**
MILEN MILIVOJEVIĆ
NA(JEŽ)EN OD MALIH NOGU
Borski penzioner Milen Milivojević (70) česta je pojava u „Politikinom“ „Satirikonu“, a bio je golobrad kada je (1958) počeo u „Ježu“
Bor — Gotovo svake nedelje, ima tome nekoliko godina, Boranin Milen Milivojević osvane sa po nekoliko aforizama u „Politici“. U njenom „Satirikonu“, u društvu najsmešnijih Srba deluje baš duhovito, britko i aktuelno. Njegovi borski prijatelji i rođaci u rodnom Drajincu kod Svrljiga, gde je rođen 1943. godine, ne mogu da se načude koliko su njegovi naježeni i „krvoločni“ aforizmi u neskladu sa njegovom blagom, gotovo stidljivom pojavom. I u neskladu sa njegovom lirskom poezijom i karijerom voljenog i popularnog pedagoga, nastavnika srpskog jezika. Tako drag i mio, a tako neumoljivo satiričan.
Takav je, u stvari, od malih nogu. Bio je golobrad dečak, đak prvog razreda ekonomske škole u Beloj Palanci kada je objavio svoj prvi aforizam u „Ježu“. Od tada do minule godine nakupilo se toga na hiljade, u „Ježu“ i desetini drugih glasila. Proveo je 28 godina u prosveti i 12 godina u borskim medijima, i objavio ukupno sedam knjiga aforizama, 11 knjiga poezije i dve knjige satiričnih tekstova. Pamti posebno 1974. godinu, kada je borski školski list „Jasmin“, čiji je Milen bio jedan od osnivača i urednika, u izboru „Politike za decu“, osvojio prvo mesto u ondašnjoj SFRJ, u konkurenciji više hiljada listova iz velikih i malih gradova. Govorilo se tada s poštovanjem o borskom bakru i borskom „Jasminu“.
O onom listiću koji se začeo 1969. godine u borskim selima Šarbanovcu, Brestovcu i Metovnici, na šapirografu, prema zamisli ondašnjih nastavnika srpskog jezika Milena Milivojevića, Stane Tanikić i Slobodana Rakića. Posle je postao „pravi“ list učenika svih borskih škola — mažen, pažen, voljen i hvaljen.
I pre nego što se sa „južne pruge“ preselio u borsko selo Šarbanovac, Milen Milivojević je već imao uzoran spisateljski staž. U Beloj Palanci i Leskovcu kao srednjoškolac, i u Nišu kao student, pisao je zapaženo za „Jež“ (neprestano) ali i za omladinske listove ondašnje Jugoslavije „Mladost“ i „NON“, niške Narodne novine, Radio Niš, Jugoslovenski sindikalni list „Rad“ i „Prosvetni pregled“. Bilo je i lepih honorara, dobrodošlih siromašnom seljačetu. Otac Vilotije umro je mlad u 42. godini, a plata majke Nadežde bila je skromna.
Ali, bilo je i nedaća zbog pisanja. Milenovu glavu zbog „poganih“ tekstova tražili su iz njegovog rodnog Svrljiga, Leskovca i Niša. Posebno neprijatno bilo je kad je „nadobudni“ mališan objavio tekst u beogradskom listu velikog tiraža o svojoj školi u Leskovcu. Nije bio zadovoljan kako je njegov nastavnik srpskog jezika ispravio njegov pismeni zadatak, pa je profinu „ispravku“ poslao beogadskom listu. Dobio je potvrdu da je bio u pravu on, a ne njegov profesor. Zatim je taj list osvanuo na svim školskim klupama u Milenovom odeljenju. Profesor (pred penzijom)je bio zgranut, izgubljen, pred nervnim slomom. Nije mogao da održi čas. Moglo se dogoditi da Milen bude izbačen iz škole, ali nije.
Za dlaku je preživeo i posle otrovnih tekstova iz Niša (o studentskoj menzi) i posle satire u „Ježu“ o kadrovanju u borskoj Gimnaziji. Posle oštrih partijskih zaključaka pisane su tužbe pa povlačene. Plašili su ga mladog i zelenog, ali nisu mogli protiv činjenica.
U gradu Boru se skrasio 1972. godine. Odredili su ga da uređuje lokalne „Borske novosti“, a on je za svoju dušu i dalje uređivao „Jasmin“, zatim poučavao borsku mladež pisanju, punio „Jež“ aforizmima i humorom i počeo da sarađuje u zaječarskom nedeljniku „Timok“ i u tamošnjem uglednom časopisu „Razvitak“. Našao se i u beogradskom „Delu“, „Glasu osiguranika“, listovima u Bosni i Hercegovini . . . Dobio je prestižnu nagradu „Prosvetnog pregleda“ za poeziju, Oktobarsku nagradu Bora (najveće opštinsko priznanje) za veliki uspeh „Jasmina“, ušao u besmrtnu biblioteku „Ježa“ „Zlatni ježevci“, dobio nagradu makedonskih satiričara za erotske aforizme, dve nagrade borske biblioteke, za najbolju knjigu borskih autora . . .
Skroman, gotovo neprimetan, Milen Milivojević nikada se nije nametao. Kao proslavljeni urednik i u „Jasminu“ i u „Borskim novostima“, i književnik od ugleda zaboravljao je da traži i dobije stan za sebe. Bio je podstanar kod borskih gazdarica, u Studentskom domu i Samačkom hotelu u Boru. Bio je beskućnik sve dok u njegov život, u prilično poznim godinama, nisu ušli supruga Marija i sin Nikola.
I niko u redakciji beogradskog „Ježa“, sve do 2006. godine nije znao kako stvarno izgleda jedan od njihovih najproduktivnijih saradnka. Zato što Milen tamo nikada nije kročio. Samo je pisao i slao tekstove. Sa ljudima iz redakcije sreo se, posle 48 godina, na velikom skupu aforističara u Kruševcu i — sve je tada razjašnjeno.
Skromnom čoveku Milenu Milivojeviću zaista nikada nisu bile potrebne ni veze ni preporuke. Piše i dalje, svakodnevno, i na pragu osme decenije. Ne veruje u inspiraciju. Prati aktuelne događaje i hvata ideje. Zatim ih glača. I raduje se svakoj nedelji i rubrici „Satirikon“ u „Politici“. I svakom novom „Ježu“ i novim knjigama svojim, i svojih prijatelja.
Kao što se godinama radovao druženjima timočkih aforističara, okupljenim u stalnoj rubrici zaječarskog „Timoka“. Kao najrođenijeg voleo je urednika te rubrike pokojnog Sergija Lajkovića. I voli sve svoje borske prijatelje aforističare i pesnike Radišu Dragićevića, Miloja Đurišića, Stanišu Milosavljevića, Živka Avramovića, Rajka Čukića, Milana Stojadinovića Basa… I Zaječarce Tomislava Mijovića, Živojina Denčića, Ljubišu Rajkovića Koželjca…
Ne zna na koga se kao spisatelj ugledao. Ili je na njega uticalo sve što je pročitao: zajedno sa Vibom, Crnčevićem, Duškom Radovićem, Radivojem Bojičićem, Vaskom Popom . . . Gode mu i pohvale (ne i one preterane) pogotovu od kada je u „Satirikonu“, u velikom tiražu „Politike“.
ANTRFILE
Tako piše Milen
— Prosjaci su velika sramota našeg društva. Tako je to kad nekog ulica vaspitava.
— Zašto bih se bavio politikom, kad mogu da se obogatim i klasičnom krađom.
— Država — to sam ja. Toliko se smanjila.
— Magarac na vlasti je na konju.
— Nema više entuzijazma! I ubice su plaćene.
— Podigli su mu spomenik i odneli ga u nepoznatom pravcu.
— Svi pravi Srbi su krivi.
— Sem čoveka, od majmuna ništa drugo nije ni moglo da postane.
— Kad vidim šta se sve radi, bolje što sam nezaposlen.
Stojan Todorović, Politika
