U Zelenom Lugu, kuća porodice Skakavac stoji i postoji, godinama i decenijama na sigurnom mestu. Do nje se stiže krivudavim putićem, od buvljaka, pored crkvenog dvorišta, pa prema vrhu Crnog brda, ispod kuće starog Cipelića i njegovih malih, istina još malih Cipelića ( više Papučića, još rade na lepljenje ).
Kuća za Skakavce, kockasta i tmurna. Nedovršena i okružena zelenilom.
U njoj žive Toša i Mara Skakavac.
Njome vladaju dve situacije.
Prva je svađa. Urlanje. Marino zapomaganje. Ućutkani i Toša i TV – neumorni sagovornik u penziji.
Druga situacija. Stanje primirja. Uspavano životare čovek i žena. ćutke preživljaju jedno drugo. Spavaju. Bude se. Smenjuju sa kreveta na fotelju, slušajući samo svoj unutrašnji glas, svoj zarobljeni ego. Zbog mira u kući. Tišinu seckaju glasovi iz magične kutije, u maloj vitrini pored prozora. Iz TV-a dopire ekstra EPP. Zvonjava. Novokomponovana, super komercijalna reklama. Trud stihoklepan, od strane novopečenog ( okorelog ) biznismena.
“ Ide kosa, sve u trk,
kad koristiš ćelocrk!
Dovoljan je jedan šmrk,
Da Vam ćela bude brk!
Kažite joj jedno krk,
Uz preparat ćelocrk! “
“ Je l pomenuo neko ćelu i to ovu moju? Il sam ja to sanjao neki, može biti san svih snova? “, probudi se Toša Skakavac i izbeči u svoju ženu Maru.
Korpulentna dama niskog rasta. Gospođa Skakavica. Tošina lepša polovina, a biće vremenom sve veća, šira i lepša. U vidokrugu nekakvog sveta, zapažena je kao žena koju je hteo, a ona ipak progutala slona i u uz njega svih pedeset godina iscrpnog života. Sabrano delo miliona trenutaka, mučnine i nedovršenog, što je nemoguće ikada završiti. Mara je zapravo bila stub egzistencije ove kuće i u njoj neoboriva glava porodice.
Bez marame, njena malena glavica bila je idealno utočište urednoj sedoj kosi, sitnim zelenim očima i prćastom nosu. Po prći, užarenoj od crvenila, besa, razbacane žućkaste pege, različite po obliku i veličini. Glomazne naočare. Namrgođen izraz lica i širom otvorena usta bili su stalnost njene pojave, bez kojih bi se i sam Toša osećao nekako čudno i neprijatno. Neobičnosti je izbrisala navika. Nije bilo važno više nikome, pa čak ni samoj gospođi.
“ Je l Maro? Kaži, bre! Što ćutiš, kad čuješ, ki avion?“
“ Ma, Tošo. Jeste. Da, da! Pomenuli su oni iz TV. Vele, ako si ćelav, da odeš kod nji, da ti daju lek. “
“ Taj sam. I? “
“ Ma, Tošo! čoveče! Šta to pričaš? Nećeš valjda? E, nećeš, Boga mi! “, povika Mara, uze metlu i pojuri ćelavog Tošu, koji brže, bolje potrča koliko ga noge nose, ne bi li nekako izvukao živu glavu.
Sve u svemu, znao je on za Marine bubice. Uvek bi krenula da ga tresne u glavu, ali sav trud oko toga nikada joj se ne bi isplatio. Naleti besa i ludila trajali bi kratko, možda nekoliko sati, a posle stanja afekta, ni sama Mara sebe ne bi mogla da prepozna.
Transformisana u ženu tigricu. Uzavrele starsti i ljubavnog naboja. Divlja po kući. Traži svoj plen.
Od zavodnika, od ljubavnika, od Toše ni traga, ni glasa.
Odperjao. Odlepršao. Hrli za životom, po seoskim putićima i sokacima. Begunac. Brz uvek kad treba, pa tako i ovoga puta. Krenuo jadnik selom. Ni sam ne zna kuda ide. Gde da traži, kako da nađe spas i odagna očaj duše svoje?
Goni ga osećaj krivice. Odbačen. Sada. Zauvek. Sam.
Ide dalje. Još. Gde? Kuda? Razmišlja. Kako bi bilo da se on ostavi svoje ćele, a ćelavost ostavi njega, nesrećnika? Celo bi selo puklo od muke. Mara bi konačno bila srećna. Ne bi ga jurila, proganjala i izbacivala iz kuće. Uostalom, ko pita Maru, kad je njegova ćela u pitanju.
Nikada nije bio zadovoljan svojim izgledom. Oduvek je imao šiljat nos, prekriven crvenkastim pegama, koje bi najradije prefarbao u bilo koju drugu boju, samo da može. Uši su mu bile klempave, od kada se rodio, ali vremenom su se još više otrcale, od silnog čuljenja., radi osluškivanja tajnih razgovora nesrećnih ljubavnika, za koje je samo on znao i bio zadovoljan zbog toga. Izgledalo je kao da se svakoga časa spremaju, da pobegnu sa Tošine glave. Onizak rastom i tanak, kao vrbica. Dugih štapićastih nogu i ruku. U stalnom pokretu. Skakutao je sa mesta na mesto, ne bi li bio svuda, gde mu to dužnost izviđača nalaže i tako ličio na skakavca, koji se lepo zabavlja. I ono najvažnije, zbog čega je imao noćne more, preznojavao se u krevetu i urlao, “ Hoću kosu! Dajte mi moju kosu! “, je već poznati problem okrugle ćele, na sred njegove glave. Zbog te dame izgubio je sreću u braku. Kalirao dvadeset kilograma. Dvadeset života. Proklinjao sretnike, mirne danonoćne spavače. Neočevice njegove muke, žalosti i propasti. Neznalice njegove tuge. Neprospavanih mu, izgubljenih mu dana i noći.
Znao je Toša da ništa drugo ne može povratiti njegovo psihičko i fizičko zdravlje, kao ćelocrk. Zato se odlučio da reši životni problem i kupi svoju sreću, pa makar potrošio sve pare, koje je godinama čuvao, za crne dane i krio, od samog sebe, svoje pameti, daleko od očiju, daleko od srca.
Vođen mišlju, stigao je do vrata dotične agencije “ Pepeljuga “. Na vrhu Crnog brda. U Zelenom Lugu. Napravljena od nekadašnje farme “ Svinjski očaj “, bila je to u nedogled duga građevina. Uska. Sklepana za svinjski život.
Spolja prefarbana. Unutra prečišćena i renovirana u niz, većinom praznih kancelarija. Na kraju magacin. Polupust. Jedini vlasnik ove firme i izvršilac svih dužnosti, bio je Prle. Gazda i sluga. Karikatura od mesa. Dane i noći istezao je, izvlačenjem duše na konac. Ručni rad. Remek delo. U prvoj kancelariji agencije. Tu je radio sve i ništa. Hranio se hlebom i salamom, a po nekad i domaćim pasuljem, koji je sam kuvao. Spavao je na crvenom dvosedu, koji je uz žutu fotelju, braon pisaći sto i crni orman-samac, bio sav nameštaj u ovoj zabiti.
Kao oživela Pepeljuga u svom zamku, vodio je poslove agencije, kojoj je bar po imenu pripadao.
Agencija “ Pepeljuga “ vrši povraćaj kose, kao i ostalih pokretnosti i nepokretnosti ljudske vrste, čoveka. Predsatvnik armije ćelavih planete Zemlje, Toša Skakavac otvara vrata sudbine i prilazi Prletu, uglađenom gospodinu tankih brčića i bujne, raščupane kose veštačkog porekla, kao reklamni trik. Zadivljen prizorom, reče:
“ Ti li si taj, što imaš lek za moju muku? Za bre, ovi ovakvi ćelavi problemi? “
“ Izvolite gospodine. “
“ Kao što ču, malo pre na ova moj TV u sve žive boje, kod tebe, bre, burazeru, trči kosa sve u trk! Ti na primer šmrčeš, a brkovi ti se nalepe na glavu i to ti je ta tvo ćelocrk? Sredstvo za ćelavi ljudi. “
“ Da, gospodine. Upravo je to naš najnoviji preparat protiv ćelavosti! Za samo sedam minuta, šest sekundi i pedeset i osam stotinki regeneriše kosu, tako da izrasta potpuno nova i pre svega zdrava kosa. “
“ Je l to, bre, istina? Da se ne lažemo ovdek? Nije zgodno. A? “
“ Da, naš preparat je patentiran u Saveznom zavodu za patente i odobren od Republičkog ministarstva zdravlja. Koriste ga svi, pre svega ljudi. Kako kod nas, tako i u svetu. “
“ Pa, neće valjda životinje, svinje i kokoške da se leče od ćelavost! Svašta se s tebe? Nego, dobro, šta ja se s njim da radim? “
“ Koristi se jednom dnevno, tako što se svakog jutra, pre jela ušmrkne u levu nozdrvu. Zatim udahnite duboko i izbrojte do sto. “
“ Je l to brojanje baš toliko pomaže kose, pa mora do sto? Ili može….“
“ Jedino je tako zagarantovano njegovo dejstvo. “
“ Dobro, ajd ću d uzmem jedan komad, pa ako mi se svidi ću navratim do tebe i opet. “
“ Evo gospodine, izvolite. Ovo je preparat, ovde imate uputstvo za upotrebu. “
“ Kolko sve to ukupno košta? “
“ Sto nemca. “
“ Ju bre, ala si ti jeftin! ću te preporučim svud, ima da ide ćelocrk, ki prašak za pecivo! Samo kad čuju ovi naši iz Zeleni Lug! će vidiš! To ti je obaveza. Aha! ček malo! “
“ Odlično gospodine. “ “ Tako i sad do viđenja. “
“ Ali, gospodine Tošo, niste platili! “
“ Ju, teško mene! Pa, zar to da mi se desi? Nema problemi, eve ti tvoje pare! Izvinjajem se čile, pritisli me neki jadi. Zbog ovu moju pečenicu, glavu. E, pa šta ću. Tako po neki put, se s vreme na sekundi, zaboravim šta ću d uradim. “ “ Okej! Sad u redu. Samo idi!!!! Nek ti je sa srećom moj ćelocrk! Baj, baj! “
Prođoše sedam minuta, šest sekundi i pedeset osam stotinki. Toša uradio sve kako je trebalo. Stoji pred ogledalom i čeka. Kad, gle čuda! Poče kosa da niče. Najpre polako, a zatim sve brže i brže!
Presrećan novonastalom situacijom, Toša stade da skakuće po kući. Iz sobe u sobu i pri tom nalete na svoju rođenu ženu, Maru Skakavac, koja se uhvati za zadnji deo glave. Zavrišta:
“ Kuku mene grdne! Šta učini od sebe, nesrećni čoveče? Što se tako unakazi? Ko ti to uradi? Kuku, kuku, kuku mene!!! “ Toša čudi se. Trči do ogledala. Kad ono, imade šta i vidi. Umesto pređašnje ćele stoji kosa, ali zelena.
“ Ot kud, bre, sad, zelena kosa na moju glavu? “
“ Eeee, to ću ja teb sad da pitam!!! Šta si radio, crni, ovaj, izvini, zeleni Tošo?! “
“ Šmrknuo sam samo… “
“ Drogu “, nastavi Mara , kao iz topa. “ Pa, ti se drogiraš! U moju kuću? Požuteo, da Bog da!!! Marš napolje! Bitango jedna! “
“ Maro, nije Maro! Nije to! Šmrkao sam samo ćelocrk! Da mi izbije kosa!“
“ Marš, drogirašu! Idi kod Zorke! Neka se počasti! Dok ti ne pobrsti tu travu sa glave, ne pojavljuj mi se na oči! I ne zaboravi da joj platiš! Za takvu uslugu će ti traži, bar sto marke! Samo da znaš, ta Jankova koza je pametnija od tebe, jer si se rodio i bez mali i bez veliki mozak! čudo, jedno smotano! Izlazi mi iz kuće, ne mog te gledam više, pa Bog!!!
“ Ne mo se Maro, ti sikiraš i živciraš više. ću se rešim ja i tvoji i moji problemi. Zbogom Maro. Ljubavi mog života. Ode tvoj rođeni, zeleni Toša. “
Toša izlazi. Napolje. Prognan. Stoji. Odbačen i gurnut. Siromašan i ružan. Ostaje mu još samo poslednji osvrt na kuću. Na život izgubljen i dalek. Tu je nekada, iako ćelav živeo sa svojom ženom, ne razmišljajući da se baš njemu može dogoditi ovakav kraj. Sada, kada je podmirio potrebe svih ljudi, što se malera tiče, može biti spokojan. Njegovo ime ostaće zabeleženo u ustoriji čovečanstva, kao najvećeg baksuza na svetu.
Upravo ta misao vodila ga je u nezaborav. Ka Moravskom plićaku. Tražiće i naćiće svoj spas.
Hteo je i zato što jeste, stiže na odredište svoje smrti. Zadovoljan, jer ga niko nije video ovakvog, nakaradnog. Ostaje mu još, samo toliko vremena da se oprosti. Od samoga sebe. I nestane.
“ Eee, moj Tošo! Idiote jedan! Sad će da skačeš u reku. Ima da se udaviš. A kad te nađu, ima da pocrkaju od smeja. Niko, bre, niko ni suzu neće da cvrcne zbog tebe! će da dođe cela opština da te vidi i ete ti tvoje bruke! A, tek pop Žika! Neće da zna čovek kako da te opeva. Ličiš na Marsovca. A, on kako će, kad nije učio za kosmonauta, nego za popa? će se prekrsti čovek i pobegne kod kuće, a ti Tošo, gledaj šta ćeš! Mara, dao Bog, ljuta na tebe. Neće ti izpazari, ama baš ništa! Ni sanduk, ni odelo! A, kamo li periku, da sakriješ tvoju sramotu! Sam će te uvati za kraci i ponovo baci u Moravu! Na ona svet ima da odeš, ko poslednji slepac. Kuj te pita za saranu i ostali stvari . “ Zamisli se, pa reče:
“ E, ne moz to tako! Bez saranjivanje po ovi naši običaji, neću da čujem! Izmodeli bi oni mene i kuknjavu! I sarmu! Eee, bez sarme, ne može!!! “ “ Zaključuje. Bez zapisničara. Bez foliranja, aplauza i dogovora. Izgovara: “ Prvo i prvo, idem da bijem onoga s veštačku kosu i pamet, zbog njegov ćelocrk, da mu dam ja jedan šmrk! Pa, pobegnem sve u trk i saopštim Mari jedno krk. “
Preporođen željom za osvetom, živnu Toša i pođe pravo ka agenciji “ Pepeljuga “. Trčao je, kao da ga Mara juri. Leteo. Rešen da povrati dostojanstvo. Štapićaste nožice jedva su stizale zelene čuperke, nalik na ubojita koplja , ustremljena ka tačno definisanom cilju. Ka tvorcu sudbonosnog preparata protiv ćelavosti, brkatom Prletu.
Spreman i da ubije, ako je potrebno, Toša Skakavac uleće pravo u prijemnu sobicu agencije. Urla. Zavija na Prleta i ako nastavi, najuriće tačke sa njegove kravate. Prletov imidž biznismena. Pruge na žutim pantalonama simbolizuju Prleta uspravnog, nepokolebljivog i neumornog radnika jedne “ klinike “. Tačka na ljubičastoj kravati znači zaključen ugovor. Više tačkica – ugovaranje u nedogled. Glamurozna radna uniforma, mada više simbolična, bila je jedino odelo, koje je Prle nosio poslednjih mesec dana.
Na Prleta se od jednom, kao grom iz vedra neba, obruši sav Tošin bes, zbog propasti, iz osvete i samosažaljenja. “ Zar ja da se ubijem zbog tebe, ćelavko jedan? Udrvio si tu periku na glavu, ušiljio bre brkovi, pa misliš, Toša lud, će ti da sto marke! Eee, sutra malo! “
“ Ma, stanite, molim Vas gospodine, da Vam objasnim. U pitanju je mali nesporazum. “ Prle je branio svoje dostojanstvo. “ More, sad ću ja tebe da objasnim!! Dođi! Dođi, prvo da ti butnem u obe nozdrve ova prašak! Ima, bre, da pozeleniš, ki moj Zeleni Lug u proleće, da vidiš samo! Eee, tako! A, sad šmrči i broj do sto “.
Kada je završio sve kako je trebalo, Toša pogleda Prleta i zadovoljno se nasmeja: “ Ha, ha, hi, hi, hu, hu, ha, hi, hu!! “
Dok si rekao zec, pozelene Brka ko zelena salata i poče da plače:
“ Iii, joj gospodine! Šta ste mi uradili! “
“ E, sad si ti gospodin, baš kao i ja! Dođi, da te zagrlim, pa zajedno da se isplačemo, ko dva gospodina. “ “ Auu, slatki Tošo, šta ćemo sad? Ode moja agencija u propast! I ja s njom! “
“ Trt malo, za tvoju agenciju! Šta ja, bre, da radim? Crkotino jedna! Mari ne mog da se pojavim na oči! Nemam više ni kuću! Ni pare! Ni ćelicu, moju lepu! Eeeej, ej! Eeeej, ej! “
“ Joj, kuku majko! “
“ Ma, prestani da kukumavčeš više! Eve ti ideja! Da postanemo bogataši, ki Stanka šnajderka. Ja ću ti bidnem ortak. Pare idu pola mene, pola tebe. Sad uzimam tu tvoju periku i odo da vatam ćelavi. Ja im butam ćelocrk, da pozelene. Pazi, to nema da omane. Kad udare friz, ti im prodaješ perike u sve boje i modeli, da ti pamet stane. Jedna perika, Boga mi, nek bude, hm, bar iljdu marke! “ “ Dobro, dobro! Šta treba da radim? “
“ Slušaj me sad dobro! Na oba uva slušaj!! Uzmi, bre, lečke i koncentrat, ako treba! Sam da počneš da misliš, ses tu tvoju podnaduvanu glavu! Dakle, počinjem. Ti idi, nabavi perike i dođi pravo na pijac. Tamo su ti dve tezge. Tvoja, ajd, nek bidne ona leva, a ja ću se preparkiram na onu drugu, pored nje. Ne mog se sam setim, kako se ono zvaše. Da, Bog me! De! De! Desna! To ju je ime, sam da znaš, ako te kuj pita za nju. Pa, ovako! Ja ću da prodajem ćelocrkovi, ovema ćelavim iz selo i okolna mesta, a ti nji prevaćaj i turaj im perike na glavu. Nemo slušajno da zaboraviš da uzneš po iljadu marke svakem zelenku, kuj ti se pojavi naoči! Prvo i prvo, natakni jednu na ta tvoj korov! Da te svet, bre, ne vidi kaki si! Pa, udri niz putevi! Ajd, ajd! Požuri! Biznis ne mož ceo vek da čeka na tebe i tvoju milostinju! Neće sam da blene za tobom! Ki ovan u ovcu! Oće, bre, malo intimniji odnosi! Iz prvu ruku! Da te susretne! Oči u oči! Znaš, bre, Prle, brate, onako ki u Američki filmovi! Eeee, tako! A, sad beži i požuri! “
“ Dobro, dobro, odoh ja i vidimo se na radnom mestu. “
“ Vidimo se, da Bog me! “
Pošto je ostao sam, Toša Skakavac poče da skakuće po sobi, užurbano stavljajući kutijice preparata u putne torbe. Vlasništvo agencije, sad dobro došle. Toliko se uživeo u celu stvar, da je i pesmicu sročio :
“ Vidi lepog Brku!
Otrča u trku!
Periku da kupi,
Za mo lepi, tupi.
ćelavi su sada,
Ja sam njina nada.
Malo neka šmrknu!
ćele će im crknu!
Na zelene glave,
Perike će stave!
Prle nek im proda,
Ta će nova moda,
Pare da mi doda!
Bogat ću da bidnem,
Pa, kad Maru stignem,
Odma će me ljubi,
Metlu će zagubi! “
Zastaje. ćutke gleda u visine. Zamišlja nastavak, produžetak pesničkog nadahnuća. Odustaje.
“ Eeee, he, he! Gotovo je ! Sada mog da krenem u zagrljaj svema, onem parama, što ćekaju na pijac mene “, promrmlja Toša, onako samo za sebe i natovaren do grla, uputi se ka desnoj pijačnoj tezgi.
Sav teret i nije mu bio toliko težak. Pred sobom je netremice video gomilu Nemačkih maraka. Na gomili Maru. Bez metle u ruci. Grabio je koracima, vreme ispred sebe. Ne tako mali put skraćivao se čarobnom brzinom i sve manje ličio na prepreku, ka velikom biznisu.
Prepoznaje dve tezge u centru sela. Verno čekaju njega i Prleta, da otpočnu posao snova.
Odredio je svoju tezgu. Setio se dečje razbrajalice, eci, peci, pec… Zadovoljan izvadio je kutijice iz Prletovih torbi i pažljivo ih poređao po radnoj površini malog, tržnog lokala. Obavljen posao. Osmehujući se zagledao u obližnju gomilu ljudi. Tražio je svoju potencijalnu, ćelavu žrtvu.
Ljudi su dolazili sami. Nepozvani. Radoznali. Sa neskrivenim čuđenjem. Otkud Toša i šta radi iza pijačne tezge? “ O, Tošo! Pa, zar si to ti? Il sam ja to prevaren na oči? “, pitao je Miladin. Žgoljav. Požuteo od duvana spolja, a od jeda iznutra. Osim duge raščupane kose, smešnih brkova i kože koja je neobično zaudarala, žutele su se čak i njegove sitne oči. čudo uprto u čudo. Svetsko.
“ Ma, ja sam, bre, Miladine! Što se praviš lud? Ki da ne poznaješ Tošu Skakavac iz Zeleni Lug. “
“ Pa, ja bi reko! Al otkud, bre, tebe ta kosa? Da nije presađena, slučajno? “
“ Eee, u tem i jeste stvar! Porasla! I to sama. Bez operativni zahvati. “
“ Aha. A, je l, Tošo, sta ti to prodaješ? Da nije neki otrov za buve i komarci? “
“ Prodajem samo kupcima ! A ti nisi kupac i zato mi se mrdni sa oči! “
“ Nemo ti da vređaš! Ja jesam kupac, otkud ti znaš? Samo kaži mi šta je to ? “
“ Preparat ćelocrk . “
“ Uuu! Pa, to je nešto novo! Uvozna roba! A ? “
“ Jeste, bre, Miladine! Novo i za ćelavi je! Je l razumeš sad? “
“ I kad to popiju, neće im se vidi ćela! će popadaju u neki šanac i kuj te više pita kaki si! A, tek kad i pokrije crna zemlja ! Izlečeni! Eureka! Tošo! Svaka čast! “
“ Ajd, bre, gubi se! Em nisi ćelav, em ne znaš kako je ova lek delotvoran! “
“ Dobro, de, odo ja! “
“ Alo, alo, alo! Svi ćelavci, nek dođu ovamo, da im kažem nešto! “, povika Toša, što jače može. Ruke lete u vazduhu. Mašu. Prizivaju gomilu, koja se ubrzo pretvori u omanji skup. Privilegovani ćelavi priđoše. Ostali načuljiše uši. Pijavice. čuli bi o čemu se radi.
“ Slušaj dobro! Ja prodajem ovema ćelavima lek za njihovu muku. Jedan šmrk košta pedeset marke i Vi ste kao novi! Za sedam minuta, šest sekundi i pedeset osam stotinki! Ni rođena mati neće Ve se više seti! Jevtino! Pouzdano! Zauvek lekovito! Vašu ćelu će obraste kosa! Ko voli, nek izvoli! “
Prisutni se oduševiše. Otimaše. Ko pre najnovijem naučnom otkriću, njemu kosa. Toša povika:
“ Pa, to, bre, u strane zemlje nema! Sam kod nas! Ajd, lepo poređaj se u red! Jedan po jedan, dođi kad ti kažem! “ Postrojavanje. Disciplina, vojnička. Poštenje, nezapamćeno.
Prilaze. Jedan po jedan. Ušmrknuo. Platio. Pozeleneo.
Armija zelenih. Panika. Užas. Ljudska nemoć, usled novonastale, natprirodne pojave. Nekad su pripadali ljudskom soju, pristojnog oblika i veličine, čije stanište nije ometalo druge oblike života. Najednom, postaše ugroženi. Poraženi i ojađeni. Sa jedinom perspektivom, na nekoj drugoj planeti zelenokosih bića, čiji mozak ne priznaje druge modne hitove međuplanetarnih frizera, osim Tošinog izuma.
Kriv je.
Trebalo je izreći pravu presudu. Bilo je tu raznolikih predloga. Rasturaču droge počupati kosu i nokte! Izvaditi oči! Iščupati uši i naučiti ga pameti! Spaliti ga na lomači! Tošu, oličenje svetogrđa i nasilja nad čovekom. Prevareni kupci postaše najpre navijači. Neprijatelji! Spremni na krvavu borbu! Za čast Zelenog Luga i onih u njemu!
Ko zna šta bi se sve dogodilo, da levoruki poštar Marinko nije povikao iz sveg glasa:
“ Stanite, bre, široka narodna maso! Vi ste pozeleneli i oćete da ubijete glavnog krivca, Tošu Skakavac iz Zeleni Lug. Vi će ga ukokate i šta onda? Opet će bidnete zeleni, pa to Vi je. Mlogo bi lepše bilo, da Toša Vama vrne i ćelu i pare, pa, kud koji, mili moji. Razmislite, šta ćete i kako ćete. Ja bi Vi reko, ne ubijajte Tošu, neg tražite Vaše! Nek Vi vrne, ono što Vi po zakonu pripada! To Vama kaže Vaš levoruki Marinko, kuj svaki dan od sedam do jedan, raznosi pisma, telegrami i čestitke! Od kuću, do kuću! Od selo jedno, do selo drugo! Širom Zeleni Lug i oklna mesta, okolo njega! “
Odjednom ljudi počeše da se gledaju i desi se čudo. Svakome od njih proradi mozak, duboko skriven, ispod bujno narasle kose, u tonu zelenih pašnjaka, širom sveta. Duboke misli doneše glavnu presudu nad počiniocem zlodela. Trampa. Pare ili život. ćela ili smrt. Ponuda i nije tako loša. Toša ipak voli svoju glavu, pa čak i ovakvu. Više i od venčane žene Mare. Ali, kako vratiti ljudima njihove bose glavice, kad je i sam sanjao o tome?
Jedini izlaz bio je Prle, koji nikako da donese perike i spase Tošinu glavu. Vreme je odmicalo, a nestrpljenje raslo. Toša je neprestano skakutao sa prstića na prstić. Sa nožice na nožicu. Molio je Boga da se pojavi njegov ortak, gospodin Prle. Ne znam da li su molitve jednog nesrećnika ili je slućajnost odigrala zadnji potez, u igri između života i smrti, uglavnom Brka se pojavio.
Natovaren perikama. Zadihan. Prle pita Tošu:
“ Je li, šta se to ovde dešava? “
“ Ma, Prle, čoveče, spasi ortaka! čovek je u pitanju! Ljudska glava! Razumeš li ti to sad? “ “ čija glava? “
“ Ma, moja! Idiote! Daj perike ovam, ovem ljudima da prekriju tvoju bruku, nesrećo jedna! Inače, sve ću im kažem! I kako si npravio ova prašak! I kako si mi ga prodao za sto marke, a sad ja njima za pedeset! I kako si smislio, da im posle naturaš razne perike na glave i ćupiš još iljadu marke! Sam li im ne podeliš za džabe tu veštačku kosu, ima da te pale na lomaču! Pa, ti vidi, šta ćeš posle! “
“ Dobro, Tošo. Okej, okej! Daću im ovaj nakit, neka se zakite! Izvući ću ja nekako štetu u nekom drugom selu. Nema problema za to. “
“ Za štetu ne pitaj! Neg ti njima d odjasniš, sve lepo, podeli im ovi pokloni, ki deda Mraz paketići za Novu godinu! Inače….“
“ Lomača! Kuku majko! Šta uradi sa mnom? Što me rodi ovoliko pametnog, da smišljam nauku i preperate? Ma, zar ja da oblačim ćelave? A, morao sam, kad niko neće da mućne moždane čvoriće i napregne krivine u glavi! “
“ Eeee, kaži ti to njima, sam ako smeš! “
Prle se zamisli, dozva ono malo pameti, što mu od nauke osta i obrati se okupljenima, koji su vapili za svojim ćelavim glavama:
“ Dragi, moji stanovnici! U pitanju je mali nesporazum. To ćemo mi odmah da rešimo, na vrlo zgodan i besplatan način. Svi oni, koji su šmrkali i pozeleneli, dobiće sasvim besplatno po jednu periku! Darodavac ili spozor je agencija “ Pepeljuga “, koja Vam se tako izvinjava na ovim malim smetnjama u eksperimentalnom programu naših preparata. Da dodam, agencija se nalazi na vrhu Crnog brda u Zelenom Lugu! “
“ Šta kažeš, bre? Periku oćeš da mi turiš na glavu? “, oglasio se okrugli poštar, šiljatog nosa i teške, zelene glave, kao najumniji među prisutnima. Nastavak sledi:
“ E, neće da može! Ima da mi vrneš moju rupu u kosu, to jest ćelu moju, a i marke da mi vrneš! Periku okači na Tošinu glavu! će se uplaši svaka vrana i neće mi poje moj kukuruz, što ga kopam, kad nisam na radno mesto. Jedan put i Toša da bidne koristan za ovo naše selo! A, ti se lepi vrni, baš odakle si i došo! Sam tako, ne mož drugo da bidne! “
Povikaše svi:
“ Tako je! Oćemo pare i ćelavi da se vrnemo kod ženu i decu, a ne da nam se smeje celo selo, zbog tvoj ćelocrk! “
Kad, najednom, začu se piskav ženski glas Mare Skakavac:
“ Tošo! Sramoto! Ubiću te, Tošo! “
“ Stan, bre, Maro, stan da ti kažem! “
“ Ti mož da pričaš sam ovema tupadžije, s ucrvljali mozak! Oni teb slušaju! Ha, ha! Slušaju Tošu, doktora za ćelu! Ha, ha! Dali mu pare! Kamaru pare! A, sad? Cvrc!!!! Operacija uspela, a siroma pacijent niti duva, niti mrda! Eee, moje bundeve! Ostali ste bez ćele! Glava Vi ki bašta! Na nju niče svašta! Hi, hi, hi! Eee, tako Vi i treba! Da ste išli u prvi razred, učiteljica bi Vi lepo objasnila da ne verujete svakem, a posebno ne Toše Skakavac iz Zeleni Lug! Jer, kome skaču noge, poskakuje i pamet! Menja se, ki vreme. Danas do umereno oblačno. Sutra prokišnjava. Prekosutra izbiju varnice, desi se spoj i na kraju Tošin mozak, puf! Eksplozija! Ode sve u……………….! Nego, kolko ja vidim, vi ste sve to danas obavili. Da ne gubite vreme? Lepo!! Pametno!! Ki kad se skijaš u avgust mesec! Ne kaže se džabe, glup si ki Avgust! Ha, ha, ha!! “
“ A, ti si mlogo školovana, pa nema! Studenti se do duše ne mož požale! Predavala si im sve kako treba! “
“ Ja sam elitna dama, Miladine! Moja kuća gleda na put, a ne u štalu! Ki nekima ovde! “
“ Aha, imaš i elitnog muža! Prvi je u selo i okolinu, koga će da spale na lomaču na kraj dvadeseti vek! “
“ Eeee, ne mož to tako! Ako oćete da ga palite, ja ću ga gasim! Mene on treba. Ja ću mu presudim! Ima da crkne od moje ruke! A, posle ću ubijem i mene, za primer svema ovde. Ima da pobedimo mi bračni par Romeo i Julija! O nama će se priča, sastavljaju pesme i pišu ljubavni romani! “
“ Maro, što polude sad i ti! Nemo tako da pričaš, kad te moli tvoj Toša! Plus stalno nasrćeš na mene, ki besnilo da si uvatila! Sam skačeš! Ni kengurica u Afriku ne bi mogla sirota da ti pobegne! Eeej, kuku mene! A, kako ću onda ja??? Ijoj, bešte ljudi! Ubi me moja Mara! “
“ More, sad će ti da vidiš, ko je pobesneo od lepi život! Držite ga ljudi! “
“ Dole mafija! “, povikaše svi i potrčaše za Marom, ne bi li nekako udruženi stigli jadnoga Tošu.
Siromah. Grešnik Toša. Uplašen i brz. Kao zec u begu.
U gomili haos. Žestoka rasprava. Tema – ko ima zakonsko pravo da prvi uhvati kriminalca. Neodlučnost. Vecina glasova za zelene. Poništeno glasanje. Žučna rasprava u nedogled.
Uvek, kada se lovci svađaju, potencijalana lovina iskoristi šansu i pobegne, a za sobom ostavi brisani prostor i gomilu ćutanja, kao tačku na sve.
