*
MILENA PAVLOVIĆ BERILLI
Pogled joj je uprt pravo u kameru, i bez problema prolazi kroz stakleno sočivo i mračnu komoru, pa ponire ravno u dubinu duše onoga ko stoji s druge strane aparata. Mnogi koji prvi put vide fotografije Milene Pavlović Barili zakleli bi se da su snimljene ovih dana negde na ulici. Za njen stajling rekli bi da je u trendu ove jeseni, za frizuru da će se baš takve nositi u proleće 2010, a za šešire da su poslednji pariski šik. Treba li boljeg dokaza koliko je ispred svog vremena bila ova umetnička kometa koja se pojavila pre tačno sto godina?
Bila je jedna od najavangardnijih i najzanimljivijih ličnosti svetske umetničke scene u prvoj polovini XX veka, „arhitekta sna i sanjarenja“, i u svom opusu neprestano je hodala po tankoj niti snoviđenja. Letošnja izložba njenih radova u galeriji SANU bila je događaj sezone. Od onih koji su se divili slikama i crtežima malo ko je znao da su Milenini radovi, pa čak i samo pominjanje njenog imena, bili kod nas zabranjeni do sredine pedesetih godina prošlog veka — iz nekakvih ideoloških razloga. Još punih deset godina posle smrti ona je ostala žrtva nesporazuma koji su obeležili ceo njen kratki život. Živela je u Parizu, Londonu i Njujorku — zato jer je nisu hteli za nastavnicu crtanja u Požarevcu, Tetovu i Štipu. Htela je da ponovo sastavi roditelje koje je bezgranično volela, ali to je uspela tek posthumno, i to u porodičnoj grobnici. U Milanu je čekala u redovima bonove za hranu, a u Americi portretisala najveće bogataše. Više od pola životnog veka, a to je bilo samo trideset šest godina, bolela ju je kičma i imala je problema sa srcem, valjda su je zato u Nemačkoj prozvali srpskom Fridom Kalo. Stvarala je dela čudesne lepote, ali za nju su govorili da je gracioznija i lepša od svake svoje slike.
Rođena 5. novembra 1909. u Požarevcu, Milena Pavlović Barili provela je detinjstvo uglavnom u italijanskom gradu Pezaru. Tu je živela sa ocem Brunom Barilijem, kompozitorom, pesnikom, putopiscem i boemom. Bio je izuzetno poznata ličnost u tadašnjim evropskim umetničkim krugovima, a upoznao je Mileninu majku Danicu Pavlović tokom studija muzike na Konzervatorijumu u Minhenu, u pansionu gde su oboje stanovali.
Danica je imala zanimljivo poreklo: bila je jedna od unuka najstarije Karađorđeve kćerke Save. Svog daljeg rođaka Petra II Karađorđevića, jugoslovenskog kralja, Milena će tokom Drugog svetskog rata portretisati u Americi, i to će biti razlog što su od 1945, kad se u Jugoslaviji uspostavila nova vlast, pod embargom bili i njeno ime i rad.
Milena je bila jedino dete Bruna Barilija i Danice Pavlović. Njih dvoje razveli su se 1923, ali su do kraja života ostali u prisnim i prijateljskim odnosima. Kad je izbio Prvi svetski rat, zajedno sa kćerkom iz Požarevca, gde su živeli, otišli su najpre u Rim, a zatim u Bergamo, gde je Milena završila prvi razred osnovne škole. Već drugi je upisala u Rimu, a tu je sa sedarn godina napisala i prvu pesmu. Sledeće tri decenije neće prestati da piše poeziju, uglavnom na italijanskom i francuskom, jezicima koje je govorila kao i svoj maternji, srpski.
Žena koja je napisala stihove: „Kiša mi kaplje u sobu / Sobu koja nije moja / (u bilo koju sobu). / Čuje se kako trči poput miša“ — vratila se u rodni grad gde je završila osnovnu školu, a onda je u Beogradu upisala Drugu žensku gimnaziju. Imala je trinaest godina kad je primljena na Kraljevsku umetničku školu u Beogradu, gde je učila slikarstvo kod profesora Bete Vukanović i Ljube Ivanovića. Diplomirala je 1926, a u to vreme njena majka Danica radila je na dvoru, u kancelariji kraljevskih ordena. Milena je studije slikarstva nastavila u Minhenu, gde je ostala do 1928.
— Nezadovoljna sam tim gluvim i reakcionarnim nemačkim ambijentom — rekla je prijateljima, kojima nije bilo teško da primete kako talentovana slikarka ima ozbiljne zdravstvene probleme. U bolnici joj je dijagnosticirana tahikardija, zamor srčanog mišića i aritmija.
Zajedno sa majkom leto je provela na Azurnoj obali, u Nici, ali ne turistički, nego lečeći se. U Francuskoj se susrela sa modom o kojoj je maštala, uživo je videla modele kakve je crtala još od osnovne škole. Tako su 1927. nastale Milenine ilustracije za „Vogue“, „Life“ ili „Red Book“. Bili su to njeni školski radovi kojima je prosto „prozvala“ sudbinu, jer će petnaestak godina kasnije zaista raditi naslovne strane za najčuvenije svetske modne magazine.
Iako skoro potpuno posvećena studijama slikarstva, Barilijeva se u tom tinejdžerskom dobu prvi put zaljubljuje. O toj mladalačkoj ljubavi mnogo decenija kasnije pričala je Milenina majka Danica.
— Jednog sunčanog majskog dana uradila je ono što je najviše volela — portret Rudolfa Valentina, filmskog glumca, kao šeika. Pomagala se vrlo malo jednom malom crnom fotografijom. Oduševljavali su je filmski glumci i glumice. Pravila je njihove sjajne karikature, od kojih je neke poslala Valentinu, našta je on ljubazno odgovorio i pohvalio ih.
Rudolfu Valentinu šiparica iz Požarevca pisala je na kitnjastom italijanskom. Milena je već tada znala četiri jezika, kasnije je naučila još dva.
Iako nezadovoljna Minhenom, vratila se tamo da završi studije, na kojima su joj profesori bili tada poznati Hajnrih Knir, Franc fon Štuk i Hugo fon Haberman. U decembru sledeće, 1928. godine, u Beogradu je imala prvu samostalnu izložbu. U Novinarskom domu izložila je dvadeset radova, a kritičar „Politike“ pisao je o mekoći i čistoti linija njenih dekoracija i ilustracija.
Leto 1930. provela je putujući sa majkorn. Bile su najpre u Sloveniji, a zatim odlaze u Prag gde Milena oboleva od trbušnog tifusa. Kao posledica javili su se bolovi u kičmi, pa je u Madridu operisana. U Španiji je bila sa mamom Danicom, a njih dve su jedno vreme provele u Granadi. Tamo je Milena ponovo imala probleme sa srcem, ali ovog puta nije u pitanju bila bolest, nego želja da nekom pokloni svoju ljubav. Svaki dan je satima stajala pred spomenikom srednjovekovnom viteza, i maštala o tome kako on luta svetom da bi ispunio zavet dami kojoj je poklonio srce. Milena Pavlović Barili imala je dvadeset jednu godinu, i u Granadi je maštala o svom vitezu kome će pokloniti čipkanu maramicu. Umesto toga, nacrtala ga je i silno je patila što je morala da ode iz Španije, i nastavi studije u Londonu. Tamo ostaje godinu i po, a februara 1931. u galeriji „Bloomsbury“, jednoj od najznačajnijih u Londonu, priređuje izložbu o kojoj će se izuzetno pohvalno izraziti „Daily Telegraph“ i „Daily Express“. Ta izložba značila je njen definitivni raskid sa tradicionalnim slikarskim pristupom i otvaranje novih formi imaginarnog i fantazmagoričnog.
Sledeće godine Milena se seli u Pariz, gde će ostati sve do 1939. Odmah je postala deo umetničkog miljea Monparnasa, družila se sa mnogim muzičarima, književnicima i glumcima. Postaje bliska prijateljica slikara Đorđa de Kirika i Alberta Savinija, istoričara umetnosti Žana Kasua, pesnika Pola Valerija, osnivača nadrealizma Andrea Bretona, zatim Žana Koktoa, Filipa de Pizija i mnogih drugih. U Parizu je upoznala kubanskog pijanistu Rejmonda Gonzalesa i zaljubila se u njega. Više od godinu dana ostala je s njim u emotivnoj vezi, usput ga portretišući. Par je imao bliskog prijatelja u fotografu Polu Balasu, čije slike predstavljaju dragocen izvor informacija o pariskom periodu života i rada Milene Pavlović Barili. Sačuvan je, istina prilično oštećen, snimak naše slikarke i njenog kubanskog ljubavnika.
Često je iz Pariza dolazila u Požarevac da vidi majku, a negovala je i prisne veze sa ocem Brunom, koji je živeo u Italiji. Brunov otac, koji je u Italiji važio za poznatog slikara, organizovao je Mileni učešće na Rimskom kvadrijenalu 1935. O onome što se događalo na izložbi u Rimu kasnije je podrobno pisala majci.
„Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika, ali slike nije mnogo gledao. Opo, direktor izložbe, redom je imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kad je Opo rekao: ‘Sinjorina Barili’, Musolini je stao i zapitao: ‘Je li to Barilijeva kćerka?’ Ja istupih napred malo bliže, on me zapita koje su moje slike, a ja pokazah rukom. On ostade nekoliko trenutaka gledajući u mene i sve se više smešeći. Nije rekao ništa više, ostao je tako dvadesetak sekundi, nasmejan, gledajući me, pa onda izađe. Ja videh sve pokroviteljske osmehe onih koji su ga pratili“.
Ponudu ministra spoljnih poslova grofa Ćana da dobije italijansko državljanstvo glatko je odbila. Posle Rima vraća se u svoj Požarevac, gde ostaje godinu i po dana. Tu nastaju neka od njenih remekdela: „Venera sa lampom“, „Devojka i anđeo“,“Autoportret sa strelcem“, „Starica sa leptirom“, „Nostalgija“, „Fantastična kompozicija sa ženskim aktom i zmajem“… Petrolejka na slici „Venera sa lampom“, zaintrigirala je francuskog pesnika Pola Valerija, koji ju je jednom prilikom upitao zašto često na svoje slike stavlja baš takvu lampu.
— Kao dete išla sam kod moje bake Bose, tamo je bila ista takva petrolejka u kuhinji — rekla mu je Milena. Potkraj 1936. ponovo odlazi u Rim i nastanjuje se u boemskoj ulici Marguta. Sledećeg proleća priređuje izložbu u galeriji „Cometa“, četrdesetak slika i crteža. Italijanski mediji javili su da je sala bila pretesna da primi sve koji su došli na svečano otvaranje.
Bio je to, mnogi se slažu, vrhunac stvaralaštva Milene Pavlović Barili, njen renesansni period.
Nemirni duh ne da joj mira, iz Rima odlazi najpre u Diseldorf, zatim ponovo u Pariz, gde izlaže u galeriji „Quatre chemins“ na Jelisejskim poljima. Njena majka Danica često je prati na putovanjima. Ona i Milenin otac Bruno Barili razveli su se 1923, ali su ostali u prijateljskim odnosima. Ono što ih je posebno vezivalo bila je ljubav prema kćerki. Tako Milena u leto 1938. odlazi u Veneciju sa majkom. Njih dve daju podršku Brunu koji priprema operu „Meduza“. Barilijeva opera u izvođenju orkestra Milanske skale imala je premijeru 28. septembra u Bergamu. Bruno je operu „Meduza“ posvetio — svojoj bivšoj supruzi Danici Pavlović.
Nežnog zdravlja, Milena je nekako prebolela raskid svoje veze sa Kubancem Rejmondom Gonzalesom. Jesen 1938. i deo zime 1939. provodi u Oslu, zatim ponovo dolazi u Pariz, gde odavno uživa status modernističke ikone. Tu učestvuje na grupnoj izložbi nadrealista, koja se potom seli u Hag. Njenu sliku „Kompozicija“, izloženu u Hagu, kupuje srpski slikar, pesnik i diplomata Sibe Miličić. Milena, rođaka kraljeva i zvezda pariskih umetničkih salona, jedna od najinteligentnijih i najlepših žena Evrope tridesetih godina, u tom trenutku našla se na životnoj prekretnici. Bila je bez novca, bez partnera koji bi joj pružio sigurnost, a osećala je da joj Evropa postaje preuska. Za novac dobijen od prodaje slike Sibetu Miličiću kupuje kartu za prekookeanski brod „De Grasse“. Na njega se ukrcava u francuskoj luci Avr 18. avgusta 1939, a devet dana kasnije stiže u Njujork. Na daleki put su je na oproštajnoj večeri u pariskom klubu „Kupola“ ispratili Pol Valeri, Žan Kasu i mnogi drugi prijatelji.
Ponela je dva velika kofera. Rekla je prijateljima kako namerava „samo da vidi veliku nadrealističku izložbu u Njujorku, i da se odmah vrati“. Poćetkom septembra 1939. napisala je prvo pismo iz Amerike majci Danici.
„Puno je Srba i Crnogoraca, mnogo ima naših što su stigli ovih dana kao i ja. Svet je vrlo bučan, i mnogo manje fin nego u Engleskoj. Niko nikad ne kaže ‘Thank you’ nizašta“ — napisala je.
U to vreme u Evropi izbija Drugi svetski rat, pa Milena odlučuje da ostane u Njujorku. Njena izložba, koju je organizovao menadžer Samjuel Levi, postiže uspeh, ali njoj treba neki posao da bi mogla da preživi. Levi je odvodi u modni časopis „Vogue“, onaj za koji je nekada kao gimnazijalka maštala da radi ilustracije. Sklapa ugovor i počinje da radi kao — ilustrator. Ubrzo sarađuje i u magazinima „Harper’s Bazaar“, „Town Country“, „Charm“, „Glamour“, „McCall’s“ i „House Beautifil“. Iz Evrope je za njom stigao glas da kad uđe u prostoriju prepunu bogatih žena u modelima kreatora visoke mode s nakitom basnoslovne vrednosti, sve oči se okrenu ka njoj — u jednostavnoj haljini, bez nakita, sa šeširićem koji je sama napravila. Bila je jedna od retkih osoba koja je „Vogueu“ više davala nego on njoj — kosmopolitizam građanke sveta.
Imala je već trideset jednu godinu, i sve intenzivnije počinje da razmišlja o udaji. Tu temu diskretno je pomenula u pismu majci.
„Skoro sam bila na ručku kod Helene Rubinštajn. Od ljudi nema niko ni mlad, ni interesantan. Svi su sporedni, i ženjeni su uz to. To ti je Amerika. Nemoj da slušaš svet unaokolo da ti puni glavu: kako da se Milena obogati, ili kako da se uda za milionera“.
A nekoliko meseci kasnije u Njujork je došla njena velika pariska ljubav, kubanski muzičar Rejmond Gonzales. I o tome je pisala Danici.
„Došao je iznenada R. iz Francuske, i ostao mesec dana ovde. Ja sam ga valjda srela tri-četiri puta. Užasno su teška i žalosna ta viđenja bila. On me je zvao da idem s njim na Kubu i ovde da se venčamo, ali mi je odmah objasnio, uostalom ono što je mesecima pre dolaska iz Evrope i pisao, da su njegov život i svi njegovi interesi promenjeni, i da ga samo duševni i duhovni put i razvitak interesuje. Da nema razlike između živih i mrtvih, i da on, u tom smislu, ima ogroman put i razvoj pred sobom. Ne pije više, i ne jede meso, i uči sve to sa jednom ženskom, Spanjolkom, Engleskinjom, šta li je, sa kojom je došao i od koje, dok uči, ne može da se rastane. Meni je rekao: radi kako hoćeš, ili idi s nama ka svetlosti. Kaže da ja imam neverovatno jakog anđela koji me čuva, i koji me je od najgorih stvari za dlaku spasio“.
Na Rejmondovu žalost, Milena se malo pre njegovog dolaska u Njujork verila sa izvesnim Lancom. Pod utiskom susreta sa Rejmondom, raskinula je veridbu sa Lancom, rekavši da joj se više ne sviđa, i da joj je jednostavno dosadio. A Rejmond je zauvek otišao na Kubu, gde je ostatak života proveo odbačen od porodice, u jednoj bednoj sobici. Sa njim je bila i ona žena-medijum, koja je, međutim, stanovala u hotelu. Milena je ubrzo imala novu vezu. Dečko se zvao Majkl, ona ga je zvala Maj.
„To je onaj mali koji me je mnogo razveselio na početku. Ali, taman da se rešim na udaju — već je sve bilo spremno sa dokumentima, a on se odjednom promeni. Postade pravi Srbenda, pa samo govori: Ja to volim, ja to ne volim, nemoj tamo nego ovamo, nije tako nego ovako“ — stoji u pismu Danici Pavlović. Sledeći dečko naše slikarke zvao se Alfred de Lijagre, i bio je dramski reditelj. Mlad i simpatičan, ali preveliki snob i zaljubljen u sebe. Milena ga je zvala Giša, a on je bio ubeđen kako je ona najveći slikar na svetu.
„On ima svoju filozofiju i svoje poglede na stvari, i vrlo je nesrećan inače. Uostalom, ja sam htela uslovno na jednu godinu da se venčam i, svakako, odmah posle toga da se razvedem, tek toliko da u Beogradu i Požarevcu ne budem baba-devojka“ — pisala je.
Krajem 1943. upoznaje vazduhoplovnog oficira Roberta Tomasa Astora Goslana, momka rodom iz Čikaga, deset godina mlađeg od nje. Poslednjeg dana te godine, 31. decembra, venčali su se u Grinsborou, u Severnoj Karolini, i otišli na medeni mesec na njegovu farmu u okolini Njujorka. Tu se Milena potpuno posvetila jahanju konja, s kojima se kao dete družila u ergeli Ljubičevo. Bio je to najsrećniji period u njenom životu. Ona i Robert su se voleli, Milena je jahala, ali jednog kobnog dana u martu 1944. pukla je uzengija i ona je pala s konja. Robert je odmah dotrčao, podigao je uz poljupce, i odneo u bolnicu. Stavljen joj je gips, ceo gornji deo tela bio joj je nepokretan. Ležala je u gipsu pet meseci, a čim je uspela da sedne u krevetu, odmah je počela da slika. Nacrtala je kaluđericu sa raširenim rukama, imala je ramena od eksera i srce koje gori. U kući koju je za njih kupio Robert, Milena Pavlović Barili umrla je u snu 6. marta 1945. U zvaničnom izveštaju stoji da je pred odlazak u krevet popila dve tablete za spavanje i čašu šampanjca.
Smrt u trideset šestoj godini nije bio kraj selidbi i putovanja velike slikarke. Drama ljudi koji su joj bili bliski nastavljena je, dodatno opterećena tugom zbog odlaska najdraže osobe. Robert Goslan je Mileninom ocu Brunu poslao u Rim dirljivo pismo.
„Slavili smo ulazak u novu kuću. Radosni smo bili kao deca. I rešili smo da posle useljenja pođemo na put do njene mame u Požarevac, ali istog jutra našao sam je mrtvu. Posle sam je balsamovao. Hteo sam da je prenesem u Rim, ili u Požarevac, ali propisi nisu dozvoljavali. I — spalio sam je. Ovu urnu predajem vama, i vi je smestite gde smatrate da je najbolje. Ja sam najnesrećniji čovek na svetu“ — pisao je Robert.
„Danas mi se čini da je Milena živa, i da onako u ljubičastom velu pevuši pored svog štafelaja, a svetlost iz bašte polako kaplje po njenoj slici“ — napisao je ojađeni Bruno Barili svojoj bivšoj supruzi Danici Pavlović, koja je živela u Požarevcu.
Još mnogo dirljivih pisama joj je poslao, i ona mu odgovarala. Iz njih se vidi sva dubina tuge roditelja koji su ostali bez jedinog deteta.
„Bruno, dragi Bruno, onda je gotovo sve i zanavek. Eto zašto smo živeli. Osećam kao da su mi iščupali srce šiljastim nožem: komad po komad. Milena nas povezuje zauvek. Neka nam Bog pomogne da ustrajemo do našeg kraja“ — stoji u Daničinom pismu iz 1949.
„Kasno je Danice. Nas dvoje ostadosmo sami na zemlji, živi i smrtno ranjeni, i čekamo sa slabačkim ostatkorn daha da dođe — zna se šta treba da dođe — razdvojeni, bez nade, sahranjeni pod prošlošću i tolikim uspomenama. To je ništavilo, razdire me kao Milenu, našu Milače. Danice moja, napravi onaj mali muzej Mileninih slika. Donesi iz Pariza sve njene stvari — nećeš valjda da se tamo izgube.“ — napisao je Bruno 1951.
Urnu sa Mileninim pepelom njen suprug Robert Goslan poslao je 1947. Brunu Bariliju, koji ju je položio u grobnicu engleskog groblja Testaćo, u Rimu, 5. avgusta 1949. Danici je javio da njihova kćerka „počiva na jednom divnom mestu, u blizini kapije svetog Pavla, na mestu prepunom velikih uspomena na pesnike Selija i Kitsa, ljude koji su došli iz celog sveta a koji su sada tu pored nje“.
Slikarkin otac Bruno Barili umro je 1952, i po sopstvenoj želji sahranjen je pored svoje kćerke. Milenina majka Danica Pavlović nastavila je da održava vezu sa porodicom bivšeg supruga. Imala je osamdeset tri godine kad je 1965. posetila Barilijevu porodicu u Parmi. Tu joj se pogoršalo zdravlje, bila je neko vreme u bolnici, u Parmi je i umrla. I Danica je sahranjena u istoj grobnici u Rimu, gde i njena kćerka i Bruno. Zauvek su zajedno.
Robert Goslan se posle Milenine smrti ponovo oženio, nekom Meksikankom. Dobili su dve kćerke, a prvoj su dali ime Milena. Svi zajedno su posetili Požarevac i zaostavštinu Milene Pavlović Barili koju je osnovala njena majka.
Godinama kasnije ispredale su se svakakve priče o Mileninoj smrti i njenom braku sa Goslanom. …
U Požarevcu je 1962. otvorena galerija-legat Milene Pavlović Barili. Uz oko 800 radova, tu je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, njena lična toaleta, haljine i čipkani velovi.
Neko reče, kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje metafizička je rapsodija jave i sna.
Tekst napisao: Aleksandar Ostojić, časopis „Profil“
Tekst i fotografije preuzete sa: Pouke pravoslavna društvena mreža
