju kafanu „posle 26 godina dva meseca i 13 dana“ i otišao u zasluženu penziju. Od tada je više vremena u rodnom Obrenovcu nego u Minhenu, gde dolazi jednom mesečno na nekoliko dana da bi video suprugu Bosu, kćerke Snežanu i Biljanu i sina Marka, golmana SK Srbija u Minhenu.
– Radeći u ugostiteljstvu na nogama sam bio od jutra do sutra. Ništa mi nije bilo teško, imao sam uvek sjajnu ekipu kuvara.Sada mogu da kažem da je roštilj u mojoj kafani bio bolji nego u mnogim beogradskim restoranima. Dobro se i zarađivalo, pogotovo u ona zlatna vremena za ugostiteljstvo u Nemačkoj. Tada su u Minhenu radila 62 lokala koje su držali ljudi sa prostora bivše Jugoslavije i za sve je bilo posla. Mogu da kažem da je iz tih vremena za mene najbolji naš ugostitelj Dragan Kovačević Valjevac – kaže Milan Tešić, inače elektromonter po struci, na početku razgovora za „Vesti“.
Pomagao kad god je trebalo
– Tokom akcije gradnje Crkvenog centra i hrama u Minhenu često sam iz restorana nosio hranu a redovno sam davao novčane priloge. I našem konzulatu u Minhenu nosio sam hranu na razne prijeme i proslave. Sećam se i Dana kulture Srbije, proslava u kulturnom centru Gastajg. Sportskom klubu Srbija iz Minhena davao sam donacije, ali i hranu kada su organizovali turnire. Dao sam prilog i za izgradnju crkve u Bariču i kada je na osveštenje temelja dolazio patrijarh Pavle, dobio sam zahvalnicu – govori Milan Tešić.
Međutim, kao u onoj poznatoj pesmi Desanke Maksimović koja govori da „ljubav je lepa samo dok se čeka“, za Milana Tešića je bilo nešto slično i sa penzijom. Ođednom je imao vremena napretek.
– Od dolaska u Nemačku 1970. uvek sam želeo da se vratim u zavičaj, jer tamo me stalno vuklo. Međutim, nije sve išlo kako sam želeo. Supruga je mlađa i treba da radi još nekoliko godina, kćerke i sin imaju svoj posao i obaveze i nastavljaju život u Minhenu. Ja sam se sam vratio u Obrenovac i u početku mi je bilo lepo i zanimljivo, ali vrlo brzo postalo je dosadno. Nisam navikao da sedim u kući sam, da gledam televiziju i ne znam šta ću sa sobom. Odjednom sam se našao u čudu – veli Milan.
Da ne bi pao u depresiju, Milan je rešio da zasadi mali voćnjak od 30 sadnica i da sredi sve oko kuće.
– Sestra i zet hteli su da mi pomognu, ali ja sam to odbio, jer sam želeo da imam nešto čime ću se nekoliko dana zanimati. Sve sam uradio sam – pokopao rupe, nađubrio, posadio voće i dalje brinem o njemu. Međutim, to je trajalo nedelju dana a onda je došlo pitanje – šta dalje?
Zbog toga Milan dolazi u Minhen bar jednom mesečno da vidi porodicu, prijatelje i poznanike. Ni život između Obrenovca i Minhena nije jednostavan, što priznaje i sam Milan i otkriva deo svojih planova.
– Rešio sam da se ipak „aktiviram“ u poslu. Opet će to biti u ugostiteljstvu, ali neću ja da radim, nego ću otvoriti jedan kiosk ili imbis u kome ću zaposliti jedno ili dvoje radnika. Ujutru ću nabavljati sve za taj kiosk i i tokom dana ću ga obilaziti.
Tešić, inače, ima tri poslovna prostora u Obrenovcu i restoran koji radi odlično. Tamo retko svraća, već seda u kola i obilazi prijatelje i rodbinu:
– Ali, ni to nije jeftino. Za hranu mesečno potrošim 200, a za benzin 400 evra.
Kada posle svega „podvuče crtu“, Milan Tešić kaže je ugostiteljstvo ljubav njegovog života, jer je zahvaljujući tom poslu upoznao mnoge poznate ljude: Zlatka – čika čajkovskog, Mikija Stevića, Boru Novakovića, Josefa i dr Dejana Sikingera, političare Hansa Podiuka i Rudolfa Krausa, advokate, lekare…
